Beskrajno zavodljiv u „Senkama nad Balkanom” (dokaz njegove transformacije u karakternog glumca) i neodoljivo simpatičan kao Ljuba u „Jutro će promeniti sve” (gde se još oslanjao na svoj šarm u građenju lika), Andrija Kuzmanović kao Zoran u debitantskom dugometražnom igranom filmu Vladimira Tagića „Yugo Florida” otklanja svaku sumnju u to da je veliki glumac (to dokazuje i nemali broj nagrada, počev od one na Sarajevo Film Festivalu gde je film premijerno prikazan).
Letargičan, pomiren sa sudbinom i emocionalno ogoljen, Kuzmanović ovde ne gradi lik, on ga živi ‒ nema oslonca na prethodne adute, nema glumačke zaštite, kamera ga hvata u stidu, nemoći i intimi, a on nam je, opet, nepogrešivo blizak.
Naviknut, bolje reći pomiren sa sudbinom čoveka koji radi noćnu smenu u rijaliti programu, gde nadgleda kamere i puni i prazni frižider, između bivše devojke i sadašnjih kombinacija, života sa cimerom i odlazaka u Mladenovac u posetu ocu, koji, brzo saznajemo, boluje od raka, Zoran kreće na poslednju zajedničku vožnju sa njim, a mi kroz niz dirljivih i duhovitih situacija učestvujemo u njihovom odnosu, neizgovorenim emocijama i generacijskom jazu, a zapravo pratimo jednu toplu ljudsku priču o bliskosti.
I Andrija je svestan da posle ove uloge više ništa neće biti isto ‒ ispisuje se sa liste mlađih glumaca i pokazuje da je zreo da igra „srednjake”, očeve i muževe (koji možda ne žele da odrastu). Zatekli smo ga u njegovoj drugoj kući, Beogradskom dramskom pozorištu, i pričali o „Yugo Floridi”, pozorištu i ostalim sitnicama koje život znače.
Andrija Kuzmanović – intervju
BURO. Dve godine je prošlo od snimanja filma „Yugo Florida” do njegovog prikazivanja prvo na festivalima a sada i u bioskopima širom zemlje. Kako se osećaš kad gledaš sebe na velikom platnu u toj ulozi nakon toliko vremena?
Andrija: Do sada sam film gledao četiri puta ‒ prvi put na probnoj projekciji u Domu sindikata (MTS dvorani), drugi put kod kuće sa Vladom Tagićem ‒ doneo je film pa smo ga gledali zajedno, potom na Sarajevo Film Festivalu, na premijeri, i poslednji put na Festivalu autorskog filma. Film mi je bio mnogo bolji na drugo gledanje, verovatno zato što sam kao jedan od aktera, pa još u glavnoj ulozi, pored reditelja ponajviše učestvovao u njegovom stvaranju, te sam prvi put samo gledao šta je trebalo da uradim drugačije. To je ono pokvareno razmišljanje glumca ‒ ovde sam mogao ovo, što nisam ovo ovako… Na kraju, kad je sve „leglo” i kad sam pogledao film drugi put, tek tada sam, zapravo, video šta ovo ostvarenje jeste. Glupo je da ja sad izgovaram neke hvalospeve o filmu, mogu samo da kažem da sam jako ponosan na „Yugo Floridu” i time sam sve rekao o njenom kvalitetu.
BURO. U intervjuu za BURO. reditelj Vladimir Tagić otkrio nam je da je baš tebe želeo da vidi u ovoj ulozi, i to baš zato što se ona totalno razlikuje od tebe privatno.
Andrija: Samim tim, on je najhrabriji od svih reditelja sa kojima sam dosad radio, jer ovo nije samo film, ovo je i njegova autobiografska priča, ovo je i njegov prvi igrani film. Veoma sam zahvalan što mi je ukazao toliko poverenje i dao priliku da pokažem nešto što do sada nisam ni znao da mogu.
BURO. Šta ti je bilo najizazovnije u vezi sa ovom ulogom?
Andrija: Pa upravo to, što nikad nisam igrao takvog čoveka, a oduvek sam to želeo.
BURO. Nisi se dvoumio nijednog trenutka da li da prihvatiš ulogu? Ili sumnjao u sebe, u smislu ‒ hoćeš li moći da izvedeš tako nešto?
Andrija: Ne, nikako, sa Vladom nema dileme ‒ samo uskočite u ta kola i vozite se. Generalno se ne plašim glumačkih izazova. Sve vreme sam znao da radimo nešto što će ostati zauvek.
BURO. Radio si sa njim i na seriji „Jutro će promeniti sve”?
Andrija: Da, ali imali smo i jedan projekat pre toga, „Sumnjiva lica” za RTS, ali tu smo se tek „opipavali”. Interesantno je to što sam prvo čitanje teksta za „Floridu” imao zajedno s njim. Čitali smo ga nekoliko sati i on mi je odmah nabacivao neke replike. Dopao mi se scenario na prvu loptu, a Vlada je imao taj neki „miris”, volim da kažem to miris jer miris je nešto što ostane zauvek sa nama kad pamtimo nešto. Miris može da probudi i neka najranija, najdublja sećanja i da nas odmah vrati u to vreme.
BURO. Serija „Jutro će promeniti sve” definitivno je generacijska stvar. Da li i „Yugo Floridu” posmatraš kao generacijski film? Ti i ja smo sličnih godina i živimo to neko vreme, Zoranovu priču, kada mi i naši prijatelji ostajemo bez roditelja…
Andrija: Rekao bih da ovo jeste generacijski film, zapravo, jedna univerzalna generacijska priča. Da, mi smo sada u tim godinama kada nam odlaze roditelji, da li zbog bolesti, starosti ili ko zna čega. Živimo u jednom, po meni, vrlo neinteresantnom periodu, u kom treba da se rastanemo sa ljudima koji su celog života bili tu sa nama.
BURO. Neinteresantnom periodu?
Andrija: Pa da, neinteresantnom. S jedne strane, ovo je za mene vrlo plodan period ‒ osećam se nikad jače, na poslovnom sam vrhuncu i dolaze sve interesantniji projekti, poduhvati, a s druge strane, tetka mi stari, majka mi stari, i dok ja radim, za to vreme njih u jednom trenutku nema. I to mi uopšte nije interesantno. Opet, sve je to život, i da, spremni smo na to, spremamo se na to, a zapravo, kakav god odnos imali sa svojim roditeljima, nikada ne možemo biti spremni da se suočimo sa tako velikim gubicima.
BURO. Trenutno se nalazimo u Beogradskom dramskom pozorištu. Od onih si glumaca koji mnogo igraju i na sceni.
Andrija: Ranije je to bilo i više, ali da, stalni sam član Beogradskog dramskog pozorišta i tu igram predstavu „Kramer protiv Kramera”, „Ne igraj na Engleze”, „Barunicu Kasteli”. To je sve trenutno, malo me puštaju da se odmaram, čuvaju me jer radim i neke druge stvari.
BURO. Nešto na filmu? Da li te film u ovom trenutku karijere više uzbuđuje?
Andrija: Ne znam, gotovo da ne pravim razliku između igranja na filmu i na sceni. Sve ima svoje draži ‒ u pozorištu potvrdu svog rada dobijete odmah, a na filmu uglavnom tek za dve godine, ali lepo je i to vreme dok se čeka, jer kad se dočeka, jako je dobar osećaj. Mislim da sam sad u godinama kad ne treba da razmišljam o tome šta mi je draže, šta me više uzbuđuje, morao bih da se fokusiram na prave stvari. Nisam više klinac.
BURO. U smislu odabira uloga?
Andrija: Da, ranije sam radio svašta. Mislim da je došlo vreme da uđem u levak.
BURO. Ne bih baš rekla da si radio svašta?
Andrija: Pa i nisam, možda me je i tu Bog pogledao, kao i oni ljudi koji su me zvali da radim lepe projekte, ali moglo je da se desi svašta…
BURO. Koju ulogu smatraš prekretničkom u karijeri?
Andrija: Definitivno lik Stanka Pletikosića u „Senkama nad Balkanom”, to mi je pomoglo da se mapiram.
BURO. I pokažeš da nisi tipski glumac.
Andrija: Da, bilo je drugačije od svega što sam radio pre toga. Pa je onda i ovo sa Vladom bilo drugačije, „Jutro” je bilo drugačije, a tek kad budete videli film koji sam snimao sa Miroslavom Mićom Momčilovićem…
BURO. Zbog kojeg si jedno vreme bio ofarban u plavo?
Andrija: Tako je, to je novi film čije se snimanje upravo završilo.
BURO. O čemu je reč?
Andrija: Napravili smo priču o jednom fudbaleru iz Engleske o kojem BBC snima dokumentarac i sve vreme ga prati dok se vraća u Srbiju da podigne jedan fudbalski klub iz pepela. U pitanju je road movie, cela radnja stane u dan i po, ali sve to što smo mi napravili ne stane u nečija dva života. Sačekajte do avgusta-septembra sledeće godine pa ćete videti.
BURO. Da li se upravo u tome krije razlog što se baviš glumom ‒ drugačije uloge, neukalupljivanje, konstantna promena?
Andrija: Tako je, da iznova i iznova pravim nešto novo i bežim od sebe. To zapravo znači da, kao što mi je jednom moj stariji kolega Sergej Trifunović lepo rekao da treba da radim, moram da izlazim iz zone komfora. Beg iz te zone komfora jedini je lek za glumca.
BURO. A pitaš li se nekad ‒ zašto gluma, šta je gluma, čemu gluma?
Andrija: Meni gluma mnogo puta dođe kao terapija. Postoje moje predstave koje su mi poput terapije. Jedna od njih je „Hotel 88”, komedija koju nekad odigram dva puta za veče. I odlazak u pozorište za mene je terapija. Desi se, na primer, da celog dana snimam film i uveče odem na neku predstavu jer znam da ću se tako odmoriti. Čak sam i igrao predstave nakon provedenih 12 sati na filmskom setu, što mi je takođe terapija.
BURO. Tema ovog broja je hir. Kakav odnos imaš prema hiru i dešava li ti se ponekad da odluke donosiš impulsivno?
Andrija: Da, dešava mi se, mislim da sam od onih koji odluke i donose impulsivno. Verujem da kada bismo hir, reč koju odmalena stavljamo u negativne konotacije, počeli da povezujemo sa lepim stvarima, on bi bio doživljavan kao nešto mnogo normalnije, prijemčivije i lepše. Ceo Balkan je kao bure baruta, dakle sam po sebi hirovit, jer mi smo srčan narod. Pa ni ja ne bežim od toga, mogu samo da budem to što jesam, a Srbin sam, Beograđanin, čovek odavde. Mislim da neke nove generacije koje sada menjaju svašta nešto ‒ umetnost, filozofiju, govor, poimanje sveta, treba da promene i to generalno značenje hira i pretvore ga u nešto lepo.
BURO. Kad smo kod lepih stvari, lepo je to što ste oživeli kultnu predstavu Beogradskog dramskog pozorišta „Ne igraj na Engleze”.
Andrija: Da, to je kultni komad koji se sa ogromnim uspehom igrao preko deset godina. Kada je, nažalost, moj veliki prijatelj i kolega Marko Živić prerano preminuo, taj komad, u kojem su igrali on, Ivan Tomić i Danijel Sič, skinut je sa repertoara. Nekoliko godina kasnije, za 25 dana, Marko Gvero, Aleksandar Radojičić i ja, ponovo u režiji Staše Koprivice, pravimo novu predstavu ‒ tekst je isti, ali je osavremenjen. Predstava ima staru snagu, ali je odevena u novo ruho. I dalje vlada veliko interesovanje za nju i prija mi da je igram.
BURO. Preporuči nam, za kraj, još neku predstavu.
Andrija: Dođite da gledate „Kramera”, kažu da je okej.
Fotografije: Katarina Stefanović