Da je posebna, drugačija i svoja videlo se još na njenom prvom javnom nastupu, davne 1967. godine, kada je sa nepunih 18 godina izvela numeru „Voljeti, to je radost”. Tada ju je zapazio Arsen Dedić, nakon čega više ništa u njenoj karijeri nije bilo isto.
Tokom života voleo ju je veliki umetnik Karlo Metikoš, nakon čega u njenom svetu ništa nije bilo isto. A cenili su je svi ‒ zbog unikatnog glasa, avangardnog muzičkog izraza, neobičnog stila, izgleda i nastupa koji nikad nisu bili samo koncerti već predstave u kojima se peva, recituje i glumi. Ipak, ona je ostajala ista, ostavljajući neizbrisiv trag ne samo na našoj nego i na svetskoj umetničkoj sceni.
Josipa Lisac i dalje neumorno stvara, nastupa i nadahnjuje, upravo je njena pesma „Hir, hir, hir” inspirisala temu BURO. sedmog štampanog izdanja.
U intervjuu koji sledi saznajte da li je hirovita, donosi li odluke impulsivno ili o njima promišlja, zašto ne hoda stazama kojima idu svi i zbog čega voli da, iako je velika diva, peva u malim klubovima.
Josipa Lisac: Izmisliti samu sebe
BURO. Kako je nastala pesma „Hir, hir, hir” i ima li u vezi sa njom nešto interesantno?
Josipa: Da znate da postoji jedna zanimljivost. Ivica Krajač je davne 1969. ili 1970. napisao tekst i muziku za pesmu „Hir”, no nikako nije uspevao da mi je preda ‒ što sam ja saznala čitavu deceniju kasnije, kada mi je rekao da se prvobitna pesma zagubila i da je napisao novu. “Hir, hir, hir” je pesma koja je do dana današnjeg ostala famozna i ljudi je vole.
BURO. Kako vi gledate na hir, kao na nešto pozitivno ili kao na negativnu pojavu? Jeste li impulsivni u donošenju odluka?
Josipa: Hir iz moje pesme i hir kao impulsivnost koju pominjete nemaju gotovo nikakve sličnosti. Izbegavam da donosim odluke hirovito, na brzinu, naprotiv, razmišljam da li mi se nešto sviđa, da li to želim, hoću li. Impulsivnost je uvek negativna, kao i ta euforičnost u vezi sa njom. Ali tekst pesme „Hir” ne govori o meni, već o ljudima koji me doživljavaju kao hirovitu osobu, „sve je, kažu, hir”. U toj pesmi ja sam vrlo svoja, a drugi ljudi to doživljavaju kao nešto hirovito ‒ „sve što kažem, / sve što činim, / sve je, kažu, hir…” I zaista je tako, svaki put kad se pojavim u medijima i kažem nešto, to se kasnije nebrojeno puta ponavlja svuda. Dakle, u ovoj pesmi je rečeno da je sve što ja napravim senzacionalno ‒ od frizure koju nosim do odela, preko muzike, jela, sve je samo hir.
BURO. Šta mislite, zašto je to tako?
Josipa: Evo, otkriću vam. Za to vreme mi smo delovali drugačije, bili smo gourmet, fino smo jeli i uživali u hrani, slušali smo izvanrednu muziku, znali da procenimo kakva se muzika ovde stvara, kakva je ona u svetu. Kad kažem mi, govorim o sebi i Karlu Metikošu, pa i o Ivici Krajaču, njih dvojica su bili izvanredan tandem. Znate, mi smo imali svoj svet, uopšte nismo imali osećaj da živimo u jednoj maloj zemlji, tadašnjoj staroj Jugoslaviji, da ništa ne znamo ‒ ne, mi smo toliko toga znali o svemu… E sad, oni koji su sa strane sve to gledali, oni što vrebaju ne bi li ti našli manu, ne bi li te uvredili, povredili, jer ne znaju šta će sa sobom od ličnih frustracija pa se bave tuđim životima, što je naročito uobičajeno na našim prostorima, oni misle da je drugačiji način života hir. A tu zapravo nema nikakvog hira. Mi smo ipak jedno konzervativno društvo, društvo koje neguje primitivizam i snobizam, čemu sam se ja čitavog života čudila, gledala sve to sa strane i čudila se, kao malo dete. Kad odrastete, mislite da će i drugi odrasti i da će promeniti neko svoje ponašanje, postati pametniji, osvestiti se, ali ne, mnogi u tome ne uspeju nego postanu još zločestiji i nesrećniji svojim životom, pa to okrenu na druge.
BURO. I dan-danas ste jedan od najautentičnijih stvaralaca sa ovih prostora. A šta je za vas autentično, šta znači to ‒ biti autentičan?
Josipa: Da, to je reč koja se danas mnogo upotrebljava, odjednom su svi autentični, a zapravo nisu. Upotrebila bih neku drugu reč. Posebnost, na primer. Vidite, mi smo svi različiti, niko nije isti, ali u toj različitosti izdvajaju se ljudi koji u sebi nose nešto posebno, nešto što nemaju svi drugi, neku harizmu. Ja bih sve to svela na energiju. Znate one ljude koji se negde pojave, koji nose sa sobom sve što imaju i sve što jesu, pa se oko njih prosipa ta njihova energija.
BURO. Čovek mora da se rodi sa takvom energijom?
Josipa: Pa da, sve je energija, rađamo se sa njom. Nedavno sam nešto slično govorila, iako tema nije bila hir, ali sam upotrebila tu rečenicu ‒ da svi mi dobijamo na dar neku težinu, teret koji smo u stanju da nosimo, a to nije slučajno, jer u životu ništa nije slučajno. Ako je to neka nevolja, onda dobijemo dar da je podnesemo, a ako je to lepota, dar da je nosimo snažno i jako. I usudila bih se reći da se upravo u tome krije različitost koju sam pomenula, da je tu jako izražena, a može da se svede na rečenicu: „Biti svoj.” Znate, nisu svi svoji. U svoj svojoj različitosti, nisu svi svoji. To se teško objašnjava, ali možda se odgovor krije u pitanju ‒ zašto se za nekim ljudima svi okreću? Zašto će neka osoba sve vreme intrigirati neko društvo, zašto je polovina njih neće voleti, a polovina će joj se diviti? I zašto i oni koji je ne vole lete za njom? Dakle, nešto ih tu privlači, vuče ka toj osobi. A šta je to nego energija, posebnost, nešto što nema niko drugi.
Dok ovo govorim prolazi mi kroz glavu još jedna misao ‒ odrastala sam tako što nikad nisam želela da potcenjujem druge. Možda neka osoba nije ništa u životu napravila, ali sam sigurna da i ona poseduje nešto što nema ta neka druga osoba do nje. Ja sam stvarala sve vreme, imala sam poriv da napravim nešto, pa i poriv da ne napravim nešto ‒ nikada nisu mogli da me nateraju da napravim nešto kao drugi, kao što ih je napravilo već stotinu, pokušavala sam da izmislim nešto drugačije. I tu dolazimo do još jedne mudre misli ‒ pokušavala sam da izmislim sebe. Izmisliti sebe. Sebe, ono što radim, put ka sebi, razgovore sa sobom, da upoznam sebe, ko sam to ja, šta mogu da napravim, a to vrlo malo ljudi radi. Put ka sebi ‒ to je ono što ja praktikujem, a to ne mogu ljudi koji se bave tuđim životima, nesrećni ljudi koji govore i pišu ružno o drugima. Put ka sebi, da bi sebe upoznao, znao šta želiš i šta hoćeš, to je kod mene davno krenulo. Čujte samo kako to lepo to zvuči: „Spoznaj sebe.” To je najjače, ali je i najteže. Neki su jaki za to, ali dobro, svi mi možemo biti i jaki i slabi. Ali treba da pokušamo da budemo jaki, hrabri, da rizikujemo. Pa rizik je, i tu dolazimo do još jedne mudre misli, najpostojaniji životni saputnik. Sve je rizik. Rizik je i da se rodiš, jedino smrt nije rizik. Treba mnogo hrabrosti za takav život, mnogi na tom putu odustanu, ali mnogi i ne, i ti drugi treba da nam služe kao inspiracija.
BURO. Karijeru ste započeli pesmom „Što me čini sretnom” koju je napisao Arsen Dedić. Otkrijte nam šta vas danas čini srećnom.
Josipa: To je prva pesma koju vi znate, ali imamo i jedan mali uvod u to. Pre toga pevala sam u grupama Zlatni akordi i O’Hare, sa kojom sam 1967. bila u Beogradu, gde sam nastupala u Domu omladine, i gde su i Arsen Dedić i Nikola Nešković čuli za mene. Izvodila sam samo pet pesama, od kojih je najlepša „Voljeti, to je radost”, imate to sve na Youtubeu. Tada sam prvi put javno imala mikrofon u ruci, a već sutradan je sve krenulo uzlaznom putanjom ‒ nastupi na televiziji, gostovanja, emisije, pesme… Zamislite kako je meni sve to izgledalo sa nepunih 18 godina.
Dakle, nakon što mi je Arsen dao ponudu, odvojila sam se od benda, zahvalila sam se momcima i rekla da ću napred sama. Bila sam jako iznenađena, ali i srećna. Mislim da sam dobro uradila, a cela zemlja saznala je za mene nakon nastupa na velikom festivalu u Opatiji 1968. Pevala sam u alternaciji sa Senkom Veletanlić tu pesmu koju pominjete, „Što me čini sretnom”, i bila, iako debitant, na visini zadatka, fino sam se držala i dopala sam im se. I sećam se da su me i tada u intervjuima pitali ‒ šta je to što me čini srećnom. To je tako bedasto pitanje, sećam se da sam ih pitala je l’ mogu nešto drugo da me pitaju. Pa život, život me čini srećnom. To što živim i što još uvek mogu biti svedok mnogim lepim svarima koje se dešavaju. Srećna sam zbog onoga što dobijam. A šta je to? Prijateljski poljubac, veliki aplauz od hiljada i hiljada ljudi, ko bi sve to zbrojao u pedeset i više godina. Svedok sam celog tog vremena. Srećna sam zbog toga što sam upoznala predivnog Karla, koji mi je dao najlepše darove, da ne treba više ništa da želim. Sve to usrećuje me dugi, dugi niz godina, i dan-danas. I srećna sam što sam, vrlo je važno ovo što ću reći, bila istrajna i hrabra da ne pustim to sve, što sam uspela da nadiđem sve nevolje, a govorila sam sebi i znala sam da ću moći da idem dalje za nas dvoje, da ću nas negovati i održavati i da nijedne sekunde neću pomisliti da pustim sve to, jer tada bih se osećala kao izdajica. Zahvalna sam za svu ljubav koju sam dobila, za sve darove koje sam dobila. Zahvalna, do neba.
BURO. Pomenuli ste trajanje. Za koju godinu obeležavate 60 godina na sceni, za sve to vreme menjate se, menjaju se i vaš izraz, muzika, stil, izgled. Šta je ono što ostaje nepromenljivo?
Josipa: Moja osobnost, ono unutra. Sve ću promeniti, izgled, pesme, aranžmane, nastup, ali ono unutra ne, svoju osobnost neću moći da promenim, i ne želim, takva sam kakva sam i kao takva egzistiram.
BURO. Zanimljivo je da ste tokom karijere igrali u pozorištu i na filmu, i to u čak dva američka ostvarenja. Planirate li i u budućnosti takve izazove?
Josipa: Možda, da su naši reditelji i producenti hrabri kao oni u svetu. Oni koji su to bili, oni su me i zvali. Bile su tu dve jugoslovensko-američke koprodukcije, pomenuli ste i pozorište ‒ odigrala sam preko 150 izvođenja rok opere „Gubec-beg”, bilo je to fantastično iskustvo. Pa pozorišnih predstava… Međutim ovde nije to kao napolju, gde ljudi žele da iskoriste vaše lice, talenat, glas… Treba biti hrabar, rizikovati, probati, a ne odmah ono ‒ morate imati pozorišnu akademiju da biste se bavili glumom. Pa ne morate. Ja nisam samo pevačica, ja sam performerka, ja predstavljam. Moji koncerti ponekad izgledaju kao predstave. Evo i nedavno sam dobila taj kompliment, nastupala sam u klubu „Saks” u Zagrebu u dva navrata i nekoliko ljudi mi je reklo da to nije bio koncert, već predstava. Poslednji put kada sam bila u Beogradu, moj saradnik i ja poželeli smo da pred publikom čitamo poeziju, dođe vam to, rodi se ideja na licu mesta. On je čitao svoju pesmu, a ja, pošto nisam tako talentovana za pisanje stihova, ali znam da ih čitam, odabrala sam divnu pesmu vašeg pesnika Mike Antića. Usledio je ogroman aplauz.
BURO. Često nastupate u „Saksu”. Zašto volite baš taj klub?
Josipa: Mnogo vam hvala na ovom pitanju. Vidite, danas svi jure, kao u arenama koje su se nekad pravile za borilačke veštine, gde su se ljudi borili međusobno ili sa životinjama. A danas, vidite simboliku, svi jure ka toj Areni, a mnogo puta su bili tamo. Slušam ih i gledam, trče na borilaštvo, na borbu, i mislim se ‒ ne, neću tamo gde idu svi, ja hoću mali klub. Nemamo mnogo klubova u Zagrebu, sve su nam uništili, svi su nestali, propali, ta mesta gde se muzika stvarala ‒ kolike grupe, pa koliko je samo individualnih muzičara stasalo u fantastičnim klubovima u Zagrebu. Ostao nam je „Saks” i, evo, egzistira već 27 godina.
Volim i koncertne sale, one su nešto drugo, to poštujem. Vi imate Sava centar, MTS, mi imamo Lisinski, a Zagreb bi trebalo da ima i jednu salu za mrvicu manju, za oko 1.000 ljudi. Dakle, „Saks” se drži kao jedini pravi klub i uređuje se, svaki put sve bolje izgleda. Volim da nastupam tu i mogu vam reći da su nastupi u klubovima mnogo teži nego oni u velikim prostorima gde ne vidite nikog od magle i svetla, od dima. U malom prostoru osetite i vidite svaku osobu, što je jako teško i to, opet, mogu vrlo retki, ne mogu svi.