Čitati iza privida 

Svoju prvu književnu kritiku napisala sam u jesen 2018. godine, otprilike u vreme kada sam završavala osnovne studije opšte književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Radeći na Sajmu knjiga, u pauzama sam obilazila štandove, i za oko mi je zapao debitantski roman jedne mlade autorke.

Taj roman, napisan na temu kojoj ne bi mogla da odoli nijedna devojka, zapao je te 2018. godine za oko mnogima (danas ga već ima i na testovima opšte informisanosti). Kao studentkinja književnosti koja je prethodne četiri godine (okej, pet!) provela čitajući samo klasike, nisam ni pomislila da me roman može razočarati.

Želela sam da pročitam dobru knjigu na zanimljivu temu, temu koja mi je bila bliska. Ali ta knjiga, mada je bila na zanimljivu temu, nije bila dobra. Samim tim – nije mi bila ni zanimljiva. Onaj neprijatan miks razočaranja i iritacije koji sam osetila kada sam, posle dvadesetak stranica, shvatila da u ruci imam delo ispunjeno patetikom i klišeima u susretu s lošom knjigom osećam i danas.

To ipak nije bio glavni razlog zbog kojeg sam napisala kritiku. Da napišem kritiku odlučila sam se otvorivši internet pretraživač (tada još nije bilo ChatGPT-a) i shvativši da sam, po svoj prilici, jedina kojoj se knjiga nije svidela. Svi ostali su za njom bili ludi – tako se barem činilo. 

Mada je opšta književnost katedra koju upisuje veoma mali broj studenata, puno je zajedničkog između studenata opšte književnosti i „običnih” čitalaca, čak i ako ovi prvi to ne žele da priznaju. Da, studenti s vremenom steknu teorijski aparat i uvid u istoriju književnosti, ali i jedni i drugi – „obični” čitaoci koji su u srednjoj čitali lektiru i studenti koju su čitali Uliksa – u okviru obrazovnog sistema imaju dodira isključivo s klasicima, delima koja su prošla test vremena.

Kada u srednjoj školi čitate lektiru koju ne razumete potpuno, na primer Kafku, vaše razumevanje zasnivaće se na objašnjenju profesora, koje se pak zasniva na tumačenju svakog segmenta dela i načina na koji se ti segmenti uklapaju u celinu.

Taj postupak implicira sledeće: autor je u potpunosti kontrolisao svoj tekst, a ako nešto ne razumete, to je do vas; autor je genije, samo se još uvek nije pojavio neko ko bi ga potpuno shvatio; tekst je misterija sposobna da generiše brojna značenja, samo treba otkriti „šta je autor hteo da kaže”. 

Slažem se da je tako. U slučaju Kafke! Ali ne i u slučaju srpske ili bilo koje druge savremene književnosti. Na opštoj književnosti (kao i na časovima srpskog) niko nas nije naučio kako da procenjujemo dela, njihov književni kvalitet. Sva dela su već bila kvalitetna i nije bilo nečega sa čim bismo ih uporedili. Učili su nas samo kako da ih tumačimo. Puno je književnih prikaza, a i Instagram objava, koji tumače savremena dela potpuno prenebregavajući njihov književni kvalitet. Takvo tumačenje uvek će, u uskom smislu, biti netačno.

U kontekstu savremene književnosti, pitanješta je autor hteo da kaže trebalo bi zameniti pitanjem šta je autor uspeo da kaže. Jer, između ta dva ne stoji znak jednakosti.

Zapravo, šta autor misli o sopstvenom delu poslednje je što bi trebalo da nas zanima. Onog trenutka kada je knjiga objavljena, njegove ingerencije nad tekstom prestaju. Sve što ostaje je tekst, ono što je zaista zapisano, ono što je zaista rečeno – kao i ono što je nenamerno implicirano.

Neki autor može u intervjuima iskazivati podršku progresivnim politikama a da njegov roman implicitno pothranjuje konzervativne odnose. Neka autorka može biti angažovana feministkinja a da njen roman s feminizmom ima vrlo malo veze. Autor je, najverovatnije, te diskrepance nesvestan.

Zbog toga je bitno šta mislimo mi, čitaoci. 

Da se vratim na svoju prvu kritiku. Ta kritika je bila, kako ste već shvatili, negativna. Veoma negativna. Kao takva, ona nije izazvala nikakvo očigledno oduševljenje, mereno, na primer, lajkovima na Fejsbuku (negativna kritika još nikog nije učinila mnogo voljenim!). Ali, onda je počelo da se dešava nešto neočekivano. Nekoliko čitalaca knjige javilo mi je da se slaže s mojom evaluacijom.

Štaviše, ni njima nije bilo jasno kako to da knjiga izaziva samo oduševljenje. Urednica jednog hrvatskog portala pročitala je moj tekst i angažovala me – tako je počela moja kritičarska karijera. Ispostavilo se, dakle, da postoje i mišljenja koja se ne uklapaju u ono preovlađujuće. Naravno. Ispostavilo se da ih nije ni tako malo. Sve to predstavlja gotovo udžbenički primer teorije „spirale tišine” o kojoj je pisala Elizabet Noele-Nojman.

Ako se naše mišljenje ne uklapa u ono što percipiramo kao javno mnjenje, bićemo skloniji da ga prećutimo ili čak promenimo. 

Većina savremene književnosti, čak i one dobre, daleko je od Kafke. Drugim rečima, retka su dela toliko misteriozna da samo njihov autor, „genije”, može da ih otključa. Zbog toga je bitno da uvek prvo verujemo svom utisku. Izdavači su trgovci, i blurbovi, oni opisi radnje na zadnjoj korici knjige tu su da je prodaju. Ista je svrha kratkih preporuka drugih pisaca ili javnih ličnosti koje takođe možemo pročitati na korici. To su ličnosti bliske autoru ili izdavaču, a i da nisu, jasno vam je da pozicija u koju su dovedeni ne omogućava ništa drugo do pohvalu.

Da biste verovali sami sebi i oduprli se javnom mnjenju oblikovanom ovim PR aktivnostima, autorskim wishful thinkingom, ili pak zavodljivom temom dela koja zamagljuje kritičku procenu, potrebni su trud i hrabrost. Da to nije tako, pojam „kritičko mišljenje” ne bi postojao – bila bi nam dovoljna već reč „mišljenje”. Iza pompeznog digniteta nekog savremenog „barda”, pisca puno ozbiljnih, debelih knjiga, ponekad se kriju diskutabilni rodni ili klasni odnosi, nacionalizam, ili možda samo manjak talenta.

Moderno dizajnirane korice ponekad ne kriju književnost, već ostaju samo atraktivno pakovanje proizvoda s rokom trajanja. „Autentičnost” je ponekad samo poza, „progresivnost” oportunizam, a „provokativnost” čisti egzibicionizam. „Duboke misli” ponekad ne znače ništa, ili ste ih već stoput čuli.

Preporuka brojnih javnih ličnosti ponekad samo govori da te ličnosti knjigu nisu ni pročitale. 

Naravno da imam konkretne primere za svaku stavku koju sam upravo navela. Znam da ih imate i vi, barem za poneku. A kada malo bolje zagrebete, videćete, kao što sam videla ja, da ih imaju i drugi. Kritičarski posao sastoji se iz pokušaja da se uoči, a onda i pokaže, razlika između „punoće” i „privida punoće”, kako je to opisao Danilo Kiš u svojoj „Priči o majstoru i učeniku”. I to nije nekakav larpurlartistički, samosvrhovit, elitistički posao.

Naprotiv. Kritički čitati znači čitati iza privida, iza ideološke fasade. A čitati i misliti kritički, iza ideološke fasade, i podsticati ostale na tu aktivnost – šta je to drugo nego prvi korak ka političkoj promeni.