Čokolada se pojede, ali knjiga ostaje 

Moj prvi sudar sa nejasnoćama u vezi sa književnošću u mojoj porodici desio se u nekoj davnoj poseti mojoj valjda baba-tetki, koja je bila starija i od moje babe i od moje tetke naravno. Ali tako su je titulirali.

Dakle, stigao sam joj u posetu, sa ocem i majkom, oni su joj predali poklon, da li je to bila bombonjera, ili čokolada, u svakom slučaju bilo je to nešto kao neprijatelj proteze moje baba-tetke. Ona je uzela taj poklon, nije im se zahvalila, već je rekla: „Bolje da ste mi doneli knjigu.” 

Moji su bili iznenađeni, možda ne neljubaznošću, izostankom onoga „poklonu se u zube ne gleda” (pogotovo ako taj poklon kvari zube). Bili su iznenađeni zato što ta moja baba-tetka nije znala da čita, bila je nepismena. I sad traži knjigu. Zašto? Da bi pokazala nekim komšijama koji svraćaju da, eto, ona čita? A šta ako bi joj ta komšinica tražila da joj pročita nešto najbolje iz te knjige?

To bi već bilo zeznuto po baba-tetku. Možda je htela da kaže da su pravi pokloni knjige, iako ne zna da čita, jer je to nešto što ima dugotrajnu vrednost.

Knjiga ostaje, čokolada se pojede i još pokvari zube, ako ih imaš.

Ili je želela da deluje intelektualno i načitano uprkos tome što nije nikada „srela” bukvar. Da pokaže da su knjige prava stvar. 

TRI MUSKETARA I PEKAR IZ KIJEVA Godinama posle toga počeo sam da čitam knjige i to ne zato što sam u školi bio inficiran štivima koja su nam nudili u lektiri. Ne, ja sam počeo da čitam zbog muzike kojom sam bio zaluđen. Kupovao sam tada najbolji muzički nedeljnik, engleski New Musical Express, na čijoj je pretposlednjoj ili poslednoj strani uvek bila neka rok zvezda koja bi odgovarala na pitanja šta voli da čita ili sluša ili gleda. Zbog Fila Linota iz Tin Lizija sam uzeo „Dablince” Džejmsa Džojsa, zbog frontmena Bauhausa otkrio sam „Sliku Dorijana Greja” i Oskara Vajlda. Pa sam preko Joy Divisiona otkrivao Kafku, preko The Curea Kamija.

Kada sam se na zimskom raspustu upoznao sa Kamijem i Kafkom, u drugom polugodištu već sam od prosečnog đaka, uspeh dobar, briljirao na pismenim zadacima iz srpskog, što je primetio moj profesor i savetovao me da kao svoj poziv odaberem pisanje. Čak me je kasnije pred nastavničkim osobljem koje je predavalo fiziku i sateralo me na produženu nastavu i branio rečima „On je umetnik”. 

Do tada, jedina knjiga koju sam voleo bila su „Tri musketara” i nju sam redovno čitao kada bi me, obavezno jednom godišnje, savladao grip i od odlaska u školu nije bilo ništa. Lažem, bile su dve jako bitne knjige. Druga je „Paklena pomorandža” Entonija Bardžisa i ona me je skroz odredila. Zbog nje sam počeo da pišem dnevnik, kopirajući Bardžisov stil (neuspešno i patetično). Ali, njegov roman je definitivno uticao na moj način pisanja u jednom momentu. 

Dva književnika su me opredelila kao pisca. Na početku Entoni Bardžis i mnogo godina kasnije Mišel Uelbek. Zbog Uelbeka sam odlučio da pišem romane, a zbog Bardžisa sam se zainteresovao da pišem. Zato sam mu posvetio nekoliko rečenica u svom poslednjem romanu. Nisam pisao o njemu već kopirao njegov stil u samo nekoliko rečenica. Da parafraziram, junak ulazi u taksi, na radiju svira neki hit, a on kaže: „Bila je to pesma moldavskog predstavnika na Pesmi Evrovizije koji je u kostimu morskog krastavca pevao o ruskom vojniku u napadu na Krim koga ranjava borbeni dron koji je lansirao njegov ljubavnik ‒ pekar iz Kijeva.” 

STRAH OD VOJNOG (U)SUDA Od tih dana kada sam briljirao u gimnaziji na pismenim zadacima i otkrivao pisce menjao se ukus kao i važnost čitanja. Pred sam odlazak u vojsku posle gimnazije otkrio sam Tomasa Mana. Oduševio sam se kada sam tokom služenja vojnog roka u kasarni u Sloveniji, u biblioteci, naišao na njegove knjige. Jedva sam čekao slobodna popodneva u kojima bih čitao ovog Nobelovca iz Libeka. Našao sam u vojnoj biblioteci ediciju „Nemački roman” koju sam imao u kućnoj biblioteci. Nedostajala je samo jedna knjiga ‒ zbirka priča Tomasa Mana. Sumnjao sam da se ne radi o krađi nego možda o cenzuri, da se vojna biblioteka otarasila knjige u kojoj je priča „Smrt u Veneciji” u kojoj se slavni kompozitor zaljubljuje u poljskog tinejdžera na odmoru u Veneciji. Slutili su oficiri za bezbednost u JNA da bi se možda neki vojnik „pokvario” od čitanja te priče, počeo drugačije da razmišlja o drugovima na zajedničkom kupanju. Ipak su svi vojnici tada bili tinejdžeri, a sad što je to vojni poligon u Sloveniji, a ne plaža u Veneciji, nema veze. Ljubav je ljubav i ona može buknuti i između dva vojnika, a ne samo između nemačkog kompozitora i lepog poljskog tinejdžera. 

DEBELE KNJIGE ZA MORE Tomas Man mi se ponovo ukazao tokom nečega što je ponovo imalo veze sa vojskom. Bila je 1999, NATO bombardovanje Srbije i SR Jugoslavije. Dve nedelje pre akcije „Milosrdni anđeo” dobio sam grip i pozivari su me zatekli u krevetu, ali ne sa knjigom „Tri musketara” već sa kasetofonom na kojem sam slušao Oasis i Massive Attack (bože, Massive Attack pred samo bombardovanje). Rekli su ti vojni pozivari da se, kad ozdravim, javim u svoju jedinicu, da ne brinem, samo idemo na neko jednodnevno gađanje, bla, bla, bla…

Međutim, odlučio sam da se ne odazovem na vojni poziv, a kada su se prvi tomahavci zakucali o tlo i objekte, bio sam još sigurniji u svoju odluku jer je ratni raspored podrazumevao boravak oko objekata u ulici Kneza Miloša, koja je tokom te NATO akcije nekoliko puta bila odvaljivana ili sa nosača aviona ili iz vojne avijacije. Moji roditeji su već imali tužne porodične priče i ja nisam želeo da im priredim još jednu. Bio sam, dakle, dezerter u vreme kad se na televiziji pričalo o tome da svakog od nas očekuje suđenje za dezerterstvo i zatvor. Krio sam se u stanu, nigde nisam izlazio, noću sam držao ugašena svetla.

I… po ceo dan čitao monumentalno delo Tomasa Mana „Josif i njegova braća”. Biblijsku priču koju je genijalni nemački pisac raširio na pola kilograma stranica (valjda je šest knjiga sadržala ta priča, ili manje).

I tako mi je Tomas Man pomogao da prekratim dane dezerterstva i strah od vojnog suda. 

Pre dve godine sam provodio odmor u Hamburgu, iz kog sam na jedan dan otišao na izlet u rodni grad Tomasa Mana – Libek. I, mislim, pred kuću Budenbrokovih. Nekada sam knjige nosio na godišnje odmore. Ali poslednjih godina nemam odmore na plažama i morskim destinacijama. Budem tu po dva dana, a onda obilazim gradove i ulice i tražim inspiraciju za svoje romane. Gotovo sve romane sam smislio na putovanjima. Do pre nekoliko godina, kada sam imao odmore pored mora, okeana, bazena… ja sam čitao i čitao. Knjiga mi je bila i svedok opuštanja od stresa radne godine.

Zaspao sam jedanput pored bazena u Provansi i knjiga mi je ispala iz ruku. Voda može da uništi stranice.

Sećam se promocije svog romana gde dolazi Coka „ex- Rock”, radio-voditeljka, i daje mi da potpišem njen primerak moje knjige sa stranicama koje je obeležila i devastirala morska so. Inače, umeo sam da na plažama širom sveta idem polako između peškira, dušeka, suncobrana i špijuniram čitalački ukus ljudi. Uglavnom su to debele knjige koje ljudi uzmu za morske potrebe ‒ ništa ne čitaju preko godine, a na more nose debele knjige. Na plažama sam najčešće viđao norveškog krimi pisca Jua Nesbea. Nisam ga u dva intervjua koja sam radio s njim pitao da li i on na plažama viđa svoja dela.  

*

Čitam uveče, u krevetu, i to je navika još od „Tri musketara”, pa i iz onih godina kada sam gutao stripove, a ne knjige. Ne možete biti pisac a da ne čitate. Možda i možete, ali nekada treba prva pomoć iz biblioteke ‒ kako se grade likovi i porodične priče. Zato sam progutao Džonatana Frenzena. Pre mesec dana u metrou u Londonu ušao sam u jutarnji red vožnje u kome su vagoni tjuba prepuni kompjutera u sadejstvu sa lokalcima koju idu na posao.

Balansirao sam sa koferom i gledao na desetine ljudi koji su čitali knjige. Pitao sam se da li je njihova anksioznost ‒ usled predstojećeg burnouta ili opasnog kolegijuma na kojem će biti kritikovani, ili posle vikenda kad ugledaju koleginicu o kojoj sanjaju, a ona na njih gleda samo kao na druga ‒ manja dok čitaju? Da li im knjiga pomaže da pobede sve to?

Verovatno da, jer bi u suprotnom skrolovali sadržaje na Instagramu, Fejsu, Tviteru… no oni ih često podsećaju da je svakodnevica odvratna i da iz nje, ponekad, treba pobeći. A knjiga je pravi helikopter koji te kidnapuje iz realnosti i odvede na drugo mesto.