Pet Lastavica čini proleće

Znam da volite da čitate. Šta biste inače radili na ovom mestu bistreći besmislice koje vam piše čovek koji se potpisuje kao Estetika propadanja. I pošto sam siguran da čitanje volite ‒ rešio sam da vam predložim par naslova da ubijete vreme dok nam ne dođe proleće. 

Ne brinite, neću vas daviti delima u kojima vam poručuju da promenite sebe i o istom trošku objašnjavaju kako to da uradite ‒ sviđate mi se baš tako oštećeni.

Neću vam predlagati ni raznorazne Murakamije i Bakmane, mada znam da bi to ona volela. Neću, to nek vam predlaže neko drugi ‒ neko ko poseduje Vulkanovu karticu za popuste. Ja je ne posedujem. Mogao sam da vam pišem o favoritima iz moje male biblioteke, knjigama kojima se vraćam kad god naiđem na pregorele dane i treba mi nešto da me premota unatrag. Mogao sam, ali ću to ipak sačuvati za sebe, bar do neke druge prilike. 

Zato sam rešio da nažvrljam nešto o knjigama koje ste već svi pročitali kad ste bili mali, i da ‒ znam da na prvu baš i nema smisla, ali hoću da se po čitanju teksta osetite kao osnovci i da poletite kao lastavice. Uh, jeziv uvod u ono što je moglo stati u jednu rečenicu ‒ pisaću vam o mojim favoritima iz legendarne edicije Lastavica koju je, za vreme pokojne države, štampala izdavačka kuća „Veselin Masleša” iz Sarajeva. 

Sam izgled knjiga je obećavao ludu zabavu. Debele korice veselih boja, u sredini slika koja bi trebalo da nam približi delo a koja je često izgledala kao mešavina Pikasove „Gernike” i ranih radova Janoša Mesaroša. Oko nje, u svojevrsnom ramu, gomila belih lastavica, da bi nas u gornjem desnom uglu sačekao legendarni logo. E sad, em što su slike često fejlovale u zadatku da nam približe samu radnju ‒ em što je tu bilo stvarno svakojakih dela koja su na decu uticala gore od tajnog vojnog oružja razvijenog za stvaranje kolektivne depresije, serije „Gore-dole”. 

Uglavnom su to bile neke partizanske knjige, od Arsena Diklića i „Ne okreći se, sine”, koja govori o ocu koji pokušava da izbavi sina iz fašističkih okova, preko Vladimira Nazora koji kad nije pisao legende o Titu i tome kako je mali Joška jeo svinjsku glavu, pisao je o partizanima, do Dušana Kostića koji je plašio mladež pogibijom Save Kovačevića na Sutjesci, a čak i kad naivno pomislite po nazivu da će se u knjizi „Mazge” raditi o mazgama, samo ćete delimično biti u pravu ‒ jer radi se o partizanskim mazgama.

A o ratu se moglo i lepše pisati, i zato će na svakoj mojoj listi uvek biti mesta za „Orlovi rano lete”. 

Ćopić je jednostavan, prijemčiv i šarmantan, a likovi koje je stvorio su vanvremenski. Ima tu svega, ekipa koja beži iz škole u svojevrsnu goonies avanturu, moralna vertikala harambaša Jovanča, poljar Lijan koji je klasičan usvinjeni striko na slavi koji te pita „Mali, šiljiš li ga?”, tajna špilja, sukob dobra i zla, tinejdž romansa Strica (ne tog strica) i Lunje, hladnoratovska blokovska podela u likovima Nika i Vanjke, a tu je i Rambo iz našeg sokaka ‒ Nikoletina Bursać. Sećam se dobro ushićenja koje sam osetio kad sam saznao da postoje nastavci ‒ ali i razočarenja koje sam osetio kad sam shvatio da, kao i u Holivudu, broj dva bude obično lošiji. 

Kada sam vam pominjao da su na koricama Lastavice često bila vizuelna rešenja koja nemaju veze sa samim delom ‒ mislio sam i na sledeću knjigu koju ću vam preporučiti, a u pitanju je „Tajno društvo PGC” koju je napisao Anton Ingolič. Na korici neki Majkl Džekson pre izbeljivanja nosi veliki, stari zidni sat ‒ unutra tri mala Slovenca osnivaju tajno društvo „PinGoClavus” koje se bavi sakupljanjem eksera, igli i taman što ću napisati ziherandli, shvatam da vam moram reći NE TIH EKSERA I IGLI! Tu su i strogi nastavnici, zabrinuti roditelji i devojčica koja traži mamu. Svega ima, samo nema crnca sa satom. Lepa dečja avantura koja mnogo više govori o drugarstvu nego o tajnim društvima, Merovinzima, crnom plemstvu i ostalim temama započetim od strane pokojne Joke Jolić. 

Sledeća je na redu jedna poema ‒ i u pitanju je Aleksandra Vučo i „San i java hrabrog Koče”. To ne možete da ne volite. Mali Koča iz Zemuna kreće da spase malog Papuanca po imenu Ali Bali koji mu je došao u san tražeći pomoć jer se nalazi nasred okeana ‒ nešto kao u „Life of Pi” Anga Lija, samo bez tigra.  Naleti Koča na pilota Sretena sa kojim zaglavi u pustinji, spase Alija Balija, preživi ljudoždere pomoću čigre i još stigne da se zaljubi u divnu Palmolivu.

Naravno da to nije sve i da ih čeka još pregršt avantura ‒ da li na javi ili u snu, na vama je da utvrdite. Vučo je na vrhuncu svoje igre, događaji klize kao po filmskoj traci ‒ i prava je šteta što se još uvek niko nije prihvatio da napravi neki dečji mjuzikl o hrabrom Koči ‒ a možda i nastavak priče u kome Koča odrasta i postaje čovek poznat kao Konstantin de Sisti, jedan od tihih heroja serije „Otvorena vrata”. 

Kad smo kod serija, ukoliko ste fan „Stranger Thingsa”, imam nešto za vas: „Družba Pere Kvržice” ili „Stranger Things” na balkanski način.

Dobro, ovde možda nema Demogorgona (nažalost), a nema ni Nikole Đurička (srećom), ali imate grupu klinaca koji bez znanja roditelja prave ekipu koja kreće da renovira stari mlin na reci koji izgleda kao da je dom Vekni, a oko koga se spore odrasli. Kao najveću manu ovog dela navodim to što je rakija prikazana izuzetno negativno ‒ a od pozitivnih stvari bih izdvojio nazive glavnih likova koji kao da su pripadnici kakvog novoformiranog klana.

Tu su, pored Pera Kvržice koji je lider ekipe, i Šilo, Budala, Subjekt, Medo, Divljak i Milo Dijete. Ne znam zašto je to pozitivna stvar ‒ tako da ću sa ovom krajnje zbunjujućom primedbom završiti ovo protrčavanje kroz svet Pera Kvržice da bih prostora dao mojoj omiljenoj knjizi iz edicije Lastavica. 

U pitanju je „Tim lavlje srce” a autor je izvesni Čedo Vuković. Nema tu šta da se ne voli kad ste mali ‒ dečak Željko obožava fudbal baš kao i čuvar zoo-vrta po imenu Munja, i kad se Želimir razočara u raznorazne Terze Mađije i Vazure domaćeg fudbala, on odluči da napravi fudbalski tim od životinja. Naravski, Munja ga podrži na keca i kreće formiranje ekipe: na golu je pouzdani čuvar mreže kengur po imenu Skok, i mada nemam pouzdanu i verodostojnu informaciju, verujem da je kengur iz filma nadimak dobio baš po Skoku, dok odbranom patroliraju medved Gegula i slon Komarac, i pre nego što nastavim dalje, samo ću vam (poprilično svečano) objaviti da se moja omiljena igračka iz detinjstva zove Gegula ‒ i da taj plišani medved i dalje živi negde u dečjoj sobi punoj uspomena, džijadžojaca i pokvarenih kaseta, u stanu mojih roditelja.

Bili su tu i tigar Šaponja, majmun Česko, vuk Vujo, a centarfor ekipe je snažni lav Grivaš. Da ne bi sve teklo kao po loju, zoo-vrtom upravlja zli upravnik, pijandura koja mrzi životinje a ne stoji puno bolje ni sa ljudima. 

Željko i Munja, baš kao i Pišonja i Žuga, ukradu neki bus, potrpaju životinje i upute se na svetsku turneju gde igraju fudbal protiv drugih životinja dok su im za petama konstantno upravnikovi ljudi. Knjiga je strava kao i moj Gegula koji ima zelenu majicu na kojoj piše ABC123 i mali rasparan šav na nozi. Ništa vam više neću otkrivati ‒ o knjizi, o Geguli sam vam dosta toga rekao.

A čini mi se da sam vam dosta toga rekao i o svom detinjstvu, jer kako reče jedan stari mudrac: ‘Kakve su ti knjige ‒ takav ti je život’. 

Svratite do biblioteke, ćapite neki od nabrojanih naslova pa mi javite šta vam se dopalo, a šta ne. Ako ste ih već čitali ‒ ne mari da ih ponovo pročitate pa mi onda javite gde su vas vratile. A njoj javite da napravi prostor na nekoj polici, ja ne idem više nigde bez Gegule.