„Ne znamo šta će se dogoditi ako se Toni naljuti“

Pamtiću trenutak kada sam, po prvi put, u književnosti naišla na ginekološku ordinaciju – u priči „Tinin problem” Rumene Bužarovske. Za mene, ali i mnoge druge žene, bilo je to čitateljsko otkrovenje, vrsta prepoznavanja iskustva intimno bliskog, o kojem pak niko nije pisao na takav način. 

Rumena je jedna od nas – i piše za nas. Piše o nama. Uprkos tome što su potpuno različite, junakinje iz njenih zbirki priča „Moj muž”, „Nikuda ne idem” i „Osmica” dele zajednički teret patrijarhata, koji ih slama na različite načine – i nijedna nije pošteđena. 

Sada, Rumena piše o njemu, jednako uspešno i uverljivo. Glavni junak njenog prvog romana „Toni” je muškarac i sigurno ćete ga odmah prepoznati. Možda je to vaš otac, prijatelj, bivši partner, komšija, kolega ili šef, ali svakako ste ga sreli. U ovom romanu ćete ga upoznati bolje nego ikad kroz majstorski humor, mračnu grotesku, preciznu studiju karaktera. 

Bužarovska je istinska regionalna književna zvezda, a s obzirom na to da, posredno ili neposredno, piše o ženskom iskustvu, to me kao čitateljku neizmerno raduje; jednako koliko i razgovor u kojem je podelila svoja razmišljanja o pisanju, mizoginiji, politici, čitanju… 

Na početku pisanja romana, kako si rekla, imala si nekoliko muških likova koji su se „slili” u jednog. Kako se iskristalisao Toni?

Rumena: Roman „Toni” pisala sam godinu dana, a pre toga sam godinu dana razmišljala kako da ga napišem. Nisam imala neku veliku želju da napišem roman zato što sam se najkomotnije osećala u pričama i mnogo volim tu formu. Sećam se da sam imala nekoliko narativa, ali ne i tačno kakvi su bili. Kad sam krenula da pišem kratke priče, niko mi nije rekao da je dobro da zbirka ima sličnu tematiku, odnosno da su priče povezane. Zbog toga sam i odustala od prve zbirke i kasnije napravila „Osmicu” od nje, jer su te priče bile rasute ‒ neke su bile o detinjstvu, neke o ženama, našla se tu i poneka smešna priča…

Shvatila sam da nemaju određenu tematiku, što sam ispravila dok sam radila zbirke „Moj muž” i „Nikuda ne idem”. Rešila sam da nastavim da radim na takav način i odabrala sam temu opasnog maskuliniteta, gde muškarci ne ugrožavaju samo sve oko sebe nego i sebe same. To je bila tema „Tonija” i onda sam uvidela da on može da bude jedan lik. Veoma mi je bitan proces razmišljanja i skiciranja. Kad mi je već bilo jasno šta ću napisati, opredelila sam se za roman, mada sam bila nesigurna jer ljudi previše romantiziraju proces pisanja romana. To ima veze s patrijarhatom, muškom tradicijom pisanja „epskog romana u nastavcima”. 

Izjavila si da si pisanjem „Tonija” želela da se emancipuješ od saosećanja prema ličnostima koje imaju koristi od sopstvene sebičnosti i sopstvene neempatičnosti. Na koji način povlačiš granicu između razumevanja lika i moralnih posledica njegovih postupaka? 

Rumena: Karikaturalnošću ‒ to mi je uvek trik u pisanju. Kad nešto iskarikiraš, to bude smešno, ali uvek na granici tragičnosti, jer horor i komedija funkcionišu veoma slično. Baziraju se na preuveličavanju, ali i na neskladu između realnosti i onoga što očekujemo. Kad postane opasno, više nije smešno, ali kada nemamo empatije, onda jeste smešno. Igrala sam se humorom, odnosno karakaturalnošću u ovom romanu. Dobro je razgovarati s publikom i videti kako razmišlja o knjizi. Nisam bila sigurna da li će čitaoci razmišljati: „Pošto poznajem ovog lika, malo mi ga je žao zato što je cringe”. Iz tog razloga volim cringe komediju, jer se sramota meša sa sažaljenjem. 

Zašto postoji razdor kad žene pišu muške likove, a muškarci ženske, koji je očigledan (posebno u dijalogu)? 

Rumena: Takav razdor, recimo, ne postoji kod Tenesija Vilijamsa, koji je bio gej i živeo je sa ženama čitav život. On je toliko lepo posmatrao i osećao istinsko saosećanje sa ženama. Truman Kapote, isto gej, takođe je umeo da piše o ženama. Obojica su se družili sa ženama, slušali su ih, zanimalo ih je šta one imaju da kažu, a uz to su se identifikovali s njima. Mi se često identifikujemo s muškarcima iz nemogućnosti da imamo naše, ženske uzore. Kad sam bila mala, neretko sam u školi pitala drugarice mogu li da se identifikuju s muškim likovima kao da su to one, ili se pak zaljubljuju u takve likove. Ja sam se uvek zaljubljivala jer nisam znala šta drugo da radim, pa sam pomislila da nešto nije u redu sa mnom, pošto su drugarice govorile da se mogu identifikovati s njima. Mislila sam da me lažu. Shvatalo se kao slabost reći da ne možeš videti sebe u muškom liku, bio je to momenat internalizovane, nesvesne mizoginije kroz koji smo svi prošli. 

Patrijarhat uvek mistifikuje žene jer ih ne poznaje. Zbog toga ih naziva „vešticama” kad ne može da ih shvati. Muškarci nas ne poznaju, dok mi svašta znamo o njima.

Uvek smo bile u ulozi muze. Odvratno mi je bilo kad sam shvatila da mi je sudbina da budem muza. Jednom, prijatelj koji je umetnik mi je rekao: „Žena je telo, a muškarac je duh.” Onemogućio mi je da budem umetnica, jer takvo shvatanje podrazumeva da sam ja tu samo da hranim i da dajem ‒ jer mi hranimo našim telom, stvaramo njihov život, a onda to znači da je naše telo tu samo da ga oni iskorišćavaju. Kroz čitavu istoriju, žena je bila robinja i služila je za besplatni rad. Zato se muškarci ne bave nama, pa nemaju pojma kako pričamo ili o čemu razmišljamo. 

A mi se bavimo muškarcima, između ostalog, jer su opasni. Ne znamo šta će se dogoditi ako se Toni naljuti.

A sistem neće zaštititi ženu, već će je pitati šta je radila kod Tonija, okriviće je jer nije videla da će je napasti. Zbog toga mi uvek moramo da posmatramo kako će muškarac reagovati, kao da je dete koje će možda imati tantrum. Zato i u romanu neki čitaoci osećaju empatiju prema Toniju, jer je kao veliko dete. 

Kažeš da „voliš telesne reakcije na napisano, pa pokušavaš i da ih proizvedeš”. Kako to postižeš i zašto? 

Rumena: Znate i sami kakve su knjige posle kojih mnogo plačete. Recimo, roman Alis Voker „Boja purpura” ‒ uvek se raspadam kada ga čitam. Ili kraj romana „Lovac u žitu”. Dok sam čitala Flaneri O’Konor toliko sam se iznervirala da sam u jednom trenutku bacila knjigu ‒ a onda sam pomislila koliko je sjajno što sam doživela fizičku reakciju. Kao čitateljki, to mi je veoma važno. Potom sam shvatila kako se to radi: šokom, humorom, velikom tragedijom. Kurt Vonegat kaže da moraš biti surov i nemilosrdan prema svojim likovima. Na primer, razmišljala sam šta bi u „Toniju” bilo previše surovo, pa sam odlučila da ću poštedeti decu. 

Humor je izuzetno važan u tvojim delima i napisala si važnu studiju o tome. Koju funkciju on ima za čitaoca u tvojim delima? Koliko je tebi bitno da ti proces pisanja bude zabavan? 

Rumena: Ta studija je zapravo moj doktorat. Oduvek me je zanimao humor u američkoj književosti, oduvek sam volela i pratila stand-up komediju. Istražujući humor u makedonskoj književnosti, shvatila sam da sam kao autorka možda izuzetak, nisam nešto novo našla, kod nas nema takve tradicije. Humor mi je izuzetno važan u svakodnevnom životu i kao kritika i kao zabava. Veliko mi je zadovoljstvo što kao ljudi možemo da se smejemo, i humor stvarno ulepšava život, ali se ne vidi kao vredan. Meni je dragocen, i u svakodnevici i u književnosti. Mrzim kad mi je dosadno, znam da to nije dobro, pa pokušavam da se zabavljam i dok pišem. 

Dosta si govorila o tome kako si osećala sramotu u odnosu na telo i seksualnost, a često si o tome i pisala, što je izuzetno teško. Može li književnost da nas oslobodi, i kao pisce i kao čitaoce? 

Rumena: Ne bih rekla da me je pisanje oslobodilo. Recimo, pisala sam o ginekološkim iskustvima, što me jeste oslobodilo jer mi je to jedna od najvećih trauma, posebno kad sam videla da je to kolektivno iskustvo ‒ i osećam da sam nešto dobro uradila za nas. Nisam još spremna da pišem više o tome, ali mi je mnogo pomogla Ani Erno, za koju smatram da nas je dosta oslobodila. Ta brutalna autofikcija koju ona piše je zaista revolucionarna i veoma mi je značila u životu. Kod nje to nije romantizacija seksualnog iskustva, koje ima u ljubavnim romanima, već je kritično, bolno i otvoreno. Ali još uvek je malo žena koje to rade. S druge strane, muškarci uvek romantizuju seks, čak i kada se radi o seksualnim devijacijama, toliko da Epstajn koristi „Lolitu” da nazove svoj avion. 

Rekla si: „Govoriti istinu u stvarnosti često je društveno neprihvatljivo – priznati sve to što moje junakinje pričaju, recimo – ali raditi to u fikciji ne samo što je uzbudljivo nego je i potrebno”. Zašto? Ima li književnost i dalje uticaja na stvarnost? 

Rumena: Umetnost je to oduvek radila ‒ lažima je prikazivala stvarnost. Naš način preživljavanja stvarnosti je kroz umetnost, i to sigurno utiče i na samu realnost.

To jeste neka simbioza, ljudska stvar: da narativima objašnjavamo svet.

Kako kaže Džoun Didion, „pričamo sebi priče da bismo živeli” ‒ prihvatanje i shvatanje realnosti dolazi preko narativa. Nisam sigurna za muziku i slikarstvo, ali možemo uzeti za primer film. Veoma je zanimljivo šta se trenutno dešava sa ostvarenjem „Jedna bitka za drugom”, koje romantizuje tip pokreta koji uopšte ne postoji u Americi. Užasno je problematičan i mrzela sam ga, ali ljudi u njemu vide nadu. Leonardo Dikaprio je, recimo, bio na svadbi kod Džefa Bezosa, a glumi pripadnika pokreta Antifa, koji Tramp zabranjuje. To mi je zanimljivo, kad film pokušava da promeni realnost. Amerikanci bi želeli da takva stvarnost postoji jer im je to lakše nego da protestuju. 

Žene više čitaju i više pišu, ali književnim nagradama u regionu još uvek dominiraju muškarci. Hoće li tu biti pomaka? 

Rumena: Mislim da se dešava pomak ‒ primer je nagrada „Štefica Cvek” koju su uspostavile Pobunjene čitateljke. Sve više i više se priča o tome, pa se i primećuje kada se na književne događaje pozivaju samo muškarci. Dugo nam je bilo normalno da su muškarci umetnici, a mi samo nešto „škrabamo” sa strane, što se ne shvata ozbiljno. Muškarci su uvek gledani kao neki veći umetnici. Setimo se slučaja Dubravke Ugrešić. Nikako nije bila dovoljno bitna dok je bila živa, uvek su više pričali o nekim lokalnim autorima koji nikad nisu imali tu vrstu popularnosti i bili toliko prevođeni. Stvar tradicije i navike je da se neki lokalni autor shvata kao „mudar”, dok se međunarodna dimenzija ne uzima u obzir. Tamo gde ima najviše para muškarci dodeljuju i osvajaju književne nagrade. Uvek se može povući ekonomska logika ‒ oni imaju najveće izdavačke kuće i kontrolišu novac u društvu, pa kad treba da se daju pare, daju se muškarcima. 

Tvoje je mišljenje da „veliki deo neoliberalne feminističke politike i dalje igra po kapitalističkim pravilima, koristeći jezik feminizma i zloupotrebljavajući njegova načela, i ta politika je bila i ostaće štetna po žene. Feminizam mora biti i klasna borba da bi uspeo”. Može li klasna borba da opstane u stvarnosti koja više ne može da se zamisli bez kapitalizma? 

Rumena: Ako pogledamo na globalnom nivou, šta se dešava u SAD, pošto se to uvek odrazi na svet, vidimo da se to lomi zbog Epstajna. U suštini svega jesu ženska pitanja, jer je žena oduvek bila robinja, svojina, besplatan rad ‒ zato oni misle da mogu da zlostavljaju devojčice i žene. Što više para imaju, to više žene njima pripadaju. Uvek se ljutim na levicu, koja je muški orijentisana, kada kažu da ne mogu da se bave identitetskim politikama, već vide klasnu borbu kao prvu ‒ a zaboravljaju da ženska borba jeste klasna borba. 

Kako se kod tebe dogodila metamorfoza iz čitateljke u književnicu? 

Rumena: Bila sam veoma mala kad se to dogodio. Svako od nas ko ima ljubav prema nečemu oseti želju da stvori nešto slično. Kao kad probate neku tortu, pa poželite da je napravite. Mnogo sam volela da čitam, a počela sam da pišem u trećem ili četvrtom razredu. Nisam znala da mogu postati književnica ili umetnica, kasno sam shvatila da to može biti moje zanimanje. Uprkos tome, konstantno sam pisala. Tek kad sam dobila stipendije i objavila knjige, kad su me drugi nazivali spisateljicom, shvatila sam da mogu tako da se predstavljam. Jednostavno, želja da radiš to što voliš je uvek u suštini svega. 

Flaneri O’Konor navodiš kao jedan od tvojih najvećih uticaja. Koje još književnice su te oblikovale? 

Rumena: Alis Manro, kasnije u životu. Sve njeno sam pročitala i poželela da mogu tako da pišem. Džoun Didion mi je mnogo pomogla, Debra Levi, Filis Rouz, koju sam pominjala u knjizi „Nakon Boga, Amerika”. Svetlanu Aleksijevič obožavam, Lusiju Berlin, Toni Morison, Alis Voker, Dubravku Ugrešić. Ipak, ima ih manje nego muškaraca. Kako predajem američku književnost, veoma mi je teško da pronađem balans, posebno ne mogu da pronađem mnogo autorki s početka 20. veka. Kada zađemo u drugu polovinu 20. veka i savremeno doba, već ih ima više. Poslednje baš odlično što sam pročitala je „Tužni tigar” Než Sino, kao i „Zašto se dete kuva u palenti”. „Tužni tigar” se bavi teškim temama ‒ pedofilijom i incestom ‒ neviđena non-ficition knjiga, nešto odlično što sam pročitala. 

O svojim studentima si rekla da „dolaze s jako malo pročitanih knjiga”. Može li čitanje da opstane i kako ga približiti digitalnoj generaciji? 

Rumena: Sve više i više vidim kako su ljudi nezadovoljni time što su konstantno na telefonima i koliko to loše utiče na njihovo mentalno i fizičko zdravlje, kao i na njihovo vreme. Baš sam pričala s jednim prijateljem da će telefoni doživeti istu sudbinu kao i pušenje. Kada se pojavilo, svima je bilo super, a sada znamo koliko je štetno. I sama primećujem koliko mi je sad bolje kad čitam knjigu. Knjige bi odavno već bile mrtve da su pesimističke prognoze tačne.

Narativ je u suštini našeg postojanja i nema šanse da prestanemo da pričamo priče ‒ jer je život uvezan s pričama.

Čak ne verujem da će fizički format knjige nestati, pošto vidimo da se naša tela bore s ekranima, da nam to nije „normalno”. 

Što se studenata tiče, mislim da su i oni u fazi da su mnogi od njih zavisnici od društvenih mreža i nesrećni su zbog toga, i to definitivno utiče na njihov život. Primećujem i da veštačka inteligencija utiče na to kako pričaju. Sada više ne mogu da održim pismeni ispit jer je naša kultura ‒ kultura prepisivanja. Koruptivnost u našem društvu potiče od toga što stalno tražimo način da dobijemo nešto što ne zaslužujemo, a to potiče još iz obrazovnog sistema. Mislila sam da je mlađa generacija pametija u korišćenju veštačke inteligencije, ali na usmenim ispitima vidim da mi studenti daju identične odgovore, koji čak nisu tačni. Pitala sam jednu studentkinju odakle im to i shvatila da identično pitanje postavljaju na Googleu, a da im onda Gemini daje pogrešne informacije. Skripta je zamenila veštačka inteligencija. 

Pošto imam mnogo studenata, primetila sam da se 30% njih tako ponaša, 30% je tu negde između ‒ nešto ih zanima i nešto su pročitali, razumeli, dok je 30% sjajnih studenata, koji čitaju Šekspira, uzbuđuje ih „Venecijanski trgovac” i to je lepo. Takođe kod mlađe generacije primećujem da imaju „psihološke” izgovore, jer je psihologija preplavila društvene mreže. Svaki put kad žele da se „izvuku” kažu da imaju „lične probleme” ili ADHD, ili nekakav problem s pamćenjem. Pokušavam da pratim te trendove, ali ću sigurno u jednom trenutku prestati jer me to previše zamara ‒ radije bih se vratila knjigama i svemu onome što smo radili pre 20 godina, kada smo mnogo više znali. Mislim da nisam jedina i da će to postati trend. 

U kojim knjigama pronalaziš nadu ovih dana? 

Rumena: „Hope in the Dark” Rebeke Solnit ‒ ona mi generalno daje mnogo nade u svojim knjigama. Ovog leta sam pročitala i bestseler Viktora Frankla „Čovekova potraga za smislom”. Kada takvu knjigu, čoveka koji je preživeo koncentracione logore, čitate u doba genocida i fašizma, shvatite da ne smemo da izgubimo nadu ‒ jer ako izgubimo nadu, gotovi smo.

Naslovna fotografija: Umar Timol