Poznati pisac i novinar otkriva kako je preko noći, tokom jedne vožnje gradskim prevozom, njegove snove prevladao egzistencijalni strah, nakon čega je od dečaka stasao u odraslog muškarca.
Nikada nisam bio od onih koji gunđaju na tehnološku revoluciju, zameraju klincima što više gledaju u mobilne nego u drugove… Ali jedna stvar mi je bila bolja pre pronalaska mobilnog telefona – niko te nije mogao pronaći na godišnjem odmoru ili kada bi otišao s posla ili pobegao iz škole. Ipak, smatram da je današnja mogućnost da roditelji preko GPS-a nadgledaju decu dobra stvar, što sam zaključio na osnovu zapažanja jednog dana, pre mnogo godina, kada su „praistorijski” mobilni telefoni bili samo uređaji za komunikaciju, a ne „špijunažu”. Prolazeći tada pored Brankovog mosta, video sam na njemu grafit „M… ja te volim”. Zamislio sam scenu u kojoj zaljubljeni dečak stoji metrima nad hladnom vodom, provalijom bukvalno, i piše poruku za M. U isto vreme, njegovi roditelji gledaju reprizu „Boljeg života”, ne znajući da je njihov sin doveo svoj život u opasnost. Zbog tih stvari mi je drago da danas teško, iako se odvališ od zaljubljenosti, možeš da se drzneš da se sa auto-lakom nađeš iznad hladne reke pa taman da ta M. odlepi za tobom kada vidi šta si joj posvetio.
Moja generacija, kao i generacije pre i posle moje, bežala je iz škole bezbedna od „roditeljsko-industrijske špijunaže”. To je značilo i odrastanje na ulici, što je podrazumevalo da si, u toj lutriji pubertetskog doba, od ulice ili dobijao mudrost, ili si postajao uličar sa svim negativnim predznacima ovog izraza. Mogao si i da se u zaljubljenosti popneš iznad hladne reke da saopštiš ljubav auto-lakom a da tvoji ne znaju gde si.
Bežali smo iz škole i gluvarili na ulici satima. Bilo je to bezbrižno vreme, tata i mama kupuju garderobu, ploče, diskove, kasete, uplaćuju odlaske na godišnje odmore. Ko ne bi bio dečak sa produženim rokom trajanja dečaštva, jer pravih problema nije ni bilo.
Bežali smo iz škole i gluvarili na ulici satima, ostajali na njoj posle časova… U tom gluvarenju sretali smo razne gradske likove, pa i beskućnike koji su žicali novac čak i od nas. Bilo je to bezbrižno vreme, tata i mama kupuju garderobu, ploče, diskove, kasete, uplaćuju odlaske na godišnje odmore. Ko ne bi bio dečak sa produženim rokom trajanja dečaštva, jer pravih problema nije ni bilo. Tako smo i te beskućnike koje smo sretali uzimali zdravo za gotovo, nismo se udubljivali kako su dospeli do tačke u kojoj nemaš krov nad glavom, stalni posao, porodicu… Klinci su sebični i obuzeti sobom. Dok ne zazvoni alarm čoveka u njima, alarm odraslog čoveka. Probuđene osobe. Probuđenog muškarca.
Kada sam se vratio iz vojske (u koju se išlo posle gimnazije) i krenuo da studiram, i dalje nisam bio spreman za taj alarm odraslog čoveka. A onda sam postao čovek, osetio centar za egzistencijalni strah, u noćnom autobusu koji je kretao sa Trga republike. Pao sam prvu godinu fakulteta i opet se otvorio višak slobodnog vremena. Moji roditelji su bili zabrinuti. Setio sam se pesme Đorđa Balaševića, koga nikada nisam nešto naročito slušao, ali ta pesma mi je odjeknula.
… Sine moj, razmisli bar
Jer život se ne igra s tobom
Uporedi druge sa sobom
Svi tvoji vršnjaci su odlični đaci
A jedino ti si na dnu…
Pao sam godinu na fakultetu, što je, uzimajući u obzir činjenicu da smo mi muškarci išli u vojsku posle gimnazije, dovelo do toga da drugarice iz razreda, one vrednije, već upisuju treću godinu dok sam ja još na prvoj. One razmišljaju i pomalo već prave planove za budućnost, a meni je budućnost daleka pučina na kojoj se ljuljam… noćnim autobusom.
Vraćao sam se tako noćima, i radnim danima, noćnim prevozom, u kojem smo se zimi vozili mi povratnici iz noćnog života, zaposleni posle smene, ali i beskućnici. I po prvi put sam se uplašio. Uplašio sam se da bih, ako nastavim sa kretanjem ka ambisu, mogao završiti vrlo loše i da bi mi zimska soba mogla postati noćni autobus na liniji… Bilo je to veče nakon, recimo, dvogodišnjice mature gde sam sreo te moje drugarice iz gimnazije koje su već pomalo planirale ozbiljan život. Zavrtela mi se ta Balaševićeva da se „život ne igra sa mnom” i da bih mogao na dno. Odrastao sam preko noći, od proslave godišnjice mature, preko noćnog autobusa do jutarnjih sati kada sam shvatio da dolazi do oskudice „padavina stvari s neba”. Do tada se podrazumevalo da mi sve sleduje, a te noći postalo mi je jasno da sudbina nije samo lutrija, već se za nju i bori.
OBUKA ZA ODRASLOG MUŠKARCA
Tako sam postao čovek u noćnom autobusu. Prethodni pokušaj da postanem čovek nije uspeo, i to u najboljoj ustanovi za „preradu dečaka u čoveka” – u vojsci. Leto pre vojske nekadašnjih generacija usmerenog obrazovanja bilo je najduže leto naših života. Četvrti razred gimnazije se završavao već u junu, a vojska nas je čekala u oktobru. Dakle, pred nama je bila pučina samog zadovoljstva, jer taj oktobar ionako neće nikada doći. Tako nam se činilo, da to najduže leto neće nikada proći.
Ali prošlo je, i ja sam se našao u kasarni jugoslovenske vojske kao nedozreli dečak, koji je već prvo jutro shvatio da nema mame sa buđenjem i doručkom. Taj novi alarm u mom životu bilo je urlanje dežurnog vojnika. Posle nekoliko sekundi prvog vojničkog jutra, shvatio sam da možda pre obuke sa naoružanjem i pucanjem treba da prođem obuku za odraslog muškarca. Bilo je to zaista moje buđenje. Buđenje iz nekog sna nedoraslog muškarca koji se suočio sa time da treba namestiti krevet, da nema biranja jela jer nema više pekare do koje ćeš skoknuti.
Posle nekoliko sekundi prvog vojničkog jutra, shvatio sam da možda pre obuke sa naoružanjem i pucanjem treba da prođem obuku za odraslog muškarca. Ipak, nisam se „probudio” i „postao” čovek u vojsci. Samo sam umeo više da cenim obične stvari i da obožavam slobodu.
Samo mesec dana pre toga mislio sam da život vredi jedino ako postaneš član Rolingstonsa, Mančester junajteda, svemirske postave Apola 17… A onda, tih prvih dana vojske, nisam zavideo ni Džegeru ni kosmonautima, već onima koji znaju da ušiju dugme. Meni je to bila svemirska misija, a toliko neophodna. Da ušijem obično dugme. Kasnije sam saznao da je bogatstvo znati upaliti i održati vatru u peći, a na odsustvu od šest dana, kratkom boravku u mom stanu u Beogadu, postao sam zaista kosmonaut. Činilo mi se da lebdim u krevetu koji mi je bio normalna pojava do kreveta u kasarni.
Ipak, nisam se „probudio” i „postao” čovek u vojsci. Samo sam umeo više da cenim obične stvari i da obožavam slobodu. Čovek sam postao znate već gde. A poslednjih godina sve sam sigurniji da su ti ostaci dečaka ostali u meni. Umem da spiskam deo plate kako bih stigao na derbi ili koncert u Londonu. I onda me pitaju: „Dao si toliko da bi otišao, gledao koncert i vratio se?” Odgovorim: „Da.” Moji roditelji su se brinuli da živim u mašti i da mi predugo traje dečaštvo koje nikako da uđe u fazu buđenja čoveka. Ponekad mi i žena kaže da prestanem da živim u mašti i odrastem. Odgovorim da sam uspeo da naplaćujem svoje boravke u mašti, da ih opisujem i na kraju zaradim od toga novac koji mi omogućava da živim kao čovek.
Ilustracija: Mihailo Prostran