Posle prvog talasa koronavirusa i uvođenja policijskog časa počela sam da primećujem da ljudi, koji pritom nikad nisu bili zainteresovani za životinje, odjednom svuda vuku štence na povocima. Odrastala sam uz pse, najviše sam volela sa njima da se mazim, da ih gnjavim i da im bacam igračke. Od kada znam za sebe, neki pas bio je deo moje porodice, ali, kao i kod većine dece, moja odgovornost svodila se na povremeno šetanje i davanje ručka krišom ispod stola. Njima su se mahom bavili moji roditelji, a ja sam bila u ulozi zabavljača. Onda sam usvojila psa.
Pre nego što je ušao u moj život, sigurno sam godinu dana povremeno maštala o tome kako ću pronaći psa sa kojim ću nastaviti da odrastam, koji će ići sa mnom na kampovanja i biti moj prilepak. Instagram algoritam pretvorio se u bezbroj stranica za udomljavanje napuštenih životinja i prvo je svaki pas bez doma potencijalno bio moj. Ipak, dovoljno sam poznavala sebe da znam da to, logistički, ne bi baš bilo lagodno. Za nekog ko ima dvadeset i devet, nisam preterano odgovorna. Jesam na poslu, s obzirom na to da često radim prekovremeno i vikendima, ali nisam ranoranilac – subotom i nedeljom spavam do deset, nekad i duže, a onda ispijam prvu kafu do podne. Znam da izađem i ostanem napolju po četiri sata, odem na jedno piće i popijem pet. Umem celu platu da potrošim na putovanje koje se produži zato što tri puta menjam povratnu kartu. Stan mi je pun lomljivih suvenira, dekorativnih jastučića i knjiga koje stoje u gomilama na podu. Ukratko, život mi nije dog-friendly. I kako onda da, naviknuta na to da sve radim po svom nahođenju i ritmu, budem apsolutno sigurna da nečemu mogu da se prepustim u potpunosti i u tome istrajem do kraja?
Na jednom profilu za udomljavanje životinja videla sam objavu sa slikom dva mala čupava psa, sa širokim okicama. Bili su iz istog legla, pronađeni u kartonskoj kutiji u blizini tramvajskih šina. Na snimku su se igrali – prvi je bio značajno veći od drugog koji je delovao povučeno i uplašeno. Već su im bila dodeljena imena, Mile i Žile. Poslala sam upit za manjeg i dogovorila se sa osnivačicom fondacije da ih, ipak, vidim obojicu, a onda sa prijateljicom otišla kod fosterke koja je čuvala jednog. U pitanju je bio veći, čupavac Žile. Kad sam ušla u stan, zatrčao se ka meni punom brzinom, skočio i pao, nestabilan na velikim šapama. Zaboravila sam na spisak obaveza koje podrazumeva pas i na mestu potvrdila da usvajam Žileta.
Umiljat, radoznao i temperamentan, Žile je prvih mesec dana spavao sa mnom u krevetu, previše zbunjen da se odvaja od jedine poznate osobe u nepoznatom okruženju. Ispostavlja se da je to tipična početnička greška zato što je kroz nekoliko meseci prerastao iz štenca od pet u životinju od dvadeset kila. Imala sam retku sreću da je brzo naučio da piški napolju, što je minorno u odnosu na ono što me je nateralo da, još u tih prvih nekoliko meseci, zaista vidim na delu sve posledice svoje neodgovornosti i „slobode” koja me nije obavezivala ni na šta. Treći, četvrti, pa i osmi put kada sam ostala napolju duže od planiranog vremena, u stanu me je dočekalo rasulo – pojedene kožne čizme, izgrebana vrata, ostaci hrane po persijskom tepihu, izgrizene slušalice i naočare za vid. Žile, vrlo je očigledno to pokazivao, nije bio zadovoljan tim ritmom života, a, bogami, ni mnome. Brzo mi je postalo jasno da on nije, a mislim da nikad neće ni biti, pas kog ću moći da vucaram sa sobom po lokalima, koji će sedeti mirno u žamoru među ljudima ili opušteno prespavati pola dana kod kuće. I apsolutno mi je postalo jasno da sam odabrala psa koji se nimalo neće uklopiti u način života koji sam vodila do tada, već će mene naterati da se prilagodim njemu i da se (neprijatno i nepripremljeno) pogledam oči u oči sa odgovornošću.
Kada sam, uz usmeravanja majke koja je podigla šest pasa (od kojih je jedan šarplaninac) i dvoje dece, Žiletu ustanovila okvirne satnice za šetnje, iskeširala za kvalitetnu dresuru i prihvatila da ne sme da me mrzi da ga prošetam kad sam najumornija i da ne sme da mi bude žao ako iz izlaska moram da se vratim kući u trenutku kada društvo ulazi u neplaniranu treću turu, postalo je za nijansu lakše. Osvestila sam da ću od sada pa nadalje za svaku šargarepu koju sebi očistim, čistiti jednu i njemu, da se skok do pekare može pretvoriti u neplaniranu šetnju od 15 minuta i da ću u džepovima pronalaziti ostatke njegovih granula. Zbogom, spontanosti, dobro došla, odgovornosti.
Ako želiš potpunu slobodu i da se ne obavezuješ ni na šta, onda se ni ne vezuješ ni za šta. Snaga leži u vezama – bilo da je to veza sa poslom, partnerom ili porodicom, u vezanosti za mesto, grad, zemlju ili, u mom slučaju, za psa. Žile, koji sada ima godinu dana, i dalje zna jako da povuče povodac. Moram da stanem po petnaest puta u toku jedne šetnje da bih ga vratila pored sebe, komandovala mu da sedne i resetovala ga na fabrička podešavanja. Ipak, za svaku obavezu koja ide uz njega dobijem nešto zauzvrat. Natera me da izađem po kiši i onda kada lenjost preti da preovlada, a kad oseti da sam imala naporan dan, sedne pored mene i spusti glavu u moje krilo. Nemoguće je ostati ravnodušan pored psa koji se čistog srca raduje svakoj stvari, od papuče koju je izvukao iz garderobera do ptice koju je primetio u parku. Život sa Žiletom jedna je nova vrsta slobode.
Foto: BURO.