Dođi, sedi u hlad

Bojanu Minović sam upoznala kao srednjoškolka, kad sam mislila da sam najpametnija na svetu. Došla sam u društveni centar u kom je volontirala, smešten u jednoj lepoj staroj kući u ulici Heroja Maričića u Kraljevu, na novinarsku radionicu i pomalo se naljutila kad mi je ukazala na pasivan položaj žena u mom tekstu o velikim piscima.

Nisam razumela šta je feminizam, niti zašto neka žena odbija da brije noge ili pazuh. Bila mi je čudna i nepoznata, ali kasnije sam zapravo shvatila da sam očarana. Nikad nisam upoznala nekog kao što je Bojana, nikad ranije nisam čula takve stavove, pa mi je otkrila čitav jedan novi svet. 

Nešto kasnije smo postale „prijateljice” na Fejsbuku i upoznala sam Bojanine fotografije. Nisam verovala da naš često sumoran mali grad i njegova okolna sela, kao i ljudi koji u njemu žive, mogu da budu tako lepi. Da je moguće preliti delić života na ekran tako živo i čarobno. Zapravo, fotografije su oživljavale Bojanine priče, i utisci, jer je vrsna pripovedačica koja pažljivo posmatra i istinski osluškuje. 

Među svim Bojaninim fotografskim pričama izdvajali su se portreti i prizori koji govore o njenom prijateljstvu sa našim romskim sugrađankama, nežno opominjući da u Kraljevu i čitavoj Srbiji jedna velika zajednica ljudi živi u ekstremnom siromaštvu, suočavajući se sa rasizmom na dnevnom nivou, s malo ili nimalo mogućnosti da poboljša ili unapredi svoje uslove i šanse dodeljene „lutrijom rođenja”.

Bojana je delila male slikovnice iz života njenih drugarica, otkrivala o čemu razmišljaju, šta sanjaju i čemu se nadaju – da i te kako osećaju odbačenost, naše zgađene poglede, pogrdne reči – i silinu „sudbine” koja ih pristiska zbog, eto, mesta rođenja i boje kože. 

Neizmerno me je obradovalo kada sam pročitala da Bojana piše knjigu, a još više kada je ta knjiga bila u mojim rukama. „Dođi, sedi u hlad” donosi priče i crtice iz godina njenog prijateljstva sa ženama iz romske zajednice izbeglih s Kosova u Kraljevo. Poput mene, one su u kući u Heroja Maričića otkrivale šta svet još jeste i kako može da izgleda, dok je Bojana u naselju na obodu grada i kraljevačkim ulicama i selima otkrivala šta njih sve sputava i oslobađa. U hladu Bojanine kuće osetile su se dobrodošlo i uvaženo, bezbedno i opušteno. Pružila im je sklonište i obrok, a svojim prijateljicama Behari i Ramizi pomogla da izgrade svoj dom, Behari da nastavi sa školovanjem. 

Knjiga je jedinstvena i dragocena hronika o Bojaninim naporima da premosti duboki jaz koji nas razdvaja, da nas podseti na solidarnost i više od toga – da učini sve što može da nas zbliži i upozna jedne s drugima. 

„Dođi, sedi u hlad” je pri kraju tiraža svog prvog izdanja i za sada je možete kupiti isključivo lično kod autorke, a u međuvremenu, moj kratki razgovor s Bojanom donosi priliku da postavimo sebi neka nova pitanja, otkrijemo nova osećanja – i delamo. 

Kako te je radoznalost dovela do prijateljstva sa romskim ženama o kojima pišeš u knjizi?

Moja radoznalost i potraga za živopisnim kadrovima (taj kliše sam viđala po filmovima, bila sam mlada i sve novo i drugačije što sam mogla da vidim u neposrednom okruženju me je veoma privlačilo) još pre petnaestak godina su me odvele u Romsko naselje. Tamo sam, prirodno, najpre upoznala decu, jer su volela da me prate na mojim mikroekspedicijama koje su podrazumevale fotografisanje i razgovore sa stanovnicima u naselju, a onda i njihove majke i komšinice, da bi tadašnje devojčice, kako je vreme odmicalo i kako su rasle, počele spontano da dolaze u naš društveni centar na internet i pomalo druženja i zabave. Ostalo je istorija. Ali istorija svakodnevnog života. 

A kako je tvoja kuća u ulici Heroja Maričića postala „treći prostor”? 

Kuća s dvorištem u Heroja Maričića je uvek težila „trećem prostoru”. Dok se stanovalo u njoj, bila je kuća puna ljubavi i topline, što su mi potvrdili članovi porodice, rođaci, gosti i susedi. Kasnije je, kao radni prostor, bila udobna i multifunkcionalna, a onda kao društveni centar, samo smo neznatno izmenili enterijer, dodali na udobnosti, ostalo je već bilo tu. Sve je teklo logično i prirodno.

Naši prijatelji, naši gosti iz belog sveta, drugarice iz romskog kampa, napušteni psi kojima smo davali sklonište u periodu tranzicije do usvajanja, svi zajedno u skladnoj simbiozi u toploj kuhinji zimi ili senovitom dvorištu leti. Kao što je naša dragocena stara kuća prava društvena oaza, tako je i dvorište jedan mikro ali veoma bogat ekosistem koji pomno negujemo i uživamo u njemu. 

U uvodu knjige si napisala da su pripadnici romske zajednice u Kraljevu proleteri u pravom smislu te reči – možeš li to da pojasniš? 

Ti ljudi su bez imovine, stalnog zaposlenja i redovnih primanja. Nemaju ništa, ne poseduju ništa. Imaju samo svoj goli život, svoja tela i svoj rad. I to onaj sirov, nekvalifikovan. Pokušavala sam katkad da im ukažem na značaj poslova koje, u nedostatku boljih, redovno obavljaju – čišćenje, selekcija sekundarnih sirovina, reciklaža – a čije vrednosti nisu svesni, kao što nisu svesni ni koliko svojim radom doprinose dobrobiti sugrađana. Nije mi prošlo, samo bi odmahnuli rukom. I u pravu su. Uostalom, to sve nije dobro strukturirano, niko na svetu ne treba da se bavi reciklažom na tako primitivan način. A ima i druga, bolja strana. Odsustvo imovine im daje jedan oblik slobode. Radi se po potrebi, poslovi se lako menjaju, kao i mesta stanovanja. Ako neko sakuplja sekundarne sirovine, to ne znači da će zauvek raditi taj prljav, mukotrpan i nepriznat posao. I sve dok se nešto ne promeni, dobro je što makar imaju takvu odstupnicu.

Rekla si da je tvoj rad pomalo i etnografskog karaktera – u tom smislu, koji uvidi su ti bili najzanimljviji tokom rada na knjizi i vremena provedenog sa prijateljicama? 

Ovo sam rekla u nedostatku bolje reči. Ne mogu zaključke koje sam donela iz druženja da nazovem antropološkim. Naročito jer ni ne poznajem tu metodologiju. Ne znam ni gde je tu granica. Htela sam i da spočitam lokalnim istoričarima i etnografima da se nisu bavili ovom nadasve živopisnom zajednicom koja daje puno materijala za proučavanje. Kod nas se etnografija svodi na šare na vunenim čarapama, ćilimima i uskršnjim jajima. I to one iz prošlosti. Čak i kad su uskršnja jaja u pitanju, nude nam se savremenije interpretacije jer se i na tom efemernom planu stvari menjanju i pokazuju duh vremena, kamoli na ovakvim kompleksnijim pojavama i fenomenima društvene stvarnosti kao što je ova živa i dinamična zajednica. 

Dok većina nas ima romantičan san o selu, za Rome je život u ruralnim mestima nešto sasvim drugačije, što otkrivamo u tvojim pričama. Kako oni žive i sa čime se sve susreću? 

Žive bolje nego u gradu jer je u selu lakše doći do ogreva i hrane. Pomažući komšijama iz većinske zajednice u sezonskim poslovima na imanjima, u baštama, pri spremanju zimnice, dobijaju proizvode, ali često i sami nauče kako se nešto radi, seje, sadi, priprema, skladišti. Korisno je to sve. 

S tim u vezi, veoma mi je bila zanimljiva „pobuna” meštana u Sirči koju si pomenula u knjizi – kada su Romi dobili napuštene kuće u tom mestu, lokalci su se pobunili. Volela bih da nam nešto više kažeš o tom slučaju. 

Uh, teška priča. Malo sam i zaboravila na to. Imali smo dobre priče u Lađevcima. Neki mladi ljudi su stekli poverenje i simpatije meštana, dopunjavanje u radu i suživotu. U Sirči nije bilo tako, dočekali su ih „na nož”. Makar ovu porodicu koju pominjem u priči „Patuljkova ženidba”. Na kraju se oni nisu ni zadržali u Sirči. A bilo je toliko zle krvi. 

Svaka priča nam približava veoma težak položaj žena u romskoj zajednici, za mene posebno slikovito u „Pepeljuginom bratu” i „Florijinom koferu”. Očigledno je koliko malo izbora mlade žene imaju zbog svog porekla i siromaštva. U razgovorima s njima primećuje se otpor, potreba za drugačijim životom. Šta im najviše nedostaje da bi napravile iskorak i kada je to uopšte za njih moguće? 

Ne znam. Puno sam razmišljala o tome. Redovan posao bi možda bio rešenje. Ali onda to zahteva ceo sistem ustrojen u korist žena – vrtići, dobro organizovan lokalni prevoz, dodatna nastava za decu školskog uzrasta, u stvari produženi boravak, uvažavanje specifičnih potreba koje (sve) žene imaju, naročito majke i radnice. Kad malo bolje razmislim, ovakvi problemi nisu prisutni samo kod Romkinja. Treba im sve. Formalno i neformalno obrazovanje, zaštita od nasilja, nekakva kvalitetna rešenja za stanovanje kao podrška da napuste nasilne partnere. Mogla bih o ovome da pričam do sutra. I stvarno se ne tiče samo Romkinja.

Dajte mladim ženama da upravljaju svetom, one će znati bolje da rasporede resurse, one znaju kome šta treba. 

U priči „Fatima” mi je bio zanimljiv „sindrom balkanske žene”, koja sebe uvek stavlja na poslednje mesto, čak i u smrti. On se ne odnosi samo na Romkinje, već naprotiv, u njemu prepoznajem svoju majku, baku, tetku. Reci nam nešto više o tome. 

Pa eto, sama si rekla, prepoznavši obrazac. To i jesu naše majke, bake, rođake i komšinice. Ne znam da li su svuda u svetu žene takve da zdušno učestvuju u životima pa i u brigama i novčanim nedaćama svog potomstva, čak i kad su ovi odrasli i svoji ljudi. Meni je žao i nas i njih. Nas što nas ne ostavljaju na miru i što nas uvek tetoše kao decu, a njih što ne mogu da se opuste i okrenu sebi, nekim kvalitetnijim društvenim sadržajima, svemu onome za šta nisu imale vremena kad su bile opterećene našim odrastanjem i vaspitanjem. 

Kako odgovaraš na čest argument nas, belih ljudi kako Romi zapravo ne žele pomoć i da nikad neće promeniti svoj stil života? 

Sve su to izgovori za nejednake šanse. Ljudi ne misle da treba da dele svoje privilegije, ma koliko one bile male i neznatne. Svedočila sam rasizmu i odsustvu solidarnosti kod siromašnih seoskih žena, koje se, ipak, u odnosu na Romkinje osećaju superiorno. I to samo i jedino u odnosu na Romkinje. 

Napisala si da manipulacija romskom zajednicom aktuelnog političkog sistema ima elemente trgovine ljudima. Objasni nam to dodatno. 

Zloupotrebljeni su kao statisti u dramaturgiji masovnih scena podrške režimu prilikom odvođenja na mitinge. Za sitnu novčanu nadoknadu, koja njima znači još jedan dan preživljavanja, izmanipulisani su i zloupotrebljeni najsiromašniji i najneobrazovaniji među nama, željni svega, a čini mi se i osećaja pripadnosti, prihvaćenosti i jednakosti, kako to obično biva upravo kad se biraju žrtve trafikinga. A u ovom slučaju su ih podvodili koordinatori sa svih nivoa botovske interne hijerarhije, svojevrsni makroi u ovoj preskupoj igri prestola koju mi plaćamo. Zaista prljavo i nisko.

Tvoja knjiga je, iznad svega, veoma emotivna. Kako se lično nosiš sa svim situacijama koje si doživela i videla? Jer često razmere problema postaju toliko parališuće da se na neki način to pretvara u izgovor za našu pasivnost. 

Odlično pitanje, hvala ti. Nekada sam plakala zbog nepravde, nasilja, diskriminacije… Sad ne, ili makar mnogo ređe nego pre. Utehu i satisfakciju dobijem kad negde konkretno pomognem. Isto je i sa ostalim brojnim stvarima koje me pogađaju. 

S tim u vezi, volela bih da nam ispričaš o svojim akcijama za Beharu i Ramizu. 

E, to je nešto! Ništa ne bi bilo da se ljudi ne odazovu mojim apelima. Ljudi su divni u tim situacijama. U Beharinom slučaju se desilo malo kolektivno čudo. U rekordnom roku smo sakupili novac i „oživeli” golo potkrovlje bez vrata, prozora, instalacija, izolacije, sredili ga cakum-pakum za udoban i regularan život. I to po prvi put u Beharinom životu, koja je do tada živela u ćumezima i udžericama bez kupatila, bez sudopere i sa zemljanim podom. Mislim da se ta akcija dogodila u pravi čas, da smo zajahali neki talas solidarnosti i zajedništva, a nasuprot fatalizmu, defetizmu, relativizmu. Ljudi su se valjda umorili od svega toga i želeli su da učestvuju u nečemu zdravom, ispravnom, nečemu što zavisi od njih. Zahvaljujući svemu tome, doslovno smo spasli Beharu i njenu decu. Ali ne samo to, Behara je učvrstila svoju poziciju u široj zajednici, dobila još više podrške, onako lančano, jedna podrška je vodila u drugu. Za sada je spokojna, a deca joj se uspešno integrišu u većinsku zajednicu, što je za nju veliko olakšanje i nešto čemu je težila. Nije lako biti samohrana majka, ali se u njenom slučaju pokazalo kao prednost jer su joj muževi bili samo balast.

Poučna priča, dokaz da je mnogo toga i dalje u dijalektičkom materijalizmu. Da nekom moraš pomoći konkretno i fundamentalno i tek onda kreće nadgradnja. 

„Treći prostor” već neko vreme postaje okupljanje građana na ulicama. Koje su tvoje prognoze i poruke, iz perspektive nekog ko se dugo bori za slobodne reke i ugrožene životinje? 

Kao neko ko je dugo istrajavao u borbi za spas reka i ko je tek nakon nekoliko godina u toj borbi imao uspehe i pobede, naučila sam da je proces nužan. Ja sam po prirodi kratkog fitilja, volim brza i efikasna rešenja, uglavnom reagujem na prvu i iz pleksusa, ali sad i ja učim kako su potrebni strpljenje i istrajnost, što sam i sama s novom ličnom zrelošću, koja se poklopila sa ovom kolektivnom, možda čak i anticipirala, što vidim i kod ostalih, tj. o čemu mi sami svedoče. Kao što sam rekla u nekom od prethodnih odgovora, ljudima je dozlogrdio relativizam kao i to da se neki drugi, još u ovom slučaju najgori, pitaju za naše živote. 

I na kraju – moj utisak iz svih tvojih priča, ne samo iz knjige nego i sa Fejsbuka, čak i kada su veoma tužne i teške, jeste koliko je život bogat, nepredvidiv i pomalo magičan. Kako čuvaš tu iskru i radost u sebi – i šta ti odmara dušu? 

Sada ću da citiram Tatjanu Tucić, jednu izuzetnu pripovedačicu, i to naslovom njene zbirke: „Sigurnosti nema, ali puno toga drugog ima”. A kako ja čuvam iskru radosti? Imam neki urođeni smisao za pravljenje fame od svega. Od najmanjih događaja pravim specijal, tako ga interpretiram i sebi i drugima. I to je zarazno. Uplašim se kad se umorim od pravljenja fame, a dešava se i to. Naročito nekoliko poslednjih godina kada je sve teže nositi se s društvenom stvarnošću. Smeta mi partokratija, korupcija koja se odrazila na sve, ali, verovala ili ne, naročito teško podnosim klimatske promene, one me i najviše pogađaju i od njih najviše strepim jer znam kako najsiromašniji plaćaju najveći ceh, kao i u svim ostalim krizama. To mi trenutno krade najviše životne radosti, svakodnevni tragovi posledica suše, vapaj prirode za kišom, a da ne pričam o ljudskim aktivnostima koje ne idu naruku kolektivnoj rezilijentnosti – posečene šume, reke u cevima… Ali, naći ću već modus da i sa ovim novim izazovima nekako izađem na kraj i da brigu i nervozu transformišem u akciju. Kao što sam i do sada povodom ostalih stvari koje su me mučile.

Fotografije: Bojana Minović