Nije monotonija što me noćas ubija 

Niko se nije rodio sa talentom da uživa u praznini. Od momenta kada napustimo beskonačno stanje majčine utrobe, činimo sve da povratimo to prvo osećanje celovitosti. Sklonost da doživljavamo veličanstvene emocije zbog toga nam je na neki način urođena, jer nam je nasušno potrebno da ponovo (d)oživimo punoću i veličinu povezanosti koje smo imali u utrobi. 

Isto tako, niko od nas se nije rodio a da nije, svesno ili nesvesno, iskusio ogromno ništavilo. Razlika između ništa i sve, između veličanstvenog i ništavnog, pravi se tako što prazninu težimo da odrodimo, potisnemo i na sve načine sklonimo od svesti kako bismo uživali u pokušaju da ponovo idealizujemo nešto pregnantno i veliko. Dečji psihonalitičari kao što je Melanie Klein smatrali su da stanje apatije koje dete oseća nije sasvim prvotno u iskustvu, odnosno da stanje dosade može značiti i siromaštvo unutrašnjeg sveta za dobre delove odnosa sa majkom. Svako iskustvo manjka u tom smislu pretvara nas u siročad, i osim toga što prirodno ne uživamo u praznini, trudimo se da od sebe odrodimo svaki osećaj deficita koji bi nas na nju i podsetio. Skloni smo da mislimo da je dete koje ne plače srećno, ali nas Kleinova uči da ovo upravo može biti osobina apatičnog deteta, onog koje manjkom plakanja prikriva i manjak uživanja u kontaktu sa svetom. Dosada je na taj način jedan levitirajući pokušaj da se ne spustimo u gubitak prvobitnog osećaja prožimanja. 

Iako malim bebama sigurno nije blisko da dosada ima i dobra svojstva, u odraslom dobu praznina je naš najvažniji saveznik za produbljivanje iskustva.

Dosada preti da nas proguta, a zapravo nas može oživeti. Poput meditacije, ona nam pomaže da izmasiramo svoju svest i nađemo kreativne načine da iz nas izađe pravi, pregnantni život. 

Jung je govorio da je dosada stanje manjka ideja, dok upravo iz te praznine izvire bogatstvo sadržaja. To možda najbolje uočavamo u kreativnom procesu, kada umetnik povlači svoju vezanost za spoljni svet i prešiva je na sebe samog i sopstvene unutrašnje doživljaje. Kao što bebe brbljivo guguču kada naglo počnu da govore, tako odrastao čovek čini nešto suprotno: progovara sopstveni jezik tiho i polako upravo osluškivanjem nedokučive praznine. Sporost dosade nešto je nalik bebećoj frustraciji što ne može odmah i sve. 

VEZA SA SOBOM

Zabava, nasuprot dosadi, služi nam da ne čujemo ništa kako bismo na trenutak bili sve. Bivanje u stanju dosade je celovitije jer uključuje naše ništa, čineći ga postojanim. Sam izlazak iz stanja dosade uvek ostavi nešto za sobom: plodonosnu kontemplaciju, uvid, veću punoću doživljaja, dok laka zabava utiče tako da iznova žudimo za time da život ponovo dođe spolja i oživi našu unutrašnjost. Pitanje je da li je dosada zaista manjak spoljnih nadražaja i odnosa, koliko nesposobnost da stimuluse tražimo unutar sebe. Nedostajuća veza sa sobom pak uvek počiva na nekom kontaktu koji se spolja prekinuo, pa je stanje dosade ujedno i naše vreme da razumemo kako ponovo i još bolje da se povežemo. 

Zaronimo u ove suptilne procese još tananije i dublje, jer je za jezik dosade presudno strpljenje kako bismo je čuli. Još jedna dečja psihoanalitičarka koja je obazrivo motrila na dečju „beskompromisnu želju za istinom”, Françoise Dolto, u svojoj knjizi Sve je reč govorila je o urođenoj potrebi za simbolizacijom, odnosno o pretvaranju unutrašnjeg iskustva u reči. Svaki gest, pokret, izraz lica ili spontano nastali vokal predstavlja potrebu da se dete poveže, dok je zadatak odraslih da budno motre na sve ove iskre doživljaja i pomognu mu da ih pretvori u reč. Doltova je podbacivanje roditelja u ovom osluškujućem poduhvatu nazivala fenomenom telefonije, odnosno stanja u kome dete nema slova u unutrašnjem prostoru. Rečju, naše unutrašnje iskustvo silno žudi da ga neko spolja učini bezbednim. Naša dužnost je da zaštitimo dete govorom i tako mu stvorimo ovojnicu koja će ga zaštititi od konfuzije. 

Baš kao što je ova iskustveno orijentisana analitičarka decu osluškivala onako kako se osluškuje tiha muzika iza zatvorenih vrata, motreći na svaki njihov signal, tako je i sugerisala na to da dosada nikada ne dolazi iz nedostatka sadržaja spolja, već iz unutrašnjeg stanja zastoja. Onda kada iskustvo ne može da pređe u simbol, tada u nas ulazi besmisao i dečji unutrašnji teatar ostane bez predstave. 

Koliko je sa druge strane dosadno kada nam nikada nije dosadno? Spot za pesmu Being Boring grupe Pet Shop Boys otvara se ispisom „Ona nikada nije bila dosadna zato što joj nikada nije bilo dosadno”. Osim što upućuje na imperativ zabave, ova misao implicitno odbacuje valjanost trenutaka kada želimo da ugasimo svetla i tiho budemo sa sobom. Dimenzije zabave i dosade neodoljivo podsećaju na stanje gladi i toga kako ćemo zadovoljiti ovu oralnu potrebu.

Zabavni smo kada iz nas izlaze sadržaji, a zabavljeni smo kada ih konzumiramo. Bilo da sebe ili druge ne hranimo sadržajima – dosadni smo, a ko to voli da bude drugima?

Da li je zaista baš tako i šta se krije iza potrebe da sebe i druge oduševljavamo? 

Uzmimo za primer divljenje majstorima slikarstva. Recimo, stendalovski smo se zagledali u portret koji ima savršenu kompoziciju i formu. U ovom trenutku, verovatnije je da se divimo veštini nego samom izrazu i sadržaju. Umetnost koja nema jasnu formu kriptična je i numinozna. Često smo u otporu prema nemanju značenja, a još češće spremni da kažemo kako svako može nešto tek tako da naškraba. 

Divljenje veštini uvek je bilo popularnije nego zapitanost nad sadržajem. Kao simboličke životinje, skloni smo da svemu pridajemo značenje, definišemo i na taj način činimo stvari komunikabilnijim. Onda kada naiđemo na bezimene džepove iskustva koje možemo da opišemo samo razmuljanim obrisima ili brzim kroki potezima, počinjemo da obezvređujemo. Isto je i sa dosadom. Nemoćni smo da sebi i drugima nešto prenesemo i naša prva reakcija je da to iskustvo dobro osmislimo i pod hitno mu damo suštinu. 

Baš kao što dokolica nastaje kao nemoć da se nešto simbolizuje, tako i nasilna simbolizacija predstavlja odraz kukavičluka. Hitnost da stvari dobiju smisao i značenje samo je očajnički pokušaj da se uverimo da uvek možemo da budemo pametni, ne znajući da se osmišljavanjem štitimo od praznine i besmisla. Psihoanalitičar André Green smatrao je da novi smisleni prostori u nama nastaju upravo kada se pozabavimo besmislom, što je nazivao radom negativnog. Ako ne podnosimo prazninu i štitimo se od nje nasilnim davanjem značenja, upadamo u ono što Grin naziva psihičkom paralizom – stanje u kome blokiramo kreativnost kompulzivnim insistiranjem na smislu. Zato je psihoterapijska situacija sjajan primer konteksta u kome je dosada ne samo neophodna već se njeno zlostavljanje pričom smatra bežanjem od povezanosti. 

U momentima tišine ponosno znati odgovor na nečije pitanje koje traži unutrašnji odgovor samo je trula hinjenost. Ne-bivanje prodisano zajedno u nečijem nemom stanju samo dodaje još jednu žvrljotinu na to nešto ili ništa, čime samo narušavamo nečiju sposobnost da tiho artikuliše svoju napuklu unutrašnjost. „To i to znači to i to” jedino znači verbalno evakuisanje naših nepismenih strahova na drugog. Tada osoba koja se žali zapravo ostaje dvostruko sama, sa još jednom zagonetkom koja je upravo i uzrokovala njen osećaj praznine: netačnim i nametnutim odrazom onoga što oseća. Naša nametnuta artikulisanost nekome je još jedna ozleda na povezivanje. 

Još jedan način da ubijemo dosadu predstavlja i pobunjeništvo. Pošto je naše unutrašnje dobro nedostupno i tera nas u monotoniju, nju možemo razbiti razbijanjem.

Nepodnošljivo nam je da ne osećamo ništa pa su negativni impulsi ljutnje i mržnje način da ne osetimo manjak.

Ne želeći da se osetimo lišeno, upućujemo se na lišavanje vrednosti protivnika. Kada ne možemo da sedimo u miru sa unutrašnjim prijateljem, okretanje protiv spoljnjeg neprijatelja čini se kao dobra ideja. Još više nego da uništava, mržnja isto kao dosada traži da njenu svetu naglost razumemo. 

PERVERZNI APETIT AVERZIJE PREMA BOGU

Pobunjenička mržnja nije želja samo (a možda ni uopšte) za rušenjem, već je ona najpre poziv na zajedničku moć zamišljanja veličanstvenosti destrukcije i praznine. Još više nego u uništavanju, u mržnji se njen heroizam i svrhovitost prepoznaju i udružuju. Kao što nam je dosadno da budemo sami i dokolicu eliminišemo prisustvom drugih, tako je i poziv na pobunu refleksija želje da iz nas barem nešto izlazi, makar i negativnost. Zanimljivo je da stanja praznine i negativizma gotovo refleksno želimo da eskiviramo bivanjem sa drugima, dok ono što volimo držimo samo za sebe. Predmet mržnje volimo da delimo, dosadu prekidamo drugim, dok objekat ljubavi pripada samo nama. 

U neprijatnim stanjima važno nam je da iščekivanje negativnog klimaksa traje, što je Leibniz definisao (opet u kategorijama oralnog i gladi) kao „perverzni apetit averzije prema bogu”. U takozvanim negativnim stanjima onemogućeno nam je uživanje, pa je logičan odgovor naše psihe da barem udalji patnju od sebe. Ako mrzimo, tražimo mnogo životniju slobodu nego onu koju nam ljubav daje, jer kad volimo, konačno možemo da mislimo o smrti. Želeći da umremo sa onim koga volimo, ipak nismo utekli mržnji. Tada preziremo ideju o smrti jer je vidimo kao kontra-utrobu, nešto što nas izbacuje iz večne spojenosti s drugim. U mržnji pak smrt dodeljujemo neprijatelju i tako je simbolički izbegavamo, dok u ljubavi možemo u smrt samo udvoje. Stizanje do božanstvene, ne-odnosne ljubavi dar je razrešenja straha od smrti, a verovatno i dosade. 

Reći da je važno prihvatiti božanstveno u nama možda zvuči novovekovno, ali neki dubinski orijentisani analitičari ipak smatraju da nesvesno, božanstveno i sve ono što je veće od nas upravo predstavljaju i razrešenje dosade. Jungijanski analitičar Nathan Schwartz-Salant smatrao je da se od dosade branimo narcizmom. Sve što preti da bude veće od nas samih prvenstveno izaziva osećanje straha, koje maskiramo stalnim vraćanjem na sebe kao uzrok i posledicu svih doživljaja. Ovaj autor dokolicu vidi kao nešto što svesno otpisujemo kao nevažno, dok time blokiramo pristup nesvesnom i snovima. Devaluiranje njihove vrednosti i akcentovanje važnosti svrsishodnih akcija deluju kao moćna odbrana od praznine, dok ista stvar suštinski predstavlja razlog zbog kog se ispod kože ne osećamo celovito. 

Psihoanalitičar koji je i samu kožu smatrao za primarni psihički organ, Didier Anzieu, govorio je da fantazija o „neranjivoj koži” i snazi tela predstavlja stalnu odbranu od spoljnjeg sveta koja nas izoluje od bogastva da produbimo sopstveno unutrašnje iskustvo. Čini se da usavršavanje sopstvene istosti nama donosi osećaj zaštite, a da ispod nesvesno znamo da je istost ubitačno lažna. Ništa nije dosadno kao laž, jer nas ona ipak najmoćnije odvraća od radosti. 

Ono što ne znamo dok dosadu ne prihvatimo jeste činjenica da je ona jako sadržajna i povezujuća.

Manjak koji osetimo je manjak prisustva odnosa, i zato govoriti o dosadi znači govoriti o nedostajanju. Postavlja se pitanje da li nam uopšte može nedostajati nečija prisutnost? Čini se da je ono što zaista fali upravo odsutnost važne osobe dok je fizički bila tu za nas a da ipak nije zaista svedočila našim stanjima. Jednostavno rečeno, nedostajanje je uvek nedostajalo, dok u stanju dosade toga samo možemo bolje da se setimo. Recimo, ako je nečije prisustvo bilo postojano i ta osoba je umrla, tugovanjem ćemo ovekovečiti sve ono dobro da zauvek bude u nama. Ako je nešto falilo, jedini način da tu prazninu oživimo jeste da prihvatimo stanje prisutnog manjka. Na taj način, strah od dosade opet možemo razumeti i kao maskiran narcizam.

Potreba da se branimo od praznine nalazi utočište u hipotezama o životu, potrebi da realnost oivičimo rečima koje će nas zaštititi od dokolice.

Jasna definisanost potreba, u ovakvoj situaciji, zapravo nas osiromašuje, jer tada mislimo da je hranljivo samo ono što nas štiti. 

Andrić nam je ostavio misao da najlepše i najstrašnije stvari ipak nikad nisu kazane. Ako se trudimo da zvučimo dobro i stalno vršimo reviziju onoga što doživljavamo, ofucaćemo izvornost sopstvenih iskustava koja su uvek primarno sadržavala i dobro i loše. I zato u pokušaju da kažemo ono što se ne da kazati, izrazimo ono za šta nemamo reč ili sliku, ostanimo raspoloženi da tiho istažujemo svoje tišine iza kojih se uvek krije glosolalija koja će kad-tad postati reč.

Ilustracija: Laslo Antal