THIRD SPACE: SUSRETI TREĆE VRSTE

I, došao je taj momenat, deadline je zakucao na vrata, poput asistenta režije koji kuca na vrata šminkernice. Valja izaći pred krcatu salu i premijerno izvesti smisleni esej na temu koja je hot issue. U hajpu svih hajpova, da imam tremu malo je reći. 

Za mene, Gen X primerak, dibidus novo poimanje sveta, fenomen današnjice pod šifrom „third space”. Šta li bi to moglo biti, pitam se, pitam. 

Ima tako nekih tema koji se lepe za prste i jedva čekaš da ih guštaš i da prste na kraju poližeš, a ima tako nekih tema gde mora da se zagreje stolica i rukavi – zasuču. Mora da se pogleda pod haubu – da se nađe spojnica koja teoriju pretvara u hešteg, pa je algoritam čini toliko popularnom da se potom toliko o njoj filozofira da postane pokret i (ili) aplikacija. 

Teoretičari su ideju „third spacea” postavili između kuće i posla, između identiteta koji jesmo (u svoja četiri zida, kada niko ne gleda) i identiteta koji furamo u javnosti. A gde smo kada nismo ono „na papiru” i ono što okolina očekuje od nas? E, pa tada smo u toj metafizičkoj oazi gde smo autentični, svoji i vrlo fluidni. Može se reći – najslobodniji. 

To su sva ona mesta gde nisam ni Suzana ni Luna Lu – na krovu zgrade motam smešne cigare sa anegdotama iz edicije: „Priče iz Nepričave”. Plešem pod disko-kuglom Industrije jer sutra ne postoji. Pijem čaj „za dizanje Feniksa iz pepela” sa ekipom Lunarnik dok „Lajvamo na zvezde”. Jedan sasvim običan LIVE gde se okupljaju ljudi iz svih krajeva planetice i svi delimo isti trenutak. Više nismo po tim našim različitim gradovima – već smo na istom mestu – na Instagramu. 

U tom nekom „trećem prostoru”, u njemu nemamo ni godine, samo iskustva, i poput anđela u remek-delu „Nebo nad Berlinom” Vima Vendersa – posmatramo ljude, zemljake na Zemlji i konstatujemo: „Svi smo poprilično pukli, ali bar smo u hiljadu boja i nijansi – veoma smo koloritni – svet ipak nije crno-beo.” 

Zastrašujuće misli „treći prostor” neutralizuje u obloge za dušu. U njega stupamo takoreći bosonogi, sve etikete ostavljamo ispred ulaza, zajedno sa fiokama u kojima živimo, hteli to ili ne. I, unosimo samo sva naša lica – pa šta bude. Poenta je ne osetiti se praznim, osvestiti pustoš kojom nas uporno pune i započeti proces razmene ili trampe. Dakle, „third space” je mesto gde (se) lečimo. 

Ceo svoj život sam provela u prvom prostoru stvaranja i kreiranja – u srećnijim zemljama to bi se zvalo „karijerom”, ali može se nazvati i profesijom ili pozivom. Drugi prostor u kome sam najviše boravila jeste moj privatni život. A treći je došao posledično, to je ono kada sam u direktnoj komunikaciji sa ljudima i kosmosom uz malu pomoć wi-fi konekcije. I tu sam ja – zaista ja. Baš kao što je to nekada bilo pozorište, pa klabing, bilo je era i da je kafana, pa i TV studiji, a bogami i redakcije, ono kada ostane nas par pa pustimo muziku i čekamo da broj izađe iz štampe. 

Nema tu egzaktnih definicija i objašnjenja – u pitanju je subjektivni osećaj kada si u apstraktnom prostoru, ali u određenoj vrsti situacije – ono kad odahneš i pustiš. 

Kada smo bili mali postojao je film „Susreti treće vrste”, ali danas to ne bi bio film o upoznavanju sa vanzemaljskim, danas su to susreti sa – nepoznatim, ali među nama, ljudima. A koliko sam primetila, danas su na listi nepoznatog: bliskost, prisutnost, spontanost, poverenje u ljude bez filtera i slike na profilu. I da, meni je to prirodno jer sam rasla u „trećim prostorima” i surfala kao zmaj između krempite u Klubu književnika pre fajronta, hodnika pozorišta gde se gasi cigara na pola, čitaonice, haustora, pasaža i čekanja da dođe peti slučajni prolaznik neophodan da kupi kartu da bi i nas četvoro gledali film dok košava šiba. Jer bez pet gledalaca –  bioskop nije radio. 

A danas – to su saune, pop-up klubovi, biblioteke koje liče na koktel barove i LIVEstreamovi u real timeu. Čudna, hibridna mesta gde ljudi traže nešto stvarno u virtuelnom i komercijalnom svetu. Negde gde nisu „radnik meseca”, „mlada mama”, „aktivista”, „neudata”, „CEO” – već „samo” ljudsko biće – ljud. 

U laganom futuru – perspektivu će imati svi oni koji neguju ljudsku konekciju i goste „domaćinski” u svojim nesavršeno „savršenim” prostorima. 

U svakodnevnom govoru kada je na primer astrologija na tapetu – svi pitamo jedni druge: znak, podznak? A u „trećem prostoru” samo naši Meseci se računaju. Ono si gde ti je Mesec. Ono si šta ti je Mesec. 

Zamisli ti to. Kada se ovako postave stvari, dođe mi da vrisnem: „O, kolika predivnost! Živeo prostor – treći – daj adresu!” Ali, avaj, taj „treći prostor” – navodno ili potencijalno mesto spasa – ipak je još uvek poput mesta Šangri-La.  

Ne postoji na mapi ta neka rajska kafeterija gde svi mogu pohitati na hodočašće – stvar je metafizike, a ne Google lokacije. I pre ćemo završiti u nekom međuprostoru, ni tamo ni ovde – nešto poput mene (trenutno) u limbu između deadlinea i dementlinea

I baš tu – na kraju ovog promišljanja, u poslednji čas – shvatam da je „treći prostor” priča o stavu. Spada u estetiku bekstva. Buntovnici eskapizma. Spas za one koji ne znaju više ni gde pripadaju, a ni da li žele negde da pripadaju. 

„Moji neprijatelji su na vlasti, a moji idoli su mrtvi” – citat je koji svaka generacija može apdejtovati na svoj način – poenta je tu. Biti „sam u gomili”. O tome vam ovaj Gen X nomad u frilenser kombinezonu može svašta ispričati a da ne uleti u tuđe „treće prostore” jer se više ne takmiči sa nevidljivim društvenim pravilima. 

Istina glasi – moj „third space” je upravo ovaj tekst.

I kad mi bude zadrhtao „send” pri slanju, znam da će u ovim slovima neko naći „wellness” trenutak u paklenom danu u kome nisi ni reprezent ni anomalija, i kontent si i konzument, negde si i nigde – e, u tako nekom naletu konfuzije, ovaj tekst te izmešta u „treći prostor” i kaže ti – nisi sam(a). Ima nas. Tu smo.

Ilustracija: Sanja Stojkov