Rim nije završio sa gradnjom: 4 mesta za one koji vole modernu arhitekturu

Rim nije grad u kojem ćete najpre pomisliti na savremenu arhitekturu. Kada na nekoliko kilometara imate Panteon, Koloseum, Bramantea, Berninija i Borominija, zgrada podignuta 1950. ili 2010. retko privlači pažnju. Zato moderna arhitektura Rima retko deluje kao čisti prekid sa prošlošću. Češće je pokušaj da se sa njom pregovara: nekada kroz citat, nekada kroz sukob, a nekada tako što se postojeća struktura grada jednostavno prihvati kao još jedan materijal za projektovanje.

Ako ste klasične rimske adrese već prošli, ili vam je zanimljivije da vidite šta se sa arhitekturom grada događalo posle starih Rimljana, renesanse i baroka, ovih pet mesta menjaju način na koji Rim počinjemo da čitamo.

Auditorium Parco della Musica

Kada je grad 1993. raspisao konkurs za novi muzički kompleks, program je predviđao tri koncertne sale. Renco Piano je odlučio da ih ne smesti u jednu građevinu, već da svaka dobije sopstveni volumen. Između njih je ostavio prazninu koja je postala četvrta sala – Cavea, otvoreni amfiteatar za približno 3.000 ljudi. Piano tri zatvorene sale naziva velikim „zvučnim kutijama“: fizički su odvojene upravo zbog akustike, a njihov oblik je posledica onoga što se događa unutra, ne samo želje da spolja izgledaju upečatljivo. Onda se tokom gradnje dogodila vrlo rimska komplikacija.

Prilikom kopanja temelja otkriveni su ostaci rimske vile iz republikanskog perioda. Umesto da ih izmesti, Piano je promenio prvobitnu organizaciju kompleksa i povećao razmak između dve sale kako bi arheološki ostaci mogli trajno da ostanu izloženi na otvorenom. Teško je pronaći bolju ilustraciju problema savremene arhitekture u Rimu: počnete da projektujete koncertnu dvoranu 20. veka, a onda vam se tokom kopanja pojavi antički Rim i traži mesto u planu.

MAXXI

Kod većine muzeja arhitektura treba da napravi korak unazad kada umetnost počne. Kod MAXXI – Museo nazionale delle arti del XXI secolo situacija je gotovo obrnuta. Zaha Hadid je još krajem devedesetih zamislila zgradu kao sistem kretanja, a ne niz neutralnih prostorija za izlaganje. Zakrivljeni betonski zidovi razdvajaju se, ukrštaju i ponovo spajaju, stepeništa vise kroz atrijum, a galerije ne nude jednu očiglednu putanju. Sam MAXXI svoj projekat opisuje kao „urbani graft“, produžetak arhitekture Rima i grada koji se ne organizuje oko jedne centralne tačke, već kroz tokove i promene pravca.

Upravo je to ono što vredi posmatrati: ne fasadu kao objekat, nego način na koji vas zgrada tera da se krećete. Hadid je pritom radila na mestu nekadašnjih vojnih kasarni u četvrti Flaminio i nije ih jednostavno izbrisala. Nova arhitektura zadržava odnos prema postojećem kompleksu, što MAXXI čini idealnim predstavnikom onoga što je arhitektura Rima danas, a što je kontinuirana interpretacija one stare.

Palazzo della Civiltà Italiana

Neke zgrade ne možemo razumeti samo gledajući njihove proporcija. Palazzo della Civiltà Italiana u četvrti EUR svakako je jedna od njih. Poznatiji kao Colosseo Quadrato, odnosno – kvadratni Koloseum, objekat preuzima jedan od najprepoznatljivijih motiva antičkog Rima – luk – i ponavlja ga do gotovo apstraktne forme.

Na njegove četiri identične fasade nalazi se ukupno 216 lukova. Ideja za zgradu nastaje 1936, projekat 1937. godine, dok gradnja počinje naredne godine kao deo velikog razvoja EUR-a, planiranog za Svetsku izložbu koja je trebalo da se održi u Rimu 1942. godine. Izložba, zbog Drugog svetskog rata, nikada nije održana. Ipak, važno je ne odvojiti estetiku od političkog konteksta u kojem je nastala.

EUR je razvijan tokom fašističkog režima, a njegovo monumentalno pozivanje na antički Rim bilo je deo mnogo šire predstave o kontinuitetu između rimske imperijalne prošlosti i savremene države. Zbog toga je Colosseo Quadrato istovremeno izuzetno fotogeničan i istorijski neprijatan objekat. Njegova pravilnost gotovo je uznemirujuća: ista fasada ponavlja se sa svih strana, bez jasnog „lica“ zgrade. Travertin ga direktno povezuje sa materijalnom tradicijom Rima, dok redukovana geometrija pripada potpuno drugačijem veku. Ako već odlazite do njega, nemojte posmatrati samo palatu. EUR treba gledati kao urbanističku celinu. Široke avenije, ogromni razmaci među objektima i monumentalne zgrade čine da se odnos ljudskog tela i grada promeni čim izađete iz metroa.

Quartiere Coppedè

Ako je moderna arhitektura Rima zamišljena kao trenutak u kojem su arhitekte odlučile da se oslobode ornamenta i istorijskih stilova, Quartiere Coppedè je dobar podsetnik da početak 20. veka nije svuda krenuo tim putem. Zapravo, Coppedè formalno nije ni kvart, već mali kompleks između Via Salaria i Via Nomentana: 26 palata i 17 vila koje je Đio Kopede projektovao i gradio između 1915. i 1927. godine. Ono što ih povezuje nije jedan stil, već gotovo demonstrativno odbijanje da se jedan izabere. Liberty, italijanska verzija secesije, meša se sa art decom, gotikom, barokom, antičkim i srednjovekovnim motivima.

Već ulazak objašnjava šta nas čeka. Dva Palazzi degli Ambasciatori povezuje monumentalni luk sa kojeg visi veliki luster od kovanog gvožđa. Nekoliko koraka dalje, na Piazza Mincio, nalazi se Fontana delle Rane, dok je Villino delle Fate gotovo potpuno asimetričan: mermer, cigla, travertin, terakota i staklo smenjuju se na istoj fasadi zajedno sa lukovima, frizovima, figurama i dekoracijom kojoj kao da nikada nije rečeno da je dosta.

Zanimljivo je i da taj gotovo nestvarni izgled kasnije nije promakao filmu. Dario Arđento koristio je Coppedè kao lokaciju u filmovima Inferno i L’uccello dalle piume di cristallo.