Modna revija domaćeg brenda, prethodne nedelje u Beogradu, u organizacionom, produkcijskom i tehničkom smislu, bila je odlična. Odlična u odnosu na šta? Na sve što se u domaćoj modnoj industriji dešava u poslednje vreme…
Koleginice kažu da je takva bila i u pogledu kolekcije. Odlična. Verujem im jer su stručnije od mene. Znam da mi ništa što sam na modnoj pisti video, ni na jedan mogući način nije (za)smetalo.
Treba biti maliciozan i prepotentan pa reći nešto drugačije, a nije isključeno da takvih ima u modnom svetu. Kao što ih ima i u svakom drugom svetu i najčešće su takvi zbog poteškoće da racionalizuju vlastite nesigurnosti. Čovek siguran u svoja dela gleda da se drži podalje od neafirmativnih komentara na bilo čiji račun. Ipak, i jedan i drugi čovek žive u srodstvu, jer svi grešimo.
Premda ovo što ću reći nisu bogzna kako važni parametri za modnu reviju, siguran sam da su važni za dobar deo sveta koji posećuje javne događaje različitog tipa. Na reviji nije bilo toplo i nije bilo hladno (mada se koleginice u sandalama ne bi u potpunosti usaglasile s ovim). Nije bilo zagušljivo a moglo je da se puši. Bilo je pića, onoliko, zapravo koliko god želiš, ako ti je važno da piješ. Muziku bismo mogli da komentarišemo, ali fakat je bila energična, nikako dosadna.
Činilo se da su namireni i zadovoljeni i najžešći gotovani i konformisti, koji se verovatno nisu oduševili kada su na pozivnici videli da će revija biti održana u prostoru nekadašnje fabrike, magacina ili nečega sličnog tome. Tamo gde je velika verovatnoća da će WC biti u obliku kontejnera ili kapsule.
Od momenta kada su srebrnom pistom počele da koračaju mlade manekenke, nije bilo neočekivano horsko dizanje telefona iz publike i snimanje kamerom. Što nije toliko loše dok se ne pretera, a preteralo se. Kao što se sa dizanjem telefona i snimanjem počelo preterivati na koncertima, sportskim utakmicama, žurkama, rejvovima, izložbama, u muzejima, restoranima, kafeterijama, teretanama… Svim onim mestima koja nude duhovno i telesno iskustvo. Iskustvo trenutka počeli smo da menjamo za njegovo dokumentovanje.
Mogla bi se razumeti potreba da se zabeleži trenutak kojem se docnije možeš vraćati i gledati ga, ali ne nauštrb katarze koja se valja desiti stopostotnim prirustvom u momentu.
Okej, ovo zvuči kao neki koučing, ali nije poenta u tome, nego u poštovanju (sub)kulture. Modna revija je, bez obzira na to bila komercijalna ili artistička, obraćala se kupcima ili umetnicima, ili svima njima zajedno, deo jedne društvene potkategorije koja ima svoju tradiciju, nepisana pravila, šmek i sadržaj. Nije za svakog, time nema potrebe pokušavati približiti je svakom.
Realno, svet bi bez ikakvih poteškoća mogao da preživi bez modnih revija, ali one su dopuna stvarnosti i šalju svojevrsnu poruku slobode i odstupnice od svakodnevnih stvari. Ako mi ne verujete, setite se kako modeli hodaju, izgledaju i drže se na pisti: samouvereno, snažno, ozbiljno, mistično… Poželiš da ih, kada skinu „uniformu“, pitaš Ko su; jesu li samouvereni, snažni, ozbiljni i mistični kada maske padnu? Isprovociraju te, što je u ovom slučaju zdravo.
Kao subkultura, moda je tu da se doživi, a ne da se snima. Na kraju krajeva, postoje ljudi koji su kvalifikovani i plaćeni da snime modni sadržaj, ne bi bilo loše sačekati njihov proizvod.
Pada mi na pamet da će budućnost ovakvih događaja, koliko god to aspurdno zvučalo, biti koncept „telefon u kesu“. Na ulazu će stajati crna kesa u koju odlažeš svoj telefon i uzimaš ga na kraju. Može to biti i roze kesa, nevažno. Između ulaska i izlaska, bez korišćenja telefona, pokušaš da budeš prisutan i osetiš sofisticarni magnetizam između ličnosti različitih karaktera. Pokušaš da budeš deo dobre i poželjne doze boemštine, koja se upravo okreće u grobu dok je snima kamera telefona.