RealNO6: INDIJANCI pred kamerom

    16.10.2023.
    RECOMMENDED

    Nedelja je. Kiša je počela da pada pre podneva. Kasnije se ispostavilo da ceo dan nije stala. Ovo je bila iznimna razlika u odnosu na subotu, kada je bukvalno bio letnji dan, kažu poslednji takav u ovoj godini. Ne mogu da tvrdim, ali čini mi se da su se ovoj promeni obradovali svi koji su prethodno veče proveli u kafani, na žurci ili u nekoj trećoj varijanti koja podrazumeva alkohol i provod. Mamurluk se bolje druži, slaže i razume sa kišom nego sa suncem. Sunce su priželjkivali ljubitelji prirode, a pošto ga nije bilo, reklo bi se da su oni ti koji se ovoj promeni nisu obradovali. Slušam radio stanicu Hotela Costes iz Pariza, dobra je za kišu. Ali i za sunce. Takav je život, ne mogu svi da budu zadovoljni. Nezadovoljne ljude nazivaju hejterima. Oni neprekidno pronalaze nedostatke svuda oko sebe i kritikuju stvari zbog nesavladivog poriva da se bore. A toga zapravo uopšte ne treba da se stide, jer je borba prirodno čovekovo stanje, nazvali ga hejterom ili ne. Samurajima je preporučivano da u toku dana pomisle na smrt. Ne znam zašto sam to pomislio kada sam na kišu izašao sa svojim psom. Njemu kiša i voda ne smetaju, naprotiv. Da nije toliko beo koliko jeste, verovatno mu blato i zemlja na plišanoj dlaci ne bi toliko dobro stajali. Ovako, beo kao duša, mnogo je lep kada se isprlja. Tada shvatim koliko je čist. Jedan momak stajao je pod nastrešicom na autobuskom stajalištu i podigao telefon da nešto uslika. Možda je slikao Ljubu i mene, možda površinu bare ispred mojih nogu, gde su koncentrični krugovi od teških kapi bivali sve gušći. Možda nešto treće, ali telefon je podigao naspram nas i samo on zna šta mu u njemu ostaje. Ja znam da mi ostaje da gledam Ljubu kako vodi sa neba i zemlje dopušta da ga usreći. Indijanci su pre tri veka odbijali da stanu pred objektiv kamere i belom čoveku, oduševljenom otkrićem fotografije, nikako nije bilo jasno zbog čega. Objasnili su Indijanci: ako čovek uspe da smrzne jedan trenutak i ostavi ga na polici da mu bude pod rukom kao zimnica, potpisao je sam sebi odobrenje da ga zaboravi. Fotografije jesu građevinski materijal za lepa sećanja. Proživljeni trenutak jeste emocija za građenje duše. Ulica je dobrim delom prazna i siguran sam da bakici koja na prozoru puši cigaretu, Ljuba i ja izgledamo kao jedna pomorandža i jedan grejpfrut koji se u praznom gepeku kortljaju od ivice do ivice. Nije podigla telefon. Veliki broj ljudi troši enormne resurse da stvari budu kakve nisu. Zamisle kako nešto treba da bude i potroše sve što imaju kako bi dostigli to što su zamislili. Ne mislim na trud da se svojoj porodici obezbedi sreća, nego, recimo, hrane se zdravo na silu. A sve što je na silu nije zdravo. Evo baš gledam kako Ljuba skače po bari i ne bih tu ništa menjao. Bila bi ovo dobra fotografija, ali ostavio sam telefon kod kuće, da sluša radio stanicu Hotela Costes iz Pariza.

    Saznaj više:
    Povezani članci: