56 odsto svih ubistava ŽENA na svetu počine baš njihovi intimni PARTNERI – KOLUMNA Minje Marđonović

Verovatno bi pravedan svet počeo postojati onda kada bi svaki čovek obesmislio sve Međunarodne dane jer bi svi dani u godini bili jednako važni kao deljeni i voljeni među narodima, širom sveta. Mada, nije svaki važan datum slavan jer je istorijski preloman. Nema, nažalost, po ženu prelomnog trenutka u patrijarhatu. Sve izvojevane bitke, koje smo platile životom, ipak nisu prelomne pobede nad muškom vlašću. Mrtve žene svest ove civilizacije podsećaju da ženska borba za opstanak traje dvadeset i koji vek, da je krvava i da je usijana do eksplozije kraja ljudskog postanka.

Tek se koju deceniju, tačnije od 1981., 25. november obeležava kao Međunarodni dan borbe protiv nasilja prema ženama. Da nije bilo latinoameričkog feminizma ne bi bilo ni Međunarodnog dana borbe protiv nasilja prema ženama. Hvala Karibima, Hvala Latinskoj Americi, hvala prekookeanskom feminizmu.

Uh, samo da ne čujem ono: ,,A šta ćemo sa nasiljem prema muškarcima?” Samo da ovo opet ne čujem, iako u sebi mantrično ponavljam, ipak čujem sve sa svih strana. Viču mi nad glavom pogano jer se, kako tvrde, mi feministkinje bavimo isključivo muškim nasiljem prema ženama, i poričemo nasilje koje trpe muškarci. Tek sad jedva izgovaram: ,,Uh!” I dodajem: ,,Ne bavimo se nasiljem prema muškarcima jer živimo u muškom svetu u kom žene stradaju od muškog mača i muške krune svakodnevno samo zato što su žene!”.  To nije feminističko pitanje, već pitanje antropološke ljudske podele na ružniji i lepši, na grublji i nežniji, na jači i slabiji pol. Tako je jači, grublji, ružniji pol postao razlog Međunarodnog obeležavanja borbe protiv nasilja prema ženama.

Film Lepota poroka počinje s onim maljem po ženskoj pogači i glavi, koji balkanski kodeksi i dalje poznaju kao kulturološku praksu kažnjavanja lepšeg, slabijeg i nežnijeg pola.

U Srbiji je od početka 2023. godine ubijeno 27 žena. Ako, ne daj Bože, svake godine u Srbiji bar jedan muškarac strada od ženske ruke samo zato što je muškarac, ja obećavam da ću javno, na beogradskom Trgu Republike, u megafon izreći pred Bogom i narodom: ,,Ja, Minja Marđonović, feministkinja, priznajem da muškarci stradaju samo zato što su muškarci od ženske krvave ruke!” Nego, znamo svi da se to ne događa i da se moj govor na Trgu neće dogoditi. Jedini govor koji mogu sada, sa sigurnošću, da obećam je ovaj koji ću, povodom Međunarodnog dana borbe protiv nasilja prema ženama, održati 29. novembra u Koncept Store- u Bleyzer i Intutiva i njime otvoriti humantirano veče Kupi i doniraj u organizaciji sjajnih preduzetnica i uz nesebičnu podršku Ambasade Bosne i Hercegovine, s ciljem da određeni deo prikupljenih sredstava žensko preduzetništvo donira Autonomnom ženskom centru, organizaciji koja se evo tridesetu godinu strateški bavi problemom nasilja prema ženama, i njegovom prevencijom.

Ciklus nasilja je jednostavan. Žene se plaše muškaraca. Ko uteruje strah taj je krvoločniji. Ko se plaši taj je pod kontrolom. Ko je pod kontrolom taj je u ropstvu. Ko je u ropstvu taj strada. Dakle, žensko stradanje je svakodnevnica ženskog života, među svim narodima, i u svakom kutku ovog sveta. Zato mi, feminstkinje, (umesto da to činimo ama baš svi unatoč racionalnim podelama na različitosti) stojimo protiv svih oblika muškog nasilja prema ženama, držeći transparente u rukama, ali ne i jezik za zubima.

Jer 56 odsto svih ubistava žena na svetu počine baš njihovi intimni partneri ili drugi članovi porodice, ja verujem da je svaki dan Međunarodni dan borbe protiv nasilja prema ženama.

Svako moje uh na relativizaciju muškog nasilja prema ženama nije prepotentno odbijanje istine feminističkom frustracijom već surova istina ovog sveta, koja se između ostalog i ogleda u činjenici da u proseku više od pet žena ili devojaka svakog sata ubije neko iz njihove porodice. ^[1]

Smrt je krajnja instanca ženskog stradanja. Femicid je kraj ženskog života kome prethodi istorijski početak psihičkog, seksualnog, ekonomskog zlostavljanja ženskog uma i tela.

Taj početak traje vekovima i nimalo ne jenjava. To je smrt pre i nakon smrti.

Danas se, za razliku od juče, glasnije govori o nasilju prema ženama.

Danas se žene broje, ali se mortal brojevi ne smanjuju.

Smrt je danas jedina u porastu.

Htela sam da mi ovog četvrtka kolumna počne sa Draga Ksenija, oprosti mi  ali sam ipak shvatila da je to čak neukusno i za moju slobodu misli. Umesto da joj pišem u drugom licu, ploveći kroz vreme, pustila sam njenu pesmu na Jutjubu.

nismo naivne, to više ne može

mi smo stvorene kao jedine

Ko još može nama da odoli

ko još može s nama da se bori

ti na to nisi bio spreman

Stihovi umeju bolje no prozni redovi da nas podsete da se idalje nismo makli ni milimetar od Ksenijinog praga, na kom je, muškom rukom, streljana pre više od deceniju kao žena i Boginja sopstvenog postojanja.

^[1] U 2021. godini, oko 45.000 žena i devojaka širom sveta ubijeno je od strane njihovih intimnih partnera ili drugih članova porodice.