U svetu buja rat. Ratničko doba traje čitavu večnost. I prvom i poslednjem čoveku krvoproliće postalo je i ostalo jedina misija smrtnosti.
Ko je ratnik ako očigledno on nije mesija?
Opet su žene na udaru. Na ratnom braniku stradanja su žene i deca. Opet je istorijska sudbina žene bacila u krv do guše. Podela je postala jedina tačka ljudskog prepoznavanja. Svet navija. Ili za ove, ili za one. Mržnja kao sablja; Kida glave svima, sa svih strana. Dnevno ljudi nestaju tuđom, a ne božijom, voljom. Opet se pomešala zloupotreba sa upotrebom. Opet je nebo postalo krivo za sve, dok zemljom elegantno galopiraju uništitelji. Digitalni pacifizam nikad licemerniji.
Uh. Baš sam ljuta! Ali, na ljutnu polažem pravo. Moja terapija moja je ljutnja. Moj smisao je danas podeliti ljutnju glasno i jasno sa svima koji/-e čitaju moje naglas izrečene redove.
Pitam se uporno: ,,Šta to običan čovek može učiniti za mir u nemirnom svetu?”
Nisu valjda post ili eventualni story esencijalni aktivizam antiratnog pokreta 21. veka? Očito ni pacifisti nisu što su nekad bili. U ovom su se istorijskom trenutku svi pomešali, umešali i zakomešali.
Beskonačni krug pakla.
Ideologija rata je zavodljiva. Naročito u falocentričnom društvu i njegovoj filozofiji sveta koja isti deli na: prijatelje i dušmane. Ako nisi prijatelj ovome postaješ neprijatelj onome, i obratno. S kim se u tim podelama družiš tu ćeš ili krepat ili voskrsnut. Protiv podela više ni Bog ne može ništa. Samo jednu mantru svuda čujem: Do kraja podele, do kraja sveta!
Nego se pitam šta zaista mi, maleni ljudi velikih namera, možemo učiniti zarad mira i spokoja u svetu, a da to nisu besmisleni vapaji za prestankom krvoprolića koje geostrateški teče i neće prestati sve dok dugme kraja s namerom ne pritisne opet neki muškarac. Bojim se malo toga. Sve što se učiniti može stalo je u naš mikrosvet ljubavi, podrške i solidarnosti. Eh, da su svi mikrokosmosi zaista upregli sve da postanu brilijantni jedan bi nam makrokosmos svima mali za beskonačnu ljubav bio. Nema krvavijeg realiteta od ovog makrokosmosa koji je nanovo žene bacio u mulj muškog nespokoja ne bi li se u njemu davile i udavile, same. Scenarij ratničke filozofije nastanka i postanka tera žene da svoje mrtve, a najvoljenije, skupljaju po krvavim poljima, dok ih masovna ratna silovanja obeležavaju poput razorenih i osvojenih teritorija.
Eh! Svima puna usta mira, a u krvi svi smo do svemira. Ovo zaista i zvuči kao poetska istina epske smrti.
Mada rat, kao krajnja ekspresija muškog nasilja u svetu i poretku, mora doći glave i Bogu i narodu. Tako se mudro dopušta ljudskoj agoniji zla da ode do kraja i samouništi se. To je taj paradoks slobodne planete sažet u stihu: Mistično si nastala da bi logično nestala.
Sećam se da su me moji ubedili kako se ne sećam rata i izbeglištva jer sam ipak 1992. imala samo tri godine. Možda se ne sećam ničega, ali ipak pamtim sve. Dugo mi je trebalo da prihvatim da mama nije u svoju brzinsku ratnu torbu ubacila bar jednu fotografiju mene kad sam bila beba. Teško mi je bilo da shvatim da ipak nemam fotografski dokaz da sam ikada bila tek rođena. Sebe se zapravo počinjem sećati tek nakon aprila 1992, s pune tri godine. Postratni period je period u kom se kreiraju moja faktografska sećanja, na svu sreću zabeležena u nesreći — fotkama u izbeglištvu, u otadžbini. Tako me zapalo. Da se u majčetini zadesi rat, a da begom u otadžbinu spasim svoje sećanje na sebe kao trogodišnjakinju koja je i bez dokaza svakako morala biti nekad tek rođena beba.
Porodično iskustvo ratnog izbeglištva je moja prva velika drama života u kojoj sam naučila da sećanje i pamćenje nisu jedno te isto, ali da duša pamti sve jer se upravo svega i seća.
Nego, idalje mislim kako ću ja, i pored privatne istorije, ovom svetu zadati mir kao neophodnost i nužnost? Kome će ovi moji redovi besa i očaja upaliti presudnu lampicu mira i stabilnosti? Koga briga šta Marđonović Minja misli o miru u svetu. Ionako je ta parola: ,,Mir u svetu!” postala posprdna lenta svake svetske lepotice koja je glupa jer je lepa i nema što drugo no da želi nemoguće — mir u svetu.
Sigurno i jeste donekle potpuno nevažno šta ja mislim o ratu, ali se meni učinilo najvažnijim da ovog četvrtka o ratu kažem šta osećam, a ne šta imam. Protiv rata imam sve, a osećam ljutnju koja mi evocira sva ona sećanja koja su zabeležena kroz moja duševna pamćenja. Rat je transgeneracijsko sećanje. Svi ga se sećaju, niko ga ne zaboravlja.
Nego, šta sam ja na kraju učinila za mir u svetu, a da to nije učestvovanje u takmičenju za pacifistkinju ili lepoticu sveta i godine? Čini mi se i ne baš mnogo, pa mi zato i ne preostaje ništa bistrije i jasnije nego da poželim svima nama samo jedno: MIR U SVETU!