Foto: Stefana Mijatović
Kad me svake godine, pred leto, upitaju: ,,Gde ćeš na more?” Ja im uvek odgovorim isto, naizgled odvažno: ,,Idem doma, dolje, među svoje. Đe ćeš ti? Znaš li?”
Nego, prolete i ovo ljeto.
Trudim se da ne dozvolim postmorskoj depresiji da me slomi, iako bolu istinskom uvek dozvolim sve. Čim naslutim jesen, koja nas sve tako nemilosrdno nakon leta zadesi, ovako preplanula i živahna olako zapadnem u bolno rezimiranje dosadašnjeg života. Ne volim kad s vreline, u danu, pređem dušom i telom na ledenu kišu i vetar.
U Crnoj Gori godišnje minimum 50 osoba izgubi život, dok više od 6000 lica bude povređeno u saobraćajnim nesrećama. Negde sam pročitala da je Crna Gora prva zemlja u Evropi po broju saobraćajnih nesreća, ali neproporcionalno broju stanovnika. Ako na pola miliona stanovnika godišnje 6500 njih ima direktne posledice od udesa, ja se pitam koji to onda zakon može i mora biti iznad života, za život i zarad života, a da ga pritom ne zabranjuje i ne ugrožava svojom direktnom neprimenom na drumu, u kući, na poslu – u sistemu. U poslednjih sedam dana naišla sam na tri članka o vozačima s Jadranske magistrale (tačnije crnogorske obale) koji volanom upravljaju pijani ili drogirani. Kako smo u svetu prepunom zabrana uopšte došli do toga da se zabranjuje abortus, a ne zabranjuje brutalno ugrožavanje bezbednosti čoveka na ulici? Kako smo došli do toga da selektivni abortusi ženskog embriona postanu kulturološka praksa uz prateće povike kako je abortus greh jer ubija nerođenog čoveka? Kako smo stigli do ove poslednje stanice ljudskog duhovno-političkog licemerja?
Ovog leta sam, u svojoj đedovini i otadžbini, imala problem da objasnim svom najboljem prijatelju, psu Radetu, da uredbe i zakoni o morskom i javnom dobru ne dozvoljavaju pse, baš kao ni toples. Ajde što to Rade nikako ne može da razume, do kraja, nego što ja ne mogu da prihvatim da su moje gole sise i Radetovo obeležavanje teritorije zabranjeni u ime čoveka i zarad života.
U bezazlenim zabranama kriju se najveće istorijske zabranjene istine.
Kada sam na jednu od uređenih crnogorskih plaža došla s psom, sasvim nesvesna da to može postati moj najveći životni problem u trenutku, dobila sam od zaposlenog momentalnu zabranu uz jedinu argumentaciju:,,A ne može, gospođo, pas na plažu! Ako dođe inspekcija, ja 7 ’iljada eura moram kaznu platit! A okle, okle?” Novčana kazna je idealna sankcija koju suveren praktikuje na terenu nad svojim podanicima. Što bi se reklo- Udri po džepu! Jasno je da nisam imala izbora sem da više nikada ne odem na tu plažu, pa makar i bez Radeta.
U poslednjih sedam dana naišla sam na tri članka o vozačima s Jadranske magistrale (tačnije crnogorske obale) koji volanom upravljaju pijani ili drogirani
Mada, nije plaža kriva. Niko nije kriv i svi smo krivi. Kriv je čovek koji izmišlja i donosi zakone kojima se žmuri na 6500 povređenih, pijanih i drogiranih u saobraćaju, dok s druge strane ne prepoznaje Radeta kao čuvara prirode i života, već kao štetočinu i ljudskog neprijatelja. Kakav paradoks vladavine prava. Jer, gde je tu pravda? Kako pravo moj toples vidi kao remećenje javnog reda i mira, a ni u ime nesrećno stradalih duša ni na koji način ne pospešuje bezbednost ljudskog života u njegovoj svakodnevnici. Tu bi zakon imao najviše smisla. Uredba bi najzad mogla nekome da spasi život.
Kome smeta jak toples? Kome život ugrožava Bostonski terijer od sedam kila?
Koga čuvamo i o čijim životima brinemo?
Ležeći na ležaljci i samouvereno sunčajući svoje obnažene grudi, nisam ni sanjala da će mi plažni momak prići bojažljivo i odlučno mi naložiti da preko svojih grudi navučem gornji deo bikinija: ,,Gospođo, đeca su mala ođe, porodični ljudi… Toples je ionako zabranjen, što ću, tako pravila plaže nalažu…” Naravno da nisam imala izbora sem da napustim i ovu plažu, prekrivenih grudi, s odlukom da idem samo tamo gde mogu, kao i muškarac, da sunčam svoj razvijeni grudni koš.
Mada, nije plaža kriva. Niko nije kriv i svi smo krivi. Kriv je čovek koji izmišlja i donosi zakone kojima se žmuri na 6500 povređenih, pijanih i drogiranih u saobraćaju, dok s druge strane ne prepoznaje Radeta kao čuvara prirode i života, već kao štetočinu i ljudskog neprijatelja
Shvatila sam da nijednu od navedenih zabrana ne poznajem, i da čak ni ja ne mogu da se pozivam na pravo dok neprestano mislim na pravdu. Zato sam i poverovala u apel. Možda je najvažnije upravo to- apelovati u svakoj prilici na ono što te se direktno tiče, bez zadrške i straha da te se tiče sve ono što ne bi trebalo ili smelo. To što su ženske sise i svačiji pas na zajedničkom morskom javnom dobru, u mojoj đedovini, idalje zabranjene ne aludira ni na logiku tradicije, niti na legitimnu konzervativnost evropske ideje o uniji i napretku. Naprotiv. Aludira jedino na paradoks života u kom svi svesno ili nesvesno, direktno ili indirektno, slavimo smrt, misleći kako nedvosmisleno branimo život.
A šta su ženske grudi nego život?
Šta je životinja nego život?
Šta je telo, nego Božja kreacija?
Šta je nesreća do tragedija. Ko da ičega ima važnijeg od života.
