Kao što sam ti već rekao, ja te događaje, te silno uznemirujuće napade na moj duh, uvek odmah potisnem, zaboravim, ali ih se, nažalost, uvek nanovo setim i onda mi je još gore. Sto puta mi bude gore kad se nanovo setim sestrinih razarajućih izliva, mislim, nego kad su se ti izlivi zapravo dogodili. Prenerazim se od same siline sećanja, od njihovih apsolutno uništiteljskih svojstava, od njihove, naoko, lažne istinitosti, od njihove istinite laži, da tako kažem, rekao je, i danima potom ne mogu da dođem sebi, premda najmanje, zapravo, želim da dođem sebi, naprotiv, uopšte ne želim da dođem sebi, ma šta to značilo, iako, zapravo, mislim da je svako odlaženje ili dolaženje varka sama po sebi, uprkos tome što, kad kažemo da dolazimo sebi, mislimo na nešto sasvim drugo, a ne na to da se krećemo ka sebi, dakle, uprkos tome, ja mislim da onaj koji kaže da je jedva došao sebi, ja, u ovom slučaju, zbilja na jedvite jade dolazi sebi, puzi četvoronoške ka sebi, zatim potrbuške, jedva se krećući, sve dok, konačno, ne dođe sebi, da bi, odmah, tim susretom sa samim sobom bio krajnje razočaran.
U krajnjoj, i moram da kažem jedinoj, rekao je, liniji, svaki dolazak sebi negativno je svojstvo, dok je svaki takav iskorak izvan sebe, samo po sebi, jedno pozitivno svojstvo, ili, da budemo pošteni, pa da reč svojstvo, koja već upućuje na nešto što je svojstveno, dakle sebi sklono i, samim tim, neupotrebljivo, zamenimo rečju osobina ili, ako želimo do kraja da budemo pošteni, reč osobina trebalo bi da zamenimo rečju doživljaj. Dakle, svaki dolazak sebi je, strogo uzev, negativan doživljaj, dok je svaki iskorak izvan sebe pozitivan doživljaj.
Biti van sebe, dakle, nije ništa drugo do biti lišen sebe, svog razarajućeg ega, i tako rasterećen biti slobodan da sa strane pogledaš sebe, ako baš moraš, i uvidiš da tu nema šta da se gleda. Biti van sebe, a pritom uspeti da taj doživljaj bude apsolutno lišen tebe, da on bude jedan, da tako kažem, rekao je moj prijatelj, doživljaj u kom tebe nema, u kom ja ne predstavlja pojam, u kom ja ne predstavlja ništa, najveći je uspeh. Biti izvan sebe, a pritom biti nesvestan postojanja sebe, to je cilj, to je imperativ kojem moramo težiti.
Osloboditi se sebe, najveći je imperativ, najsloženiji zadatak i apsolutni cilj jedne egzistencije. Ako to nismo u stanju da postignemo, onda ne smemo sebe da nazivamo ljudima, a kamoli slobodnim ljudima, nezavisnim ljudima, ljudima u pravom smislu te reči koja, dakle, podrazumeva shvatanje života u svoj njegovoj kompleksnosti, divoti i bogatstvu. Ne moram, nadam se, da ti objašnjavam na šta tu tačno mislim. Ne moram, nadam se, rekao je, da ti objašnjavma koliko je apsolutno neophodno da se životu prepustimo svim svojim bićem, svim srcem i duhom, da zaboravimo na sebe, da se prepustimo sreći životnoj i da uživamo u životu, radosno, ako smem tako banalno da se izrazim.
Ako za to nismo sposobni, a devedeset devet zarez devet procenata čovečanstva za to apsolutno nije sposobno, onda ni ne zaslužujemo da živimo, onda bismo, naime, morali u smrti da potražimo izlaz iz sebe. To me već duže vreme opseda, moram da ti kažem, rekao je, i što više razmišljam o tome, to sam sve bliži zaključku da put izvan sebe vodi jedino kroz zaborav ili kroz smrt. Sve su ostale ulice slepe kojima se, u prividnom poretku, kreće čitavo čovečanstvo.
Ovde bih se usudio da kažem nečovečanstvo. Današnje čovečanstvo nalazi se na nepovratnoj stranputici ogoljenog materijalizma koji, sad već, nema nikakvu alternativu koja bi bila nematerijalne, dakle duhovne, prirode. Religija to odavno nije, povratak prirodi, zdrav način života, minimalistički stil življenja i tako dalje, samo su grane i grančice jednog debelog stabla materijalizma. Danas ljudi sebe, bez skrupula, proglašavaju komunistima, dakle borcima za jednakost i solidarnost, a materijalisti su najgore vrste, isto tako i takozvani anarhisti, zapravo svi, koji u ovom naopakom poretku sveta žive i deluju, ne mogu sebe nazivati slobodnim ljudima, a još manje nezavisnim, ako i dalje, u istim okvirima sopstva, i u manje-više istim okolnostima i kategorijama, traže izlaz iz nepravde.
Ono što su nekada bili simboli, zatim ideje, pa pojmovi, a onda filozofije, ideologije, doktrine, pogledi na svet i tako dalje, danas može da bude jedino lišavanje sebe, napuštanje sebe, pronalažejne višeg smisla, koji svakako, složićeš se, postoji. I to postoji izvan nauke i izvan svesti u apsolutno nepsihološkom ili, bolje rečeno, antipsihološkom, antinaučnom i antiantropocentričnom smislu.
Nije to, ni u kom slučaju, pitanje materije ili antimaterije. Ne daj bože. Nije to ni pitanje slobode u datim okolnostima, koje, okolnosti, svakako ne prepoznaju slobodu kao takvu, nije u pitanju pogled na svet, nije to pitanje spasavanja ove planete, to nikad nije bilo pitanje, nije to pitanje o smislu, jer smisao ne postoji, niti je ikada postajalo nešto poput smisla, niti je to, konačno, pitanje opstanka. To je jednostavno pitanje, ili tema, bolje rečeno, o napuštanju ovog sveta i sebe, u prvom redu, i pitanje pronalaženja, sad već na sasvim drugom nivou, nove realnosti.
U tom smislu, rekao je, neophodno je da sad odmah pođemo po još piva ili će nam, ako odmah sad ne pođemo po još piva, biti nemoguće da pijemo i dalje razvijamo temu što će nas, na kraju, ponovo dovesti u bezizlaznu situaciju.