Istog trenutka kad sam otvorio oči shvatio sam svu bezizlaznost svoje situacije. Izlaz iz moje jutrošnje bezizlazne situacije, kako to sama reč kaže, nije postojao. Ma koliko da sam se mentalno naprezao da negde pronađem izlaz iz te svoje nesrećne i žalosne situacije, u kojoj sam se nalazio, nije mi polazilo za rukom da nazrem makar tračak puta koji bi me naoko poveo ka izlazu.
Bilo mi je jasno da je moja situacija totalno bezizlazna, pa je, samim tim, izlaz iz te situacije bio nemoguć. Uprkos tom stravičnom saznanju, grozničavim mentalnim naporima sam, još uvek ležeći u postelji, gotovo obamro od metafizičke jeze koja me je svog prožela i obavila, nastavio da tražim izlaz iz svoje naprosto bezizlazne situacije. Nema mi pomoći, pomislio sam, čak i ako iz ovih stopa, dakle iz ove postelje, ovog časa, skočim kroz prozor na ulicu, moja bezizlazna situacija neće se promeniti. Da sad odmah skočim kroz prozor na ulicu i tom prilikom se teško povredim, ili možda poginem, moja bezizlazna situacija ostala bi nepromenjena.
Kad sam najzad, posle ne znam koliko minuta čiste agonije i beznađa, u potpunosti i kristalno jasno shvatio svu bezizlaznost svoje situacije odlučio sam, ne bez nadljudskih napora, moram da ti kažem, rekao je, da je jedini način da se iz svoje bezizlazne situacije iskobeljam, taj da naprosto sve zaboravim. U tom slučaju, mislio sam, možda bih mogao krenuti ispočetka, od nule, od tog magičnog sefira, mogao bih tada, mislio sam, da postanem tabula rasa.
U istom sam se trenutku, užasnut, setio da ja već godinama, decenijama već, sve metodično zaboravljam, što sam u sledećem trenutku smetnuo s uma, a čega sam se zatim, dvostruko užasnut, preneražen tim saznanjem, da tako kažem, rekao je, ponovo setio. Moj posao bio je uzaludan. Ma koliko da sam se, svih ovih godina, svih ovih decenija, trudio i uspevao da zaboravljam, uvek bih se iznova svega setio, pa sam posao morao iznova da počinjem. Od nule, rekao je moj prijatelj i gucnuo malo piva.
To saznanje me je prenerazilo, rekao je zatim. Saznanje da je moj posao, da je moj dugogodišnji napor, uzaludan, da sam ja već hiljadama puta sve zaboravljao, pa se svega iznova ponovo sećao, dotuklo me je. Zbog toga sam te i pozvao jutros da se danas vidimo jer sam pomislio da je apsolutno od presudne važnosti da se danas vidimo i da ti ispričam ili, bolje rečeno, da ti predočim svu razmeru svoje ogromne katastrofe. Nisam, naravno, rekao je, bio siguran, da li sam ti već pričao o svojoj sizifovskoj sudbini, mislim da jesam, nekad, siguran sam, zapravo, da jesam, sećam se, ali sam zaboravio, pa se svega ponovo setio, ali sećanje na taj određeni događaj, na bilo koju priliku kojom sam ti pričao o svojoj bezizlaznoj situaciji, razlikovalo se od samog događaja, barem sam imao osećaj da se sećanje na događaj, koji sam jednom, ili sto puta, zaboravio, pa ga se ponovo setio, sto puta nanovo setio, jednom, ili sto puta, zaboravio, pa ga se, jednom, ili sto puta, ponovo setio, razlikuje od samog događaja u najvećoj mogućoj meri. Da se totalno razlikuje, da tako kažem, rekao je.
Kako sam onda mogao da budem siguran, pomislio sam tada, ležeći u postelji, rekao je, da sam nešto uopšte i zaboravio ili da sam se nečega, toga, naime, što sam zaboravio, uopšte i setio? Kako sam mogao da budem siguran, apsolutno siguran, sto odsto siguran, da se ono čega sam se odjednom setio uistinu i zbilo? Da li iznenadno sećanje na zaboravljeni događaj zaista priziva u pamet taj događaj u njegovom istinskom svetlu? Ili, naprosto, to sećanje na određeni događaj, koje se iznenada javlja, nije sećanje na taj određeni događaj na koji sećanje referira, nego jedna opsena, stvorena sama za sebe, ni iz čega, jedna lažna uspomena, jedan proizvod uma koji, proizvod ne um, od sebe, sam od sebe, uz pomoć uma, stvara živu sliku, živo sećanje na stvarni događaj premda se, zapravo, stvarni događaj nije ni zbio, pomislio sam tada, još uvek ležeći u postelji gotovo obamro od metafiičke jeze koja me je svog prožela, rekao je. Onda sam se sam sebi glasno nasmejao, rekao je, setivši se ponovo da metafizika nije nešto što će me prožeti jezom, nego je metafizika naprosto sama suština ovog sveta, i onog sveta, da dodam, dodao je, koji je, svet, samo opsena, sećanje, iskrivljeno sigurno, sećanje na drevni svet zlatnog doba. S tim mislima u glavi konačno sam ustao iz kreveta i nisam skočio kroz prozor, ne još, pomislio sam, rekao je, i shvatio da mi je kuća u strašnom neredu. Setio sam svog jutrošnjeg sna i odmah ga zaboravio, da bih ga se u sledećem trenutku ponovo setio, a već u sledećem trenutku nisam bio više siguran da li se sećam sna ili se sećam nekog davnog, više puta ponovljenog, događaja iz prošlosti. Bilo kako bilo, pomislio sam, rekao je, to je svakako svejedno, da li se radi o snu, sećanju ili o takozvanom stvarnom događaju, ništa tu ne menja na stvari, život ide dalje, svanuo je novi dan, i tako dalje, pomislio sam i stavio vodu za čaj.
