Piše: Zoran Trklja, vaš dežurni namćor
Gledajući ove majmunčiće u parku setio sam se svog detinjstva, rekao je posle kraće pauze moj prijatelj, setio sam se kako mi se svet činio velik, ogroman, imao sam taj globus koji mi je majka kupila u knjižari i stalno sam se divio veličini, ogromnosti, da tako kažem, naše zemaljske kugle. Sve mi je bilo veliko, nepregledno. Tih godina živeli smo u gradu pokraj mora. Pogled na pučinu ošamućivao me je. Gde je kraj? pitao sam se, gde je kraj, ponovio je svoje pitanje moj prijatelj.
Kada sam se mnogo godina kasnije, kao već zreo čovek, vratio u ulicu u kojoj smo živeli u tom gradu pokraj mora, zapanjio sam se koliko je ta ulica uska, sićušna, i setio sam se koliko mi je kao detetu, malom majmunu, rekao je, koliko mi je bila široka ta ulica, koliko ogromna, prostrana, mogao sam po njoj da trčim s jednog kraja na drugi, a sad sam jedva mogao da se okrenem. Sve mi je zaklanjalo pogled. Sve je bilo suženo. Moj ego je tada već toliko narastao da je ispunio čitavu ulicu, koja se do te mere smanjila da mi se činila minijaturnom. Dok sam bio dete i dok je svet bio beskonačno velik i nepregledan, moj ego gotovo da nije ni postojao. Bio sam sićušan, srećan i bezbrižan majmunčić tih dana, tih godina kad sam kao dete živeo u gradu pokraj mora.
Ali, nisam želeo da ti pričam o detinjstvu, rekao je, to je priča za neku drugu priliku, možda se ta prilika nikad ne ukaže i bolje je da se ta prilika nikada ne ukaže. Reći ću ti samo ovo: nakon što nas majke tako beskrupulozno i bezočno bace u ovaj svet, dakle, nakon što nas majke, vođene isključivo svojom sebičnom i neobjašnjivom željom da imaju svoje čedo, prepuste na milost i nemilost svim nedaćama i patnjama koje život nosi sa sobom i kad, posle jednog perioda bespomoćnsti koji traje tri, četiri godine, dok smo zakačeni za majčinu sisu ili zamenu za tu sisu u vidu kravljeg mleka ili takozvane formule iz apoteke, postanemo svesni sebe, oko četvte ili pete godine, nastupa najsrećniji period života, sve do neke dvanaeste ili trinaeste godine kad počinju prva razočaranja, zaljubljivanja, izdaje i začeci patnje i čemera, naših najvernijih prijatelja sve do konačnog časa.
Počevši od trenutka kad postanemo svesni sebe kreće jedno silovito, nezaustavljivo otkrivanje sveta, jedno grozničavo učenje, jedna radosna snaga spoznaje. Učimo da govorimo, učimo da hodamo, da čitamo i pišemo, da vezujemo pertle, učimo da vozimo bicikl, učimo da plivamo. Naša sreća u tim trenucima je beskrajna, naše drugarstvo u igri sa drugom decom je prosvetljujuće. U nevinom obožavanju sveta oko nas uzdižemo se u neslućene visine, rekao je, mi samo tada, od svoje četvrte-pete godine pa do dvanaeste-trinaeste, zbilja postojimo, zbilja živimo, onako kako bi trebalo živeti, onako kako bi trebalo postojati. Kasnije, kad izgubimo prevlast u odnosima naših snaga mašte i nevinosti, nasuprot snagama ostrašćenosti i beskrupuloznosti, mi prestajemo da živimo u strogom smislu te reči, u pravom smislu te reči i počinjemo da pravimo kompromise sa okolinom, sa užasnim školskim sistemom, postajemo mali licemeri, lažljivci, lopovi, postajemo ljudi, mladi ljudi pod silom bujice hormona, predrasuda i neznanja, a potom ljudi, odrasli ljudi, puni gorčine, prezira, isprazni, nesposobni za ljubav, nedonoščad ovog sveta, ljudi osuđeni na doživotno takmičenje sa drugim ljudima, na klanje sa drugim ljudima, da tako kažem, rekao je, oko prestiža, novca, moći, privilegija.
Za sve te strašne nedaće krive su naše majke koje su nas bez razmišljanja, vođene isključivo svojom bezočnom sebičnošću, gurnule u ovaj svet želeći, kao što rekoh, svoje čedo. Radost, kako same umeju odvratno da kažu, radost svog života. Zamisli! U svakom slučaju, to je za svaku osudu. Majke su za svaku osudu, u svakom slučaju, rekao je. Majke su odgovorne za sunovrat ovog sveta, ne očevi. Majke se moraju smatrati odgovornim za sve nedaće ovog sveta, ne očevi. Majke moraju biti neprestano optuživane a potom neprestano osuđivane zbog svog sebičluka, ne očevi. Očevi, sem fiziološke, nemaju nikakvu vrednost. Oni nisu vredni ni pomena, pa ih neću ni spominjati, rekao je, njihovo apsolutno neznanje, njihova apsolutna nezrelost, njihova apsolutna opsednutost takmičenjem sa drugim, podjednako bezvrednim, mužijacima, čini ih nedostojnim pomena, pa ih neću ni spominjati, rekao je, oni apsolutno nisu vredni čak ni pogleda.
Oprosti, otišao sam predaleko, rekao je posle duže pauze moj prijatelj. Hajde da malo ćutimo i pijemo pivo. Ugrejaće se, rekao je, i otvorio nam po pivo. Pogledao sam po parku. Neki ljudi su automatski radili na tome da podignu veliki tobogan koji će, kad bude ispunjen vazduhom, postati izvor neizmerne zabave za dečurliju okupljenu u nestrpljivom iščekivanju da se tobogan napumpa. Eto, pomislio sam, čekaju na užitak za koji mora da se plati. Za deset godina, na istom ovom mestu čekaće dilera. Već su u zamci. Već su propali. Gotovi su, pomislio sam. Svuda po parku ljudi su šetali kerove.
