Jutros, pre nego što ću izaći iz kuće, rekao je moj prijatelj, odjednom sam osetio neizdrživu potrebu da očistim stan. Da ga sredim, što bi rekli ovdašnji ljudi. Ali, nisam želeo da ga izmlatim, smoždim, nisam želeo da ga išćuškam, da ga zgnječim, slomim, da ga smrvim, što srediti isto tako znači, želeo sam da ga spremim, da ga udesim, uredim, da ga doteram, da ga dovedem u red, što srediti isto tako znači, dakle, želeo sam da ga očistim, želeo sam jednu preciznu reč za jednu radnju, nisam želeo jednu uopštenu reč koja znači mnogo stvari. Mi možda čitavog života govorimo nešto, neku glupost, njome označavajući neku pojavu ili radnju, a da ona sama, ta reč ili pojam, ne opisuje tačno ono što želimo ili što mislimo, nego sasvim nešto drugo, neku drugu pojavu ili neku drugu radnju. Mi sasvim sigurno, jer je to svojstveno mozgu, isto tako i mislimo pre nego što ćemo izgovoriti pogrešnu reč. Mi dakle, rekao je, u startu pogrešno mislimo, to jest, mislimo na jednu stvar i govorimo o jednoj stvari a to o čemu mislimo i o čemu govorimo nema nikakve veze sa onim što smo zapravo smislili da uradimo i šta smo naglas rekli da ćemo da uradimo. Čudno je to. Veoma čudno.
Uglavnom, kad sam najednom pomislio da bi trebalo da pospremim stan, da operem posuđe koje već danima nisam prao, koje već nedeljama, možda mesecima, ne znam, nisam prao, da bi trebalo, dakle, da obrišem prašinu i da usisam prašinu, a nakon toga da operem podove, da bih detaljno i pod hitno morao da operem kupatilo, izribam kadu i wc šolju, da bih, neizostavno, morao da zamenim zavesu iznad kade, a možda i grejač u bojleru, kad mi je, dakle, sve to odjednom palo na pamet, nije mi preostalo ništa drugo sem da zapalim cigaretu. Pušeći mislio sam samo na to kako ću odmah nakon što popušim cigaretu da se bacim na pranje suđa, možda i rerne, kako ću da obrišem prašinu, da, možda, obrišem i sto u kuhinji, mislio sam tako, pušeći, da ću posle brisanja prašine i, možda, brisanja stola u kuhinji, da usisam prašinu po sobama, da istresem prekrivače, kako ću, možda, da promenim posteljinu koju već nedeljama nisam menjao, definitivno ću da promenim posteljinu, pomislio sam tada, dok sam sedeo i pušio, misleći sad na to kako ću oprati podove, izribati kadu i wc šolju, kako ću, dakle, mislio sam, promeniti zavesu iznad kade i tako dalje.
Ugasivši cigaretu pomislio sam kako bi trebalo da operem pepeljaru, pikslu, kako kažu ovdašnji ljudi, mada je to, u suštini, pogrešna reč, i nije jedina. Ta reč je samo jedna od čitavog buljuka reči koje se ovde pogrešno koriste. Koliko tek pogrešnih misli ovde ima, pomislio sam, koliko tek pogrešno izrečenih pogrešnih misli ovde ima. S tim mislima u glavi, ugasivši cigaretu, istresao sam pepeljaru u kantu za đubre i oprao je. Zatim sam napravio plan za pranje suđa. Prvo ću, planirao sam, prostrti krpu na radnu površinu na koju ću da ređam čaše, ali pre svega moraću da rasteretim sudoper kako bih uopšte mogao da počnem da perem i ispiram posuđe. Kad sam, dakle, rasteretio sudoper i stao da perem posuđe, setio sam se sna koji sam tog jutra sanjao. Tog sam jutra sanjao da spavam u prljavoj posteljini koju, sanjao sam, nedeljama već nisam menjao, kako mi prljava glava koju već nedeljama nisam prao leži na smrdljivoj jastučnici obilno zalivenoj balama. Um mi je u snu odlutao, poleteo, da tako kažem, po kući i najednom sam jasno video koliko mi je kuća zapuštena, prljava i neuredna. Pomislio sam tada, u snu, kako ću odmah čim se probudim kuću neizostavno pospremiti, kako ću je srediti, što bi rekli ovdašnji ljudi, moraću, sanjao sam, rekao je moj prijatelj, da operem suđe, možda da i sto u kuhinji obrišem, obrisaću prašinu, usisaću, opraću podove i izribaću kadu i wc šolju.
Možda bi, sanjao sam, rekao je, sigurno bi trebalo zavesu iznad kade da promenim, da li sam je kupio, upitao sam se u snu, pogledaću u ormariću, pomislio sam u snu, odjednom sam u snu otvarao ormarić u kupatilu, zavirivao unutra proveravajući da li uistinu imam rezervnu zavesu za kadu. Ormarić iznad veš mašine imao je šest vratanaca i ja sam, u snu, otvarao jedna po jedna vratanca ormarića proveravajući da li sam kupio, a zatim i u jedan od šest pretinaca ormarića odložio zavesu za kadu. Znao sam da zavesu sigurno nisam stavio u dva najgornja pretinca ormarića za čije bi otvaranje bile potrebne merdevine ili hoklica, tako da mi je ostalo četiri pretinca za proveru, četiri vratanca za otvaranje i tako dalje. Nisam siguran, pomislio sam tada u snu, rekao je, da sam kupio zavesu za kadu, a još manje sam siguran u to da sam je stavio u jedan od četiri pretinca ormarića u kupatilu. Panično sam, u snu, počeo da otvaram i zatvaram vratanca ormarića lupajući pritom manijački, moram da kažem, i od te lupe, od te manijačke lupe, od tog treskanja vratima, iznenada sam se probudio, otvorio oči i na sopstveno, a čije drugo, da dodam, zaprepašćenje, shvatio da ležim u čistoj i mirisnoj postelji. Na uzglavlju kreveta stajale su dobro poznate knjige, čije ti naslove ovde neću navodiiti jer ti vrlo dobro znaš, rekao je moj prijatelj, o kojim naslovima se tu radi i koji naslovi stoje na uzglavlju mog kreveta, takoreći na mojoj glavi. Prašina s tih knjiga beše pedantno obrisana, ustanovio sam, sad već potpuno budan, pa mi se pogled zaustavio na jednom od tih naslova, na naslovu, naime, koji je više nego dobro, koji je najbolje, moram da kažem, govorio o onome o čemu se svakako nije moglo govoriti, a naslov je, uprkos tome, dakle, gotovo u inat tome, dobro, najbolje govorio o onome o čemu se nije moglo govoriti. Gledajući u taj naslov, zabezeknuto gledajući u taj naslov, rekao je, pao mi je na pamet jedan drugi naslov koji je banalno govorio o onom o čemu već svi govore, na sva zvona, pa sam skočio na noge lagane, moram to tako da kažem, rekao je, i odjurio u sobu u kojoj se nalaze ostale knjige, ne, nije to biblioteka, daleko od toga, i odmah pronašao i otvorio tu knjigu čiji naslov, kao što ti rekoh, na najbanalniji način govori o onome što već svi znaju i o čemu već svi pričaju na sva zvona. Na stranici 15 pisalo je, ako se dobro sećam, sledeće: Činjenica da nisam savladao neophodnu pravilnost disanja je deprimirajuća. Pročitavši tu rečenicu najednom mi bi lakše, rekao je, istovremeno bi mi teže, odjednom sam primetio svu surovost sunčevog sjaja u kome se, inače uvek zamračena, soba kupala. Soba je i sad bila zamračena, ali ju je sunce izvana divljački surovo obasjavalo svojom zaslepljujućom svetlošću. Onda sam se, znaš, rekao je, ponovo probudio.