Kada se đavoli i demoni sastanu na svojoj megalomanskoj zabavi i gozbi, iako za ovo nemam proverene informacije ali čvrsto verujem da je veoma blizu istine, zdravicu drži onaj čiji je zadatak da ljudima govori „neka, lagano, od ponedeljka ćeš, nemoj sad“.
Premda mu je konkurencija za velikim crnim stolom žestoka – tu su njegova brojna braća i sestre koji ljude uspešno nateraju na alkohol, drogu, prostituciju i šta sve ne – on je najopasniji i najcenjeniji. Čak i među samim đavolima, on je kapo di tuti kapi. Možda baš zato što je tih i povučen. Kulov.
Dok se gotovo svi gosti megalomanske zabave i gozbe guše i dave u demonskim delicijama i opijatima, kroz puna usta i prazne oči viču koliko imaju novca, okućnica i vikendica; sa kim opšte ujutro a sa kim opšte uveče; i kome će se sve naje*ati mile majke, što đavoli inače obožavaju da rade, ovaj batica preživa mlak i neslan pomfrit.
Svaki treći krompirić ispadne mu na pod, ali se ne trudi da ga podigne. Pije izlapelu kiselu vodu i puši Drinu bez filtera. Nema potrebu da se dokazuje. Duboko je svestan kako svojim oružjem – „neka, lagano, od ponedeljka ćeš, nemoj sad“ – na paramparčad može da rasturi svakog živog čoveka. Zato ovaj demon tiću u kafiću.
Dok se ledenim asfaltom vozim ka saloncu gde vežbam jogu, čujem ga kako kroz jutarnji radijski program pokušava da mi se ušunja u automobil. Počeo je svojim brendiranim pozdravom „neka, lagano, od ponedeljka ćeš, nemoj sad“, ali to mu nije bilo dovoljno. Nastavio je: „subota je, sedam ujutro, ti ideš na jogu?“; „pa ti jogu ne voliš, zašto ideš?“; „ti si Pravoslavac, joga nije u skladu sa tvojom verom“…
Smara, batica, neviđeno, valjda računa na to da se još uvek nisam čestito rasanio. Pritom, vetar u crni plašt i silu u bordo rogove daju mu kolege sa radija: „Ne znamo kako ste vi, ali mi smo se jutros baš teško probudili“; „Ako danas ne morate, bolje da ne izlazite iz svoje kuće“; „Pokrijte se ćebencetom i gledajte film“… Sličan se sličnom raduje.
Dobro, kada ste već odlučili da me posetite u mom automobilu, a to uvek radite nepozvani, govorim im, hajde da rešimo nekoliko stvari:
Prvo, nastaviću da vozim, nemojte misliti da ću se okrenuti i vratiti u krevet. Radije ću stati na pumpu i uzeti još jednu kafu, ali nema nazad.
Dalje, kolege sa radija, ako već čačkate mečku, moram da vam kažem da je vaša obaveza, na tragu Duška Radovića, da nam kažete da će sve biti u redu. Da nam saopštite da se ovom mrazu svi radujemo, jer će pokositi virus koji hara. Vaše je, uvaženi lenjivci u telu demona, da nam poručite kako će klinci napokon moći da se sankaju. Jer kakva je to zima bez sankanja?
Jedna od lepših stvari u Beogradu, to bi trebalo da nam kažete kada mi već ulazite u automobil, jeste upravo to što on, za razliku od mnogih drugih metropola, na svom meniju (i dalje) ima da ponudi sva četiri godišnja doba.
Pošto moram da priznam, najpre sebi a potom i vama, kako ste zaboravili na Duška Radovića, moraću da promenim radio stanicu. Neka to bude Radio Lola, u nadi da će mi anđeoski glas Milančeta Radosavljevića reći: „sećaš li se kad smo klinci bili…“.
A ti, pomfritko, ko je tebe šta pitao?
Ali hajde, znam da si uporan i perfidan, pa da otvorimo karte: kada bih tebe slušao, ostavio bih ove svoje kukove ovako amobilnim kakvi po prirodi stvari jesu. Ipak, pošto su mi potrebni za penjanje, da se po zidu i steni krećem kao anđeo sa krilima, jedini način da ih prokrvim jeste uz pomoć joge. Krv, mili moj demonu, nije voda!
Zato, moraću da te razočaram. Ne mogu da te poslušam i molim te da ne dolaziš više ovde. Dovrši svoju kiselu vodu koja ti je pretekla od sinoć, pokupi te rizle koje su ti ispale i šibri kolibri.
Beograde, dobro jutro.
Fotografija: Jelena Dragutinović Džela