Kada sam počinjao da studiram novinarstvo, ono već uveliko nije bilo „ozbiljno“, kruto, zatvoreno, „muško“ i gotovo elitističko kao nekada pre.
Uprkos tome, pored nepisanih pravila da je za novinarstvo važno biti znatiželjan, informisan, ponekad duhovit, po potrebi sarkastičan ili laskav, na početku svog univerzitetskog života učio sam i o njegovim pisanim pravilima. Jedno takvo tvrdi da bi novinar u svojim izveštavanjima trebalo da bude i ostane neutralan.
Tu se najpre mislilo na nacionalnu i versku neutralnost. Premda je i sam izbor određene teme umeo dovoljno da govori o „strani koju novinar bira“.
Elem, od tada pa do danas, novinarstvo se u velikoj meri transformisalo. Pojavili su se novi oblici i formati medijskog izražavanja i izveštavanja, čime su se izmenila i nepisana i pisana pravila ovog zanimanja.
S tim u vezi, ne bi se moglo reći da naslov HRISTOS SE RODI, napisan punim, istinitim i iskrenim značenjem tog pozdrava i bez trunke sarkazma, spada u red nečega iznimno posebnog i drugačijeg. Ako je ikada i bio, on danas definitivno nije u koloni koja na bilo koji način remeti neutralnost.
Međutim, mogao bi se steći utisak, a ostavljam prostor za to da je pogrešno stečen, kako HRISTOS SE RODI još uvek nije nešto što bi u lajfstajl medijima trebalo reći, pokazati i dati publici.
Nisam siguran kako se takav koloplet uopšte zametio među nama, ali mu se ne bi mogla naći adekvatna argumentacija. Jer…
Ako izveštavamo o adventima i poklonima koje su selebritiji pripremili za svoje voljene tokom 25.12., bez namere da ulazimo u vrtoglave dubine ovog pitanja – vuče me da postavim: da li se stidimo nečega u vezi sa HRISTOS SE RODI?
Priznajem da se trenutno nalazim u gotovo dežavijevskoj poznatosti situacije u kojoj kritikujem nepromišjeni stav da je „trava zelenija u tuđem dvorištu“, ali moram da ponovim jednu stvar:
Preambiciozno gledanje u daljinu može dovesti do trenutka u kom neposredno ispred svojih nogu ne vidimo prag. Prag koji ne primetimo ispod nogu, najčešće nas saplete.
Svestan sam činjenice da je osećaj koji imam potpuno irelevantan za dobar deo publike. Ipak ću reći: kada sam sa društvom boravio na Pitti Uomo (koji ćemo pratiti od 9.1.), ili kada sam u Cirihu sedeo sa Naomi Kempbel unatoč tvrdnjama da je nemoguće prići joj, nisam poželeo da budem iko drugi do ovaj koji sam. Niti mi je u bilo kom trenutku do svesti dolazilo da bih podatke iz vlastitig pasoša voleo da zamenim nekakvim drugim podacima.
Pre nego što zaključim, vratiću se na novinarstvo. Jedan profesor često je spominjao Juga Grizelja, jednog od najpoznatijih jugoslovenskih novinara. Citiraću deo njegovog obraćanja studentima koji posredno ima veze sa HRISTOS SE RODI:
„Mislim dа je nаjvаžnije dа u novinаrstvo stignu dobri ljudi, dа bude što mаnje mućkovа, što mаnje mrzovoljnih i zločestih ljudi, što mаnje čovekomrzаcа, onih koji do podne mrze sebe, posle podne ceo svet.
Nаjopаsniji su oni koji misle dа su u nečemu bili prikrаćeni u životu, pа tаkvi stignu u novine – i počnu dа gone sve redom, dа pronаlаze u svаkom čoveku ono što je nаjgore u njemu, dа u svemu vide аferu, dа u svemu vide zlu nаmeru.
Zаšto je to opаsno? Opаsno je zbog togа što novinаrstvo dаje velike mogućnosti, ne bih rekаo moć, аli velike šаnse dа se stvаri vide nа rаzličite nаčine.
Ako niste dovoljno dobričinа, аko ne gledаte stvаri očimа detetа, аko ne volite sunce, аko ne volite dа se igrаte, аko ste pesimistа – vаmа će sve čegа se dotаknete u životu biti sumnjivo”
Kršten sam 1990. godine u Manastiru Ostrog u blizini Prijepolja. Trebalo je da se to dogodi u Mileševi, ali nije bilo taksija, ni benzina. Bila je frka. Tako govori ćale nakon što smo izlomili česnicu. Pijemo vino, svi, porodično. Ne steže me kravata i moda je dobra.
Poslednji trnci dnevnog januarskog svetla, stimulisani iznenađujuće toplim vazduhom, zamirali su u mramornim bojama ispod oblaka na horizontu Beograda.
HRISTOS SE RODI!