“Kada ti ništa ne fali, ubaci kamen u cipelu”, kaže narodna mudrost. Nikada je nisam razumela. Jasno mi je šta znači: kada nemaš nikakvih problema, stavi kamenčić u cipelu da te žulja, pa neka ti to bude najveća briga. Tako nekako. Zvuči umirujuće kada zamislim tog čoveka koji korača i taj mu kamenčić smeta – i to je zaista jedino što ga muči. Prisutna neprijatnost koja se može podneti.
Jedino bolje od toga je čovek koji hoda i ništa ga ne muči. Ali o tome nema narodne poslovice. Zašto?
Dobro pitanje gađa u suštinu mog nerazumevanja narodnog predanja. Pričajući o ovome u jednom intervjuu, Nebojša Glogovac kaže da je ova izreka nastala jer čovek voli probleme, traži da ga nešto žulja. Ali da tako ne mora. Da možeš da se osvrneš i vidiš kako ti je zapravo dobro i ništa ti ne fali.
Glogi je bio od onih tipova koji su manifestovali svoje reči. Poslednji put sam ga srela na Dorćolu, jednog bistrog dana, kada mi je sav ozaren predstavio svoju Sunčicu, koja se obasjana ljubavlju meškoljila u kolicima. Bio je srećan i nije mario za kamičak u cipeli.
Glogovac sa velikim G
Glogovac je bio moj školski drug, moj saputnik kroz odrastanje, uvek mudriji i stariji od nas. Moj jedini drug koji je odrastao u porti crkve i išao auto- stopom na časove glume. Zanimali su ga ljudi. Dok smo u dimu pančevačkih kafića pokušavali da budemo “posebni i drugačiji”, Glogovac je to već bio, sa svojom velikom kudravom kosom koja se nikako nije uklapala u šminkerske osamdesete.
I tada i mnogo godina kasnije, njegov pogled bio je kao skener. Video me je, ne onako kako ja želim da budem viđena, već celu, s onim delovima koje sam pokušala da od sveta sakrijem. “Mihajlovićka, stvarno imaš savršene gležnjeve, ali mnogo se praviš važna”, postideo me je u tri minuta kada smo se jednom sreli ispred Beograđanke. I znam da u tome nisam bila ekskluzivna.
Nebojšino interesovanje za ljude dobilo je smisao kada je brilijantno igrajući svoje uloge, nama uvek poklanjao istinu, istinu o čoveku. Nervirale su ga budale koje svojom “stočarskom” energijom ne odustaju bez dubljeg utiska o svetu, moralu, estetici, kako je objasnio u jednom intervjuu. Živeo je hrabro, tako je i otišao, iznenada i prerano.
Glogi je bio od onih tipova koji su manifestovali svoje reči. Poslednji put sam ga srela na Dorćolu, jednog bistrog dana, kada mi je sav ozaren predstavio svoju Sunčicu
Dobro je, tu je
Kolektivna ljubav prema Nebojši Glogovcu materijalizovala se tek posle njegove smrti, kao još jedna istina o nama ljudima. Kao da nismo imali dozvolu da ga toliko volimo dok je bio među nama. Njegove misli danas se citiraju i šeruju kao noseći stubovi našeg identiteta.
I tako, pre neki dan, pokušavajući da višekilometarskim brzim hodom rešim neku svoju ličnu “biti ili ne biti” dilemu, prolazim pored farbare u Savamali. U izlogu, među lepo izloženim bojama, vidim natpis : “Ako mračiš mračno je, ako sijaš svetlo je. Znači, do tebe je.” Nebojša Glogovac.
Nasmejem se i usporim hod. Dobro je, tu je.
***Mišljenja izrečena u Kolumnama pripadaju isključivo autoru i ne odražavaju stavove BURO.Srbija redakcije!