Divna gusta kosa. Kožna jakna. Opasan pogled ispod obrva. Onaj što traje dugo, bez treptanja. Džejms Din, samo visok, krupan i namršten. Na sceni magičan, lucidan, gorostasan. Njegov glumački talenat detonirao je beogradska pozorišta. Brzo je postao glavni, na sceni, televiziji, filmu. Jer Žarko Laušević nije bio za sporedne uloge.
Beograd se u njega zaljubio, ludo i opsesivno kao što ume. Koliko se za njim uzdisalo…
Na glumačkoj sceni postoji taj jedan glumac u koga je publika zaljubljena. Ali ta opčinjenost brzo prestane da bude divljenje glumcu, umetniku, čoveku. Ona od glumca stvara mit.
To mitsko biće sazdano je od uloga koje je odigrao, aplauza koje je dobio, intervjua koje jeste ili nije dao, glasina iz pozorišnog bifea, tračeva sa snimanja i slučajnih susreta u noćnom životu prestonice koji se pretvaraju u urbane legende.
Osamdesetih godina 20. veka to je bio Laušević.
Vest o njegovoj smrti zatiče me u frizerskom salonu i upinjem se da svom mladom frizeru objasnim kako Žarko nije bio jedini momak u gradu koji je u to vreme nosio pištoj u kožnoj torbici. A ni jedini glumac. Vidim da me gleda bledo i da ne može da razume. I ne treba, zašto bi neko razumeo to nenormalno vreme puno sile i oružja, mirisa rata i nasilja u kojem smo imali samo jednu mladost da potrošimo?
Njegova smrt ponovo pred naše oči donosi njegov život .Njegovu lepotu, talenat, nezaboravne uloge, knjige, misli, dela…
Njegov zločin i njegovu kaznu. Njegovu silu kojom je kao Sizif nosio svoj život uzbrdo. Ponovo mu sudimo jer smo mi u životu Žarka Lauševića večita porota. Jer naši su gresi tajni a njegovi javni.
Videćemo se mi sa Žarkom Lauševićem još mnogo puta jer je on žurio da odigra unapred uloge kojima će nas tek zadiviti, da ga za nas bude i kad ga ne bude.
Njegovi snimci još su u montaži.
To mu je bilo važno, od kada se vratio iz svog američkog izbeglištva, napravio je desetine glumačkih bravura. Možda je morao da glumi kao što čovek mora da diše. Uvek punim plućima.
Videla sam ga nedavno kako šeta sa rukama na ledjima, bistrog oka. Pogled ispod obrva postao je blag, onaj koji miluje.
Kažu da ga smrt nije bolela. Bar ne koliko život.
Autorski tekst Anete Ivanović za BURO.
