Sinoć u 1.48h smo imali pun mesec na 4* stepena Škorpiona, koji je u T kvadratu sa suvladarom Škorpiona, Kosmičkim carom transformacije, samim Plutonom ili bogom podzemlja, Hadom.
Možda možemo da kažemo da je ovo poslednji, bolni šav na ovoj kosmičkoj intervenciji, koja se sprovodi nad našim duhom već neko vreme, pre kosmičkog buđenja iz anestezije koje će se desiti sa konjunkcijom Marsa i Neptuna u Ribama, 29. aprila. I kako je Sunce u Venerinom znaku Bika, ova kosmička intervencija je takođe estetske prirode, jer kad konačno sklonimo sa “negde na dnu srca duboko u sebi”, sva ta škorpionska zameranja, ljubomoru, posesivnost, opsesivnost, ono lice koje se ispod nagovesti i izroni nakon ovog procesa, delovaće zadovoljnije, srećnije, ispunjenije i spremnije za sve promene koje nam je velika Jupiter-Uran konjunkcija pripremila.
Ovi kvadrati ova svetla, i Sunca i Meseca sa Plutonom, ukazuju da je potrebna dubinska promena kako bismo videli jasnije istinu. Možda će otvaranje tog duhovnog vida, ići kroz to da nam se prvo neće svideti to što vidimo, te da nam nije ugodno. Kao skidanje koprene sa očiju, medjutim vrlo bolno, jer nismo ni prometili koliko smo se zapravo navikli na mrak. Znate da je nekad potrebno isplakati i reke suza da bi se pogled promenio, da bi dobio bistrinu.
Znate da je nekad potrebno isplakati i reke suza da bi se pogled promenio, da bi dobio bistrinu.
Ovaj alhemijski znak Škorpiona, baš tu blizu 3* stepena gde se nalazi stepen pada Meseca (duše) i stepena egzaltacije Plutona, nas usisava u crnu rupu singulariteta, iz koje niko ne izađe isti. To je epitom alhemijskih procesa transformativne magije, lat. eadem mutata resurgo, koji znači iako promenjen, vaskrsavam isti, istovetan. Najdublje svetilište i čistilište duša kroz koje sada prolazimo, i izlazimo isti, ali ipak duboko promenjeni. Izmešteni. Prepakovani i prespojeni. Ovo je mesto gde se legu ptići Feniksi.
Kako povratiti moć
Da bi čovek došao do svoje moći (predstavljene plutonom), mora se prvo hrabro i staloženo suočiti sa svime što u njemu budi bespomoćnost i nemoć. Jer možda i više od nemoći, čovek se boji sopstvene moći, a više od smrti, čovek se boji svoje besmrtnosti. Da bi čovek bio slobodan, svoj, mora se osloboditi svih vezanosti i uslovljenosti kojima ga podmuklo podmićuje njegov sopstveni um.
Kad se probudi ta svest samog jezgra, počinjemo da shvatamo svoju moć i sećanje da isti atomi koji nas grade, prave eksplozije na Suncu i u svemiru. Spoznajemo da smo ne samo kosmičkog porekla, nego da smo kao Supernova koja kad eksplodira se rasprostre kroz večiti (sve)mir u prostranstvo same crne rupe, ali usput proizvede veličanstveni sjaj, spaktakl, show, baš kao što i vulkan poput prirodnog vatrometa zacrveni i zadivi sve šarajući svoje obode crvenom bojom užarene lave, čijoj se lepoti i toploti divimo, ali koje se plašimo istovremeno. Zašto bi se onda plašili sopstvenih erupcija, kad nam zapravo pokazuju koliko smo prelepo moćni. Lepo kaže Beyonce: If we gonna heal, let it be glorious.
Da bi čovek došao do svoje moći (predstavljene plutonom), mora se prvo hrabro i staloženo suočiti sa svime što u njemu budi bespomoćnost i nemoć.
Na nivou duše, nekada naša duša biva usisana mrakom ne bi li naučila da sama proizvodi Svetlost! Kada smo u mraku, mi smo u najidealnijoj prilici da spoznamo svoju svetlosnu prirodu i sami spoznamo svoje unutrašnje svetlo. A svetlost, odnosno fotoni baš kao i u fizici, tako i u metafizici nastaju kroz sudar čestice sa svojom antičesticom (npr. elektrona sa pozitronom) u procesu anihilacije. Stoga, i mi kad se svesno sudarimo sa svojom senkom, sa svojom anti-stranom, sa svim onim što negiramo i ne prihvatamo i odbijamo da prihvatimo unutar svoje ljudske prirode, postajemo svetlost.
Kada na svesnom nivou integrišemo i „sudarimo“ se sa svojom podsvešću, mi postajemo svetlost. Kada donesemo svetlost svest (Sunca, Ozirisa) u svoju podsvest (Mesec, Izida), mi prestajemo da postojimo, delujemo i ponašamo se iz našeg nesvesnog koje je suštinski dominantno, i koje je natopljeno strahovima i kompulzijama naših predaka, nego kad osvestimo te duboko zapisane karmičke nesvesne paterne ponašanja i delovanja i preuzmemo odgovornost za njih i shvatimo da smo mi tu da te obrasce osvestimo i transformišemo, mi dobijamo slobodnu volju i oslobađamo naše potomstvo od toga da oni moraju da se bave ispravljanjem naših „krivih drina“ u budućnosti. Stoga je upravo, znak škorpije, mesto transformacije karme u darmu, mesto transformacije bola u moć.
Pun mesec u Škorpiji: Surovo i sirovo
Zato će ovaj pun Mesec možda surovo i sirovo, baš kao i T kvadrati od Plutona, probuditi priliku da prevaziđemo sami sebe i da prevaziđemo svoj najdublji bol i strah, davajući nam priliku da se sa njim susretnemo. Onaj strah od kojeg se parališemo. A to je strah da ćemo biti ostavljeni, napušteni. Ili strah da smo nepotrebni, da nismo važni, strah da smo niko i ništa. Strah od odvajanja, koji se aktivirao još onog momenta kad su presekli pupčanu vrpcu, i kad smo se fizički prvi put odvojili od majke (Mesec). I strah koji nas je proganjao čitavo detinjstvo kao najstrašnija misao da će nam majka (kad-tad) umreti. A u stvari smo samo u tom procesu pomešali vezanost i ljubav. Zavisnost i ljubav. Ljubav i emocionalnu bol. I upravo iz ove praznine, tuge, ma horora, a zapravo duboko utisnutog sećanja i podsvesnog uverenja da smo izdani i ostavljeni, napušteni od majke (pa makar i na tren), kreće naša neutaživa želja za ponovnim vezivanjem, za nekontrolisanim ispunjavanjem te praznine, koju kasnije neki kompenzuju različitim vidovima zavisnosti, bilo od pića koje će taj bol anestezirati, cigareta ili od seksa ili opsesivnih misli.
Ovaj Pun Mesec može da razgrne zavesu ne bi li nas upoznao sa čudovištem kojeg se najviše plašimo. A pričajući o čudovištima, treba da se zagledamo i u koren te reči, koja u sebi sadrži i reč – čudo. A gde su čudovišta, tu je i Lady Gaga, i baš treba da se setimo njene presimbolične kreacije koju je nosila na Met Gala 2019, gde je iz purpurne haljine okružene crnim kišobranima krenula u svoj svojstveni striptiz do svoje nagosti i najintimnijeg donjeg veša. A ovaj pun Mesec je metaforično to, striptiz do kože!
Pronađimo najintimnije delove sebe
Vreme je da skinemo sve one haljine i sav onaj negativni emotivni naboj koji nas odvaja od našeg jezgra i naše najdublje istine. Moramo da dodjemo postepeno do svoje nagosti i zagledamo se u sopstvenu golotinju. Smelo. Sa dozom flerta i narcisioidnosti prema samom sebi. Hajde da poželimo da iskreno prodremo u najdublje i najintimnije delove sebe, a da se ne izgubimo u sopstvenom mraku, u sopstvenom jezgru. Hajde da dodirnemo i zagrlimo sada, baš sve te freak-ove koji borave tamo, kao u mračnoj sobi iz detinjstva, koji celoživotno vrebaju iz mraka naše sobe i progone nas svaki put kad nestane svetlo u našoj duši i životu. Hajde, sad, da ih privolimo da spektakularno dodju na naš private freak show i da se pokažu kao neka glamurozna jedinstvena, autentična, endemična vrsta, i da bez straha zagrlimo sve njihove pipke, rogove, krljušti, kandže i čeljusti. Možemo sebi i da priznamo da ipak i sami negde duboko želimo taj zverski poljubac, jer nas on čini lepoticom. Da priznamo sebi da smo sami poželeli da osetimo i bol, jer je bol garancija da se i ova ljubav stvarno dešava, jer smo se prethodno uverili u realnost bola. I hajde da priznamo da nas je intenzitet tog bola uveravao da je ljubav još veća kad za nekim toliko patimo i kad toliko boli i kad je osećamo na sopstvenoj koži, i ovom mesnatom srcu.
Zašto samo divlje strasti čine da iz naših grudi procvetaju polja crnih ruža i orhideja, koje će mirisom zavesti i opsednuti one koje želimo da zavedemo, onako, poput vampira sa poljupcem večnosti i sočnim vratnim ožiljkom. Čija smo mi crna orhideja? Na čijem vratu sejemo tragove? Čiji nas najpre nečiji mrak i ono što je zabranjeno privlači i zašto nam je ona bela svetlosna strana dosadna, monotona, lažna, licimerna i besmislena?
Da priznamo sebi da smo sami poželeli da osetimo i bol, jer je bol garancija da se i ova ljubav stvarno dešava
Kao da nam se svidelo da neko ima moć nad nama, i kao da smo u toj igri moći pomešali igru i manipulaciju, i bespovratno se odrekli ili izgubili delove sebe, koje sad želimo nazad, pa kao za kaznu za proneveru i izdaju sebe smo sad opsesivno zagledani samo u onog ko te delove nas, sada neće da nam vrati. Možda Madonin stih koji kaže: Only the one who inflict the pain can take it away. Čini se da je tako, kao tužno kuče, stojimo ispred nečijih vrata, čekajući da nam on vrati granice samopoštovanja i dostojanstva kojih smo se u igri ljubavi dobrovoljno i sami odrekli. Možda nas je želja da se potpuno damo i prožmemo sa nekim potpuno uništila, dovela dovde ili smo samo bili naivni, te to više sebi ne možemo da oprostimo? Ne umemo sebi da oprostimo sopstvenu izdaju, za koju krivimo drugoga. Što posle te svete fuzije, sada više volimo tog nekog u sebi, nego same sebe. Ma obožavamo i više nego samog Boga. Možda baš zato, zbog izdaje samoljubavi u nama, ih sada volimo i mrzimo istovremeno, tako bolesno i neizlečivo istovremeno.
Kako posle ovog svetog plesa u nama, sada možemo da istrgnemo sve divljine iz grudi i udjemo u neku običnu pitomost, a da ne budemo sebi lažni, a da ipak ostanemo svoji? Kao da je seme zla posejano u krv prvog čoveka još one pre našeg rodjenja i sada mi zbog toga, neokajani ispaštamo? Možda se ne sećamo Evine jabuke, al se tako jasno sećamo svog prvog greha. Ne sa osmehom, nego sa grohotom! I zašto smo ikada poverovali da je ljubav greh. I da li smo još tada pomislili da moramo da se odreknemo ljubavi, da bismo bili čisti?
Ljubav je jača od smrti
I dok se ređaju tako strašna pitanja, misli, strepnje i strahovi da će ljubav nestati, vidimo kako se sa svakim udahom i izdahom, i sa svakom suzom, naš emotivni naboj i otpor u telu, smanjuje i smanjuje – And suddenly I felt nothing.
I to je to, sveto mesto praznine, gde osećamo da nam je potrebno da nas samo neko još jednom podseti da je ljubav božanska, a time i besmrtna. Jača od smrti. I da se isplati, uprkos svemu. I verovatno ćemo se tada opet rasplakati i u to poverovati. I možda smo opet naivni, al bar nam je lakše. Zato što verujemo tom nečemu u nama što jednako tako želi da veruje u ljubav. A to nešto jeste božansko. Možda taj neko ko nam sada treba je baš Seal sa svojom pesmom – Love’s divine. Možda. A možda nam treba samo tišina.
Foto: BURO.