Juče, rano ujutro (1.33h) smo imali pun Mesec u znaku Raka, a kako je Mesec inače vladar znaka Raka, pa je tu svoj na svome, možemo da kažemo da je ovo simbolika Raka na kub. Ovaj Mesec pravi lepe aspekte sa Jupiterom i Saturnom (u lotos konfiguraciji), što obećava da će ishodi naših želja biti pozitivni, ukoliko prevaziđemo neiskrenost prema sebi i drugima, predstvaljene kvadratom ovog meseca sa Neptunom.
Zamislite ovu sliku:
Zamislite, kad biste posle dugog jahanja kroz šume i gore, kroz bespuća zora i sumraka, kroz kiše i snegove, konačno dospeli do podnožja doline. Umorni ste, slomljeni i prljavi. Ispred vas je predivno mirno jezero. Suton. Spontano počinjete da radite neki ritual. Prilazite da se umijete u jezeru. Zadivljuje vas jedan beli lotos na njegovoj mirnoj površini. Pozdravljate ga. Prilazite jezeru i ogledate se, sa željom da mu zahvalite za ovaj konačni predah. Želite da mu šapnete reč-dve o svojim bitkama.
Dok klečite tako ispred njega, u pokušaju da zahvatite vode, najednom se strovalite od plača. Osećate da se nešto nepovratno slomilo iznutra. Kvrc. Isto tako kreće i neki ludački grohot i smeh, dok u jednom momentu ne znate ni da li se cerekate ili ridate nad svojom sudbinom, jer su se emocije potpuno pomešale. Onda udahnete duboko, i opet nastavite da plačete, jer vam je ove godine zaista bilo preteško. Spoznali ste tugu. Kao da vam nedostaje i ono što ste imali i ono što niste imali, a želeli ste da imate, jer je vaša duša čeznula za tim. Sva osećanja su pomešana, jer iako vas preplavljuje ogromna zebnja, melanholija i seta, istovremeno ste i neizmerno zahvalni, jer ste ipak preživeli. I ovo jezero vas je eto dočekalo tu, puno razumevanja i tišine za vas, kao rame najboljeg druga i dozvoljava vam da se odmorite od bivanja jakima.
Svakim sledećim udahom je lakše, i osećate da ste bar malo utešeni, olakšani, prazniji od tog tereta što je stezao dušu. Odavno vas niko nije utešio tako duboko kao ovo jezero, bezuslovno deleći svoj mir sa vama.
Pun Mesec u Raku donosi čišćenje
Tako ovaj Pun Mesec u Raku, želi da speremo sve sa sebe. Ovaj Pun Mesec ne briga za osudjujuće oči i kritike što je slab. On samo želi da se isplače kao malo dete, i da može da posle nastavi da se opet igra. Ovaj Mesec želi samo jedno malo zrno nežnosti. I boji se, mukica, boji se bliskosti. Ali, pomisli na visibabe koje će i krajem ove zime cvetati u snegu, iako su ih prošle godine oni đaci izgazili čizmama. Kako biti otvoren, a ne biti povređen. Kako biti bez štita, a ne biti ranjen. Kako ostati otvoren, kao onaj lotos iz jezera.
Upravo tu svake godine, usred vladavine nekad nemilosrdnog Jarca, imam taj pun mesec u Raku kao nekakav predah od upinjanja i istrajavanja koje nam je spolja nametnuto.
Predah da se setimo kuda stremimo, i još više, predah da se setimo odakle smo potekli. I ta sećanja uvek donesu neku duboku nostalgiju, žal za mladošću, žal za nečim što je prošlo. Donosi jedno veliko nedostajanje, prazninu u grudima, bilo da je tu nostalgiju pokrenuo miris vanilica, kuvanog vina, sarme ili miris same majke dok je grlimo posle dužeg odsustva. Nostalgija što ni naši roditelji, ni naši prijatelji, pa ni naš grad, nisu ono što su bili kad smo bili mladi. Kao da nas progone oni Kojini stihovi, pomalo bolni „…gde je sad moj Beograd, a gde si sada ti, a gde sam sada ja?“ I ne, nije to ovaj Beograd, nego neki lični Beograd koji gajimo u sećanjima, koji nam je ugnežđen u srcu kao jedino mesto istinskog pripadanja, kad smo onako ušuškani u uspomene, kao marcipan u celofan. Gde je sad moj dom, pitamo se.
Pitanja koja nam postavlja Mesec u Raku
Jesmo li shvatili da je dom oduvek bio emotivna, a ne geografska kategorija. Da li znamo kome pripadamo? Za početak, da li pripadamo sebi. Jesmo li se pobratimili sa sobom? Da li shvatamo da je naš dom naša porodica? Da li je za nas to naš partner/ka, muž, žena, deca? Naši roditelji, braća, sestre? Jesu li naši prijatelji naša porodica koju smo birali za sebe? Koja osoba je vaš jastuk, na koji oslonite glavu punu snova, na kojem maštate i dremkate i meškoljite se izjutra? Sve su to pitanja koja nam postavlja Mesec u Raku.
Istovremeno, kao da se budi svest da su nam ti najbliži dati sa najvećim opterećenjem karme, jer jedino oni znaju da trigeruju one najdublje nervoze, nesigurnosti u nama da prosto ni ne možemo da razgovaramo sa njima bez prisustva tog jakog emocionalnog naboja.
Zato nas mesec u Raku podseća da se pitamo imamo li obzira za tuđe slabosti, za tuđe mane, ranjivosti, ranjenosti, tuđi bol, tuđu osetljivost? Da li znamo da pružimo utehu i saosećanje? Da li smo zahvalni što imamo taj svoj „mali krug velikih ljudi“? A kao da nam nikad nije bilo potrebnije da kažemo i izreknemo te reči koje diraju prave žice iznutra i pokreću simfoniju mira u domu. Da kažemo te reči koje ne osuđuju, već reči koje sve rešavaju i otvaraju vrata. Da li pomislimo da postoje i oni kojima za ove praznične dane užasno nedostaje neko? Kao što piše Spomenka Kovač u pesmi:
„Nedostaješ mi
kad dođu praznici i zima
i svako nekog svoga ima,
nedostaješ mi!”
Samo nežno prema sebi
Da li smo shvatili da nivo bliskosti sa svima oko vas, najpre najbližima, zavisi samo od toga koliko smo bliski sa sobom, i da je uslov za prihvatanje svojih najbližih, prihvatanje samih sebe i razumevanje sopstvene duše? Upravo zato je sad porodica vaš omekšivač duše, koji čine da ste sve tananiji, mirišljaviji, svežiji i mekši iznutra. Porodica vam dopušta da se osetite ušuškani u sebe i osetite se sigurno, jer je vaše srce našlo taj mir. Zato je vreme punog Meseca u Raku, vreme da pomazimo sami sebe iznutra. Jeste li pokušali to nekad da uradite, da bukvalno zagolicate svoju nutrinu, svoju dušu snagom svoje fokusirane namere, i da utoplite svoje srce snagom svoje ljubavi prema sebi.
Gili, gili, je l osećate?
