Skejt, suze i sport: „Skejtbording na Olimpijskim igrama je pobeda svih nas“

Uroš Dimitrijević živi i radi (i vozi skejt) u Parizu. Posetio je skejtbording takmčienje na juče završenim Olimpijskim igrama u gradu svetosti i za BURO. donosi išmirglanu istinu o „daskama koje život znače“.

Znam da postoje skejteri koji će reći da skejt ne treba da bude olimpijski sport. Štaviše, neki tvrde da uopšte ne bi trebalo da se klasifikuje kao sport. I ja to razumem. Razumem tu potrebu za neukrotivošću, želju da skejtbording kao supkultura zauvek ostane otporan na kalupe mejnstrim sporta. Dovoljno je da pogledate bilo koji od Bones Brigade filmova, dokumentarac poput Dogtown and Z-Boys Stejsija Peralte, igrane filmove nalik Mid90s Džone Hila, ili prosto obratite pažnju na grupu vaših lokalnih skejtera i biće vam jasno da je skejt organska aktivnost, neodvojiva od ulice, a na ulici nema mesta za sportske saveze, takmičenja i bodovanje.

Međutim, ne mogu da ne kažem da me ne raduje što je skejtbording priznat kao olimpijski sport. Drago mi je, jer mi je ranije u životu toliko trebalo da neko kaže “Hej, ovo je legitiman sport”. Kada sam bio mlađi i gledao da svaki slobodan trenutak provodim na dasci, neprekidno sam vodio bitku s ocem oko toga kakva je zapravo aktivnost vožnja skejta. Za mog oca, bivšeg odbojkaškog reprezentativca, vožnja skejta bila je druga najgora stvar koju tinejdžer može da radi na ulici. Prva je bila da miriše lepak. On je u skejtu video samo povrede, loš modni ukus i negativan uticaj na muskulaturu. Nije mi u potpunosti branio da vozim skejt, ali bi me često pitao kako mi nije dosadno da idem “čas na tamo, čas na ovamo i tako u krug, non stop”, čak sam bio uslovljen da se paralelno bavim nekim “pravim sportom” (pogađajte triput koji je to sport bio) ukoliko želim da vozim skejt.

Ponekad se pitam kakav bi mi život bio da je skejt uvršten među olimpijske sportove dvadeset godina ranije, ali to je možda pitanje za psihijatra ili naučnike koji mi mogu omoćiti putovanje u paralelne univerzume. Sada sam samo srećan što živim u dobu u kojem skejteri ne samo da su priznati kao sportisti, već su eto i Olimpijci. Mogu ponosno da se voze Senom na ceremoniji otvaranja, čak i da mašu zastavicama ako im je volja.

Foto: Uroš Dimitrijević

Život na biletarnici

Kada sam se pre četiri godine, u ludom periodu na vrhuncu pandemije korona virusa, preselio u Pariz, bio sam srećan i uzbuđen zbog mnogih stvari, među kojima su bile i Olimpijske igre. Shvatio sam da ću, ako se strpim i preživim naredne četiri godine, imati priliku da gledam vrhunske sportiste. Košarka, atletika, vaterpolo, sve je to super, kao što je i uvek bilo, ali sada sam imao priliku da gledam prvo pravo skejt takmičenje. I to sa PRO vozačima! Za nekoga ko je odrastao ranih dvehiljaditih u Nišu, bez skejt parka, sa skejt šopovima koji su uvek bili na rubu zatvaranja zbog slabe kupovne moći stanovništva, i ko je vrhunske trikove viđao samo u skejt snimcima koje otključate provodeći sate igrajući Tony Hawk’s Pro Skater, ovo je bilo poput dobitka na lotou. Okej, ne baš sedmice, ali šestice sigurno.

Nabavljanje karti je predstavljalo digitalnu noćnu moru. Nekoliko meseci pre početka Olimpijskih igara sam uspeo da obezbedim ulaznice za trening sesije, koje su mi bile jednako važne, ali karata za sama takmičenja nije bilo ni na vidiku. Visio sam na sajtu za prodaju karata, kao i na onom za preprodaju, ali uzalud. Ponekad bih uspeo da naletim na ulaznice, ali u tom međuprorstoru od nekoliko milisekundi koliko mi je trebalo da kliknem na “stavi u korpu” opciju, one bi naprasno nestale.

Tako da sam street takmičenje propustio, što je, priznajem, malo bolelo, ali još uvek nije sve bilo izgubljeno. Sledilo je park takmičenje, kategorija koja me je oduvek više zanimala. Nisam smeo da dozvolim sebi da klonem duhom, već sam se naoštrio da klikćem ono refresh dugme kao da kupujem karte za Superboul. Čak pozvao u pomoć i koleginicu koja je uspela da nabavi karte za Tejlor Svift, kao i za svaki mogući K-Pop koncert u Francuskoj i Belgiji, pa mi je ona dala nekoliko saveta.

Umesto da se bavim svojim poslom, radne dane sam provodio na onlajn biletarnici Olimpijskih igara. Rifrešovao sam stranicu za karte kao da sudbina čitavog čovečanstva zavisi od toga. Karte bi se pojavljivale i nestajale iste sekunde, sajt je krešovao, terao me da potvrdim da nisam robot i nije mi verovao. Iznova i iznova.

A onda se desilo. Toliko brzo da maltene nisam stigao ni da registrujem šta se dogodilo. Jer sam samo kliktako +1, next i zatim ukucao broj kartice najbrže što sam mogao. Poverovao sam tek kada sam primio potvrdu na mejl. Imao sam dve karte za finale skejtborda u kategoriji park za žene, šestog avgusta. Bio sam srećan, naravno, ali i minimalno anskiozan, jer sam pomislio da sam upravo ispucao jedini trenutak kada sam imao sreće u životu i pitao se šta ću da radim i kome da se molim ako se ikada nađem na brodu koji tone. Ali kako na finale skejta nisamo morao da idem brodom, ostavio sam tu brigu po strani i počeo da skačem od sreće po stanu.

Toni Hok

Dan pre finala, imao sam kartu za Concorde Urban Project, kako se zove prostor napravljen na čuvenom pariškom trgu Konkord. Concorde Urban Project zapravo je grad unutar grada koji slavi uličnu kulturu i sve urbane discipline koji su poslednjih godina postale deo šire familije olimpijskih sportova. Tu se nalaze dva različita skejt parka (jedan za street i jedan ogroman bazen za park kategoriju), park za BMX, prostor za brejkdens i teren za 3×3 basket. Bilo je fascinantno videti kako hiljade posetilaca Urban Project-a svakog dana pažnju usmeruje na montažne terene i dešavanja na njima, gotovo ignorišući obelisk na trgu Konkord, koji van Olimpijskih igara predstavlja jednu od posećenijih znamenitosti.

Najveća prednost Concorde Urban Project ulaznica je ta što ste mogli da prisustvujete treninzima skejtera i skejterki. Ali i pored samih takmičara, bilo je i skejtera koji su samo vozili po parku u slobodno vreme. Među njima je bila i najveća živa legenda skejta – Toni Hok. Znao sam da će, kao jedan od ljudi koji su najzaslužniji za to što je skejt uvršten kao olimpijski sport, posle Tokija, on biti u Parizu. Video sam na mrežama kada je stigao u grad, kada je obišao park, kada je pratio trening njegovog prijatelja Endija Mekdonalda, 51-godišnjeg skejtera koji je uspeo da se kvalifikuje, ali i kada je i sam vozio po parku. Međutim, to su sve bile zatvorene sesije, bez posetilaca, koje su se često odvijale ujutro.

Toni Hok; foto: Uroš Dimitrijević

Stigao sam u ponedeljak na Konkord, očitao kartu, prošao kroz istovremeno rigoroznu i prijatnu kontrolu na ulazu, i uputio se pravo u skejt park. Kako sam se popeo na tribine, sa razglasa je stiglo obaveštenje da se trening završava za petnaest minuta. Nisam uspeo da razaznam koji su vozači bili u bazenu, ali video sam da se većina njih usredsredila na velike rotacije i zaje*ane trikove poput kickflip to indy. Gledao sam ih kako voze, divio se, a zatim sam u pozadini primetio osobu koja mi se učinila poznatom. Znam da ovo zvuči malo stokerski, ali kada nekoga pratite decenijama, znate da mu prepoznate figuru čak i sa udaljenosti od sto metara, naročito ako desnom nogom pridržava skejt. Nije bilo sumnje. Sa druge strane, na ivici bazena, ispod suncobrana stajao je Toni Hok.

Ustao sam sa tribine i, trudeći se da ne izgledam potpuno maloumno, krenuo ka suprotnoj strani parka. Za skejtere, videti Tonija Hoka uživo je isto je što i videti Isusa Hrista i Deda Mraza u istom danu za obične ljude. To je čovek na osnovu kojeg smo oblikovali životnu filozofiju, stil oblačenja i muzički ukus. On nije samo poznata ličnost ili vrhunski sportista. On je GOAT. On je THE GOAT. Zato sam morao da mu se približim, besramno isfanbojujem i okinem fotku.

Toni ništa nije radio. Samo je stajao sa strane, pratio trening, tapšao i bodrio skejtere. Imao je dasku sa sobom, jer se u 56-oj godini ne odvaja od nje, ali u tom trenutku nije vozio. Kako se oglasila sirena za kraj treninga, Toni se pozdravio sa skejterima, prešao na drugu stranu, bacio kosku nekom klincu koji je pružio ruku preko ograde (bio sam beskrajno ljubomoran), i otišao. Ja sam ostao da sedim na tribinama, paralisan, i slao mutnu sliku drugarima uz poruku “ZNAŠ KO JE OVO?”.

Skejterke

Kvalifikacije sa žene sam sutradan gledao od kuće. Molim boga da moj šef ne klikće na moje tekstove i ubacuje ih sve u DEEPL i slične alate za prevođenje, ali polovinu dana proveo sam samo perifrerno gledajući u mejl, dok mi je pogled bio prikovan za TV. Imao sam svoje favorite (Amerikanka Brajs Vetstajn zbog njenog relaksiranog i razigranog stila i Britanka Skaj Braun, jer je mala mašina), ali zapravo nisam navijao ni za koga. Samo sam uživao gledajući neke od najboljih skejterki današnjice. Za finale se kvalifikovalo njih osam.

Arisa Tru (Australija)
Dora Varela (Brazil)
Heili Sirvio (Finska)
Kokona Hiraki (Japan)
Hinako Kusaki (Japan)
Brajs Vetstajn (SAD)
Naja Laso (Španija)
Skaj Braun (Velika Britanija)

Prosek godina takmičarki je 16 i po. Najmlađa je Heili Sirvio sa 13 godina, dok je najstarija Dora Varela sa 23 godine. Sve su „razbile“ kako su vozile i svaka od njih je zaslužila mesto u finalu.

Nekoliko sati kasnije, prošao sam istu proceduru na ulazu kao i prethodnog dana, doduše uz znatno veću gužvu, pokupio kolu, onu najbolju, s automata, polu razvodnjenu ali ledenu, i uputio sam se ka tribinama. Imali smo sedišta u prvom redu. Sunce je pržilo pa sam namazao kremu. Toni Hok je opet bio uz ogradu. Odjednom se čuo njegov glas. Pogledao sam ka velikom ekranu, i video, sada čuvenu, It all starts with a push reklamu.

“It all starts with a push. A push that starts from nothing… yet leads to everything”, rekao je Toni. “ A push that goes from riding hills, to backyard pools, to straight up walls. Pushing through skinned knees and broken bones… It’s a push that turns a 360 into a 720 into a 900. We used to see ourselves as a family of misfits. But now the world will call us… Olympians.”

I finale je počelo. Shvatio sam da vrištim i tapšem na svaki trik, jer me je upravo svaki trik radovao i oduševljavao. Većinu ovih trikova sam ranije video samo na snimcima, a sada sam ih gledao uživo. Klinke su ubijale, jedna za drugom, a redom su se nizali 360, McTwist, Kickflip to Indy, Madonna, Stalefish. Izvodile su ih perfektno, a opet svaka u svom stilu.

Foto: Uroš Dimitrijević

Brajs Vetstajn nas je trikovima duhom vratila u Kaliforniju osamdesetih, sve to uz zvuke pesme Surfin’ Bird grupe The Trashmen. Toni Hok ju je izgrlio nakon njene treće vožnje, što se zacementiralo kao jedan od najemotivnijih trenutaka kojima sam prisustvovao u životu. Skaj Braun je vozila sa povređenim ramenom, pa je ipak uspela da sleti neke od najluđih trikova tog dana i svakako jedan on najčistijih Kickflip to Indy ikada izvedenih u tom parku. Mediji prenose da će morati da ide na operaciju ramena odmah po završetku Olimpijskih igara.

Foto: Uroš Dimitrijević

Četrnaestogodišnja Alisa Tru uzela je zlato, osvojivši 93.18 poena u poslednjoj vožnji. Zlatna medalja na Olimpijskim igrama samo je šlag na torti za Tru, koja je u maju ove godine postala prva žena koja je uradila 900, pune dve i po rotacije. Drugo mesto osvojila je petnaestogodišnja Japanka Kokona Hiraki, što je njena druga srebrna medalja u ovoj kategoriji, kako je istu osvojila i pre četiri godine u Tokiju. A Skaj Braun je, sa šesnaest godina i dislociranim ramenom, uspela da osvoji treće mesto.

Skejt i suze

Tokom ceremonije dodele medalja, kada su izašli vojnici u klasičnim odorama, marširajući, a pobednice se presvukle u kul trenerke, zasuzile su mi oči, što, kao što mogu da potvrde svi koji me dobro poznaju, nije neka novost za mene. Zasuzile su mi oči jer sam shvatio šta mi je najveći utisak skejt finala. Jer to nisu svi nenormalni trikovi koje sam tog dana video, već neverovatna solidarnost među takmičarkama.

Nikada, ni u jednom sportu, nisam video toliku podršku među sportistkinjama. Toliko međusobnog bodrenja i oduševljenja kadgod bi neka odvozila dobru rundu, sletela trik i pomerila granice ovog divnog sporta. Sve su se radovale zajedno, slavile zajedno i napredovale zajedno u tom skejt parku, slaveći te daske koje toliko vole. Da, neke su pobedile, i to je strava, ali pobedile su i inspirisale ostale, ili barem ja želim da tako verujem. Verujem da nisam gledao takmičarke, nisam gledao protivnice. Gledao sam zajednicu, koja raste, i koja je nezaustavljiva.

Foto: Uroš Dimitrijević

Zato mislim da skejt na Olimpijskim igrama predstavlja pobedu svih nas. I može biti samo plus. Skejt na Olimpijskim igrama nikada neće ugroziti skejtbording kao supkulturu. U najmanju ruku može da koegzistira sa njom, ali verujem da može biti njen integralni deo. Jer skejt na Olimpijskim igrama nikada neće ugušiti tu želju da izađete na ulicu, skačete po fontani, podmazujete ivice sapunom i pravite improvizovane skakonice od materijala koje nađete usput. Jer iste te skejterke i skejteri će odmah po završetku takmičenja, možda čak i već te večeri, uraditi to isto. I inspirisaće druge klince da stanu na skejt. A onda nema zaustavljanja.

Jedan pametan čovek lepo kaže u jednoj reklami: “It all starts with a push”.

Tekst i fotografije: Uroš Dimitrijević