Park Bukovičke banje u Aranđelovcu postoji više od sto leta. Gotovo polovinu svoga veka, park je i muzej, najveća zbirka skulpture na slobodnom prostoru. Prvi put sam njime prošetala tek ove godine. Ovog sam vikenda prošla tuda, nije to bio prvi put, ali jesam tada videla skulpture koje ranije nisam. Jedina kojoj sam prišla ovog 29. septembra bila je Rađanje ruže, Olge Jevrić. Nedugo zatim, sasvim slučajno, videla sam da bi Olgi toga dana bio 102. rođendan.
Neko je bio stavio automobilsku gumu na njenu ružu. Ne znam da li u sopstvenom umetničkom naboju, kao neobičan čin proslave njenog rođendana – ili jednostavno nisu znali. Zato sada pišem (i zato što verujem u kosmička usmeravanja).
Rođena u Beogradu 1922. godine, Jevrić je počela da stvara u vremenu teških političkih i društvenih previranja. Iako je prošla kroz formalno obrazovanje, te je dobro poznavala savremene akademske talase, njen izraz je od početka težio drugačijim formama. U njenim radovima, naročito onima iz pedesetih godina, njena nesputana energija u sukobu je sa sirovošću i teskobom jednog posleratnog društva. Rezultat te borbe između unutrašnjih i spoljašnjih sudara su krhotine, zgrušane površine, oštri rubovi. Njene skulpture deluju kao zamrznuti trenutak, kao fragmenti urbanih pejzaža ili tela uhvaćena u pokretu, ali i kao spontani otisci unutrašnjih svetova.
Kako je Olga Jevrić ukinula predmetnost predmeta
U umetničkom pejzažu Jugoslavije sredinom 20. veka, Olga Jevrić izdvojila se gotovo neobuzdanim istraživanjem materijala i prostora, kreirajući skulpture koje su prkosile konvencijama i granicama trodimenzionalne umetnosti. Dok su mnogi stvaraoci tog perioda komforno težili tradicionalnim formama i materijalima, Jevrić je posegnula za cementom, peskom, gvožđem – materijalima naizgled grubim, ali kod nje prožetim poetskom energijom.
Njeno ime upisano je u lokalnu i međunarodnu istoriju (umetnosti) kada je 1958. godine postala prva žena iz Jugoslavije koja je učestvovala na prestižnom Bijenalu u Veneciji, gde je predstavila svoje radove u jugoslovenskom paviljonu. Ovo je prisustvo bilo svojevrsna validacija njenog apstraktnog izraza i snažnog, gotovo arhitektonskog osećaja za prostor i materijal – i podstrek drugima da se oslobode predmetnosti, da se okrenu konceptu.
Skultura praznine, i praznina u skulpturi
Njena istraživanja ili, pravilnije, interpretacije prostora nesamerljive su sa tada dominantnom ideologijom posmatranja. Njene skulpture nisu zatvorene forme, već otvorene konstrukcije koje dopuštaju prostoru da se prožima kroz njih. Tako je Olga Jevrić uvela koncept praznine kao ravnopravnog elementa skulpture. Ovi radovi često podsećaju na nacrte u prostoru, na crtež koji je napustio dvodimenzionalnu površinu i zakoračio u stvarnost. Njen rad svedoči o osećaju za proporciju, ritam i odnos mase i praznine – skulpture ne stoje u prostoru, već ga osvajaju, preoblikuju i daju mu novo značenje.
Olga Jevrić tokom više od šest decenija brižno je negovala idiosinkratičan odnos prema skulpturi; njen hrabri izbor materijala i načina izražavanja stvorili su temelje za generacije umetnika koje su došle posle nje. Olgine skulpture zato nisu samo interpretacije prostora – ona je stvarala nove načine gledanja, otkrivajući, u težini materijala i surovoj teksturi, neslućenu lakoću i poeziju.
