Povezano
Koliko puta vam se dogodilo da tek nakon završetka filma shvatite značenje neke naizgled nevažne scene? Pogled koji je trajao nekoliko sekundi, rečenica kojoj niste pridali značaj ili detalj u pozadini odjednom postaju ključni za razumevanje čitave priče. Ponekad je dovoljno da znamo kako se film završava da bismo ga od početka gledali potpuno drugačijim očima. Evropski filmovi koje treba pogledati barem dva puta često su upravo oni u kojima tek nakon završetka shvatimo značenje neke naizgled nevažne scene.
I dok smo navikli da filmove ocenjujemo nakon jednog gledanja, neka od najuzbudljivijih ostvarenja evropske kinematografije gotovo da nas pozivaju da im se vratimo, ne nužno zato što imaju komplikovanu radnju ili završnicu koja zahteva objašnjenje, već zato što se njihovo značenje ne iscrpljuje u samoj priči. Ono postoji i u načinu na koji je priča ispričana: u montaži, odnosu slike i zvuka, nepouzdanim sećanjima protagonista ili informacijama koje nam reditelj namerno uskraćuje.
Pri ponovnom gledanju menja se i naša pozicija kao gledalaca. Kada već znamo šta će se dogoditi, imamo više prostora da obratimo pažnju na ono što smo prvi put prevideli. A nekada, nakon nekoliko godina, u istom filmu pronalazimo potpuno drugačije značenje jednostavno zato što smo se i sami promenili.
Aftersun (2022), Šarlot Vels
Na površini, Aftersun je jednostavna priča o jednom letovanju. Jedanaestogodišnja Sofi, koju igra Frenki Korio, provodi odmor u Turskoj sa svojim mladim ocem Kalumom, u interpretaciji Pola Meskala. Dane ispunjavaju kupanje, razgovori, karaoke, bezazlena zadirkivanja i oni mali trenuci porodične bliskosti kojih se najčešće sećamo mnogo duže od samog putovanja.
Međutim, u debitantskom filmu škotske rediteljke Šarlot Vels, iza tih svakodnevnih scena krije se mnogo složenija priča. Kalum je brižan otac koji pokušava da ćerki pruži bezbrižan odmor, ali istovremeno nosi teret sopstvenih problema koje ona, zbog svojih godina, još ne ume da prepozna. Film se odvija kroz Sofina sećanja, u kojima se slike zabeležene starom video-kamerom prepliću sa fragmentima prošlosti koju kao odrasla osoba pokušava da razume.
Umesto velikih dramatičnih scena, Vels se oslanja na suptilne promene u ponašanju, kratke trenutke odsutnosti i ono što ostaje neizgovoreno između oca i ćerke. Upravo zbog toga Aftersun može delovati gotovo neopterećeno radnjom, sve dok ne shvatimo koliko je pažljivo svaki prizor postavljen.
Drugo gledanje potpuno menja naš odnos prema Kalumu. Trenuci koje smo prvi put posmatrali kroz Sofinu dečju perspektivu sada otkrivaju mnogo više o njegovom unutrašnjem životu. Film istovremeno postaje priča o granicama našeg poznavanja ljudi koje volimo i o pokušaju da, godinama kasnije, razumemo ono što tada nismo mogli.
Caché (2005), Mihael Haneke
Šta biste uradili kada bi neko počeo da vam šalje video-snimke vaše kuće, a da pritom ne znate ko ih snima ni zbog čega? To je polazna tačka psihološkog trilera Caché, jednog od najintrigantnijih filmova austrijskog reditelja Mihaela Hanekea. Žorž, televizijski voditelj kojeg tumači Danijel Otej, i njegova supruga An, koju igra Žilijet Binoš, vode udoban život u Parizu, sve dok na njihovu adresu ne počnu da stižu anonimni snimci njihove svakodnevice. U početku deluju gotovo bezazleno, ali ubrzo postaje jasno da neko pokušava da ih suoči sa delom prošlosti koji je Žorž godinama potiskivao.
Iako je postavljen kao misterija, Caché nije konvencionalni triler u kojem čekamo da saznamo identitet počinioca. Kroz Žoržovu ličnu istoriju film otvara i pitanja francuskog kolonijalnog nasleđa, posebno odnosa prema Alžiru i kolektivnog potiskivanja istorijske odgovornosti. Njegova politička dimenzija nije izložena kroz direktne poruke, već se postepeno otkriva u onome što junak odbija da prizna.
Haneke se pritom neprestano poigrava našom pozicijom posmatrača. Statični kadrovi, dugotrajna odsustva montaže i nejasna granica između filmske slike i snimka nadzorne kamere teraju nas da preispitujemo ono što gledamo. Ponekad čak nismo sigurni da li određeni prizor pripada samom filmu ili nepoznatoj osobi koja prati njegove junake. Haneke koristi kadar da bi nas naveo da tražimo odgovore tamo gde ih možda nema. Čuvene početne i završne scene zaslužuju posebnu pažnju, ali smisao filma ne leži samo u njihovom dešifrovanju.
The Double Life of Véronique (1991), Kšištof Kješlovski
Možemo li osećati povezanost sa nekim koga nikada nismo upoznali? I da li je moguće da događaji iz života nepoznate osobe, na neki gotovo neobjašnjiv način, utiču na naše sopstvene izbore? U filmu Dvostruki život Veronike poljskog reditelja Kšištofa Kješlovskog upoznajemo dve mlade žene koje žive u različitim državama, govore različitim jezicima i nikada se nisu srele. Veronika živi u Poljskoj i talentovana je pevačica, dok njena imenjakinja u Francuskoj predaje muziku. Obe igra Iren Žakob, a između njih postoji neobična, intuitivna veza koju nijedna ne ume u potpunosti da objasni.
Ono što ga čini posebno fascinantnim jeste njegov vizuelni jezik. Fotografija Slavomira Idzjaka, sa karakterističnim zelenim i zlatnim tonovima, ogledalima, odrazima i neobičnim uglovima kamere, stvara svet u kojem i najobičniji prizori deluju kao deo neke veće, skrivene celine. Muzika Zbignjeva Prajsnera pritom nije samo pratnja radnji, već jedan od njenih najvažnijih elemenata. Za razliku od filmova u kojima drugo gledanje pomaže da rekonstruišemo zaplet, ovde nas ono navodi da pažljivije pratimo osećanja, vizuelne motive i ponavljanja. Pojedini detalji mogu delovati kao tragovi koji nešto objašnjavaju, ali njihova vrednost nije nužno u tome da nas dovedu do jednog konačnog tumačenja.
La Chimera (2023), Alis Rorvaker
Italijanska rediteljka Alis Rorvaker pripada autorima čiji filmovi izgledaju kao da postoje negde između prošlosti i sadašnjosti, realizma i bajke. Njeno ostvarenje La Chimera možda je jedan od najlepših primera takvog pristupa. Radnja je smeštena u Italiju osamdesetih godina i prati Artura, britanskog arheologa kojeg igra Džoš O’Konor. Nakon izlaska iz zatvora, on se vraća u Toskanu, gde se pridružuje grupi pljačkaša etrurskih grobnica koji pronađene artefakte prodaju na crnom tržištu. Artur poseduje neobičan dar da oseti mesta na kojima se ispod zemlje nalaze drevne grobnice, ali njegov pravi razlog za povratak nema mnogo veze sa novcem.
Opsednut sećanjem na izgubljenu ljubav Beniaminu, on kao da neprestano pokušava da pronađe prolaz između sveta živih i mrtvih. Rorvaker ovu priču oblikuje kao neobičnu mešavinu pustolovine, romanse, folklora i društvene kritike. Njeni junaci istovremeno su komični, tragični i pomalo izgubljeni, dok se motiv arheološkog iskopavanja postepeno pretvara u metaforu odnosa prema prošlosti.
Posebnu ulogu ima fotografija Elen Luvar, koja kombinuje različite filmske formate i teksture, stvarajući utisak da se pred nama smenjuju različiti slojevi stvarnosti. Čitav film prožet je osećajem nostalgije za nečim što možda nikada nije ni postojalo onako kako ga pamtimo. Prvi put La Chimera možemo gledati kao neobičnu priču o grupi autsajdera i njihovim avanturama. Drugi put postaje jasnije koliko je film zaokupljen odnosom između života i smrti, posedovanja i gubitka, sećanja i nemogućnosti da pustimo prošlost.
Čak i sam naslov dobija drugačije značenje. Himera može predstavljati nedostižnu želju, iluziju ili nešto za čim tragamo iako ne znamo da li zaista postoji. Arturova potraga tako postaje mnogo više od potrage za zakopanim blagom.
Persona (1966), Ingmar Bergman
Malo je filmova koji su toliko uticali na evropsku autorsku kinematografiju kao Persona švedskog reditelja Ingmara Bergmana, a istovremeno ostali tako otvoreni za različita tumačenja. Priča počinje kada poznata glumica Elizabet Vogler, koju igra Liv Ulman, iznenada prestane da govori. Iako lekari ne pronalaze fizički uzrok njenog stanja, ona odbija svaku verbalnu komunikaciju. Mlada medicinska sestra Alma, koju tumači Bibi Anderson, dobija zadatak da brine o njoj, a njih dve odlaze u izolovanu kuću na ostrvu.
Kako vreme prolazi, Alma sve više govori o sopstvenom životu, strahovima i iskustvima, dok Elizabet ostaje gotovo potpuno nema. Njihov odnos postepeno postaje složeniji, a granice između njihovih identiteta sve nejasnije. Bergman ovu psihološku dramu pretvara u eksperiment sa samim filmskim medijem. Od neobične uvodne montaže do prepoznatljivih krupnih planova lica, Persona neprestano nas podseća da gledamo film, odnosno konstrukciju u kojoj ništa ne mora biti onako kako se na prvi pogled čini.
Možemo ga tumačiti kao priču o identitetu, odnosu između umetnika i njegove publike, emocionalnoj zavisnosti, ženskim ulogama ili nemogućnosti istinske komunikacije. Ali nijedno od tih tumačenja ne objašnjava ga u potpunosti. Pri ponovnom gledanju menjaju se čak i naše simpatije prema junakinjama. Ono što smo prvi put razumeli kao bliskost može delovati kao manipulacija, dok se tišina, koja je u početku izgledala kao znak slabosti, postepeno može pretvoriti u oblik moći.
Fotografije: Profimedia