Prvi put sam rad Valie Export videla na telu jedne žene. Bila je to Rosalía, koja godinama već nosi istetoviranu povezicu na levoj butini.
Narednog puta, rad Valie Export videla sam u Beču, na izložbi u Albertini. Tada joj je bio posvećen ceo jedan nivo. Više od 30 minuta čekala sam u gift shop-u bečkog muzeja, kako bi ljubazan prodavac imao dovoljno vremena da iz magacina izvuče poslednji primerak kataloga na engleskom.
Njen je (možda) najveći doprinos sledeći: da nije bilo Valie Export, ne bi bilo Marine Abramović. Naša je umetnica neretko ponavljala, ili se direktno idejom naslanjala, sa mnogo poštovanja i uvažavanja, na ono što je Export radila godinama i decenijama pre nje.
Opus Valie Export mogao bi da bude manifest avangarde, ako to već i nije. Njeni radikalni feministički radovi kreću se između fotografije, provokativnih javnih performansa i proširenog filma, često dovodeći u pitanje granice između ovih formi.
Inter-art i inter-media art
Rođena u Austriji 1940. godine, umetnica je odrasla sa majkom koja je sama odgajala troje dece. Studirala je dizajn, crtanje i slikarstvo na Nacionalnoj školi za tekstilnu industriju, pre nego što je postala pionirka telesnog, feminističkog umetničkog izraza u drugoj polovini 20. veka.
Valie Export je od tada prisutna u umetničkom svetu.
Kakvo je to prezime Export?
Godine 1967, umetnica do tog trenutka poznata kao Valtraud Holinger postaje – Valie Export. Zašto? A zašto žene preuzimaju prezime muža, pitala je ona ovom performativnom (u onom umetničkom, ne spektakularnom značenju reči). Nova lična karta tada nije pokazivala samo novo ime; ona je jasno ukazivala na (novi) identitet – feministički, umetnice. Valie je igra reči na njeno ime, dok je Export delimično inspirisan cigaretama Smart Export, koje su (pleonazmično) deo autoportreta. Njeno novo prezime takođe je naglašavalo ambiciju da njena umetnost dospe širom sveta. „Nisam više želela da nosim prezime mog oca, niti mog bivšeg muža Holingera“, objašnjavala je. „Moja ideja je bila da izvezem (od engleskog export, izvoziti) izvan svog ‘ja’ i takođe da izvozim iz te luke.“
Na kraju filma – performans
Nisam sigurna šta bi bili tradicionalni načini upotrebe filma i fotografije; oba medija rodila su se tek nedavno, da nisam sigurna imaju li uopšte jasno definisanu tradiciju. Eksperimenti unutar oba umetnička izražaja i dalje se dešavaju, sa više ili manje uspeha. Kako bilo, znam da ih Export upotrebljava na netradicionalne načine. Oba medija deo su njenih živih performansa. U svom poznatom delu iz 1968/1986, Touch and Tap Cinema, stajala je na ulici sa kutijom pričvršćenom oko torza, kroz koju su muškarci bili pozvani da dodirnu njene grudi. Kutija je imala zavesice kroz koje su prolazile ruke, imitirajući mini bioskop i stvarajući osećaj odvojenosti od lica umetnice, koje je zurilo u oči onoga koji dodiruje, i seksualizovanih delova njenog tela.
Ovakvi radovi srušili su uobičajene linije između posmatrača i spektakla – mnogo pre Marine. Depersonalizacije, koju pruža bioskopski ekran ili objektiv kamere, više nije bilo. Da li bi Valie mogla sada da ponovi ovaj preko potrebni performans, pitam se.
Telesna izdržljivost, pre Marine Abramović
Ako je telesna izdržljivost umetnička disciplina, onda je njena pionirka… Marina Abramović? Greška. Export je često koristila svoje telo kao alat. Bila je jedna od prvih feminističkih umetnica koja je istraživala telesnu izdržljivost u šokantnim performansima. U delu iz 1971, Eros/ion, umetnica se gola kotrljala po staklenim odlomcima, a zatim po papiru, ostavljajući slikovite otiske svoje izlomljene kože. Kroz ovakve radove, pokazala je društvena i kulturna nasilja kojima je žensko telo izloženo. „U ovom slučaju, staklene posekotine predstavljaju žrtveni znak, u kojem je žensko telo predstavljeno kao povređeno, ili kao subjekt koji povređuje, koji se ne podvrgava pravilima socijalno-kulturnog pogleda, već demonstrira koncept prikaza ljudske stvarnosti,“ rekla je.
Telo i tehnologija, pre tehnologije
U 21. veku, mnogi umetnici istražuju inherentnu povezanost ljudskog tela sa tehnologijom, odgovarajući na svet koji se brzo razvija uz veštačku inteligenciju i mašineriju. Export je počela da istražuje ove ideje 1970-ih, sa svojim serijama Body Configurations, gde je svoje telo savijala oko prirodnih i veštačkih formi, adresirajući unutrašnje adaptacije tela prema okolini. „Ova analogija između scenskih i telesnih aranžmana, ove zajedničke forme otkrivanja raspoloženja, služe od početka slikarske umetnosti kao površine za izražavanje,” rekla je. Otišla je korak dalje sa delom Adjunct Dislocations iz 1973, predstavljajući svoje telo kao tehnologijom pojačano, sa 8mm kamerama pričvršćenim napred i nazad.
Export se vraća kući
Krajem 1960-ih, Export je postala deo Bečkog instituta za direktnu umetnost, organizujući izložbu koja je isticala feminističke umetničke prakse u Austriji. Ubrzo nakon toga, bila je uključena u osnivanje Austrijske filmske kooperative zajedno sa Ernstom Šmitom Jr., Krenom, Vajbelom i Gotfridom Šlemerom. Grupa je održavala projekcije u Austriji, Nemačkoj, Amsterdamu i Londonu, ističući posebno snažan politički filmski izražaj te godine. Iako se bavila pisanjem o savremenoj umetnosti, Export je isticala važnost komuniciranja kroz druge medije. „Mnoga umetnost 1960-ih, od umetnosti tela do videa i direktnih performansa, bavila se sličnim pitanjima. A onda je tu bila medijska umetnost, koja je omogućila direktno izražavanje, bez potrebe za oslanjanjem na pisanu reč, kojom manipulišu muškaraci.“
Foto: Albertina
