Kako i kada se tačno dešava susret sa umetnošću? Da li je to onog trenutka kada zakoračimo u muzej ili galeriju? Ili se dešava koji minut kasnije, kada stanemo ispred umetničkog dela? Možda se susretanje umetnikove naslućene zamisli sa onime u nama zapravo desi tek kasnije – možda se desi, a da ne primetimo. To su samo neka od pitanja koje otvara ovogodišnji, 60. Oktobarski salon.
U okviru programa Estetika susreta, u Beogradu prvi put izlaže Jesper Just. Danski umetnik postao je vodeći glas savremene umetničke scene zahvaljujući impozantnim, sofisticiranim i imerzivnim video-instalacijama, radu na granici između filma i performansa. Nakon njujojorškog muzeja MoMA, londonskog Tate-a, pariskog Centra Pompidou, rad Jespera Justa stiže u Salon Muzeja grada Beograda.
Jesper Just publici Oktobarskog salona predstavio se radom Seminarium. Tehnologija, sastavni deo Justovog umetničkog potpisa, istovremeno podrška i prepreka – čoveku i prirodi; čovekovoj prirodi, čak. Just će tražiti od vas da se (p)(o)krećete kroz prostor – da ga istražite.
Pre nego da se susretnete sa njegovim radom, Jesper Just poziva da mu aktivno izađete (iz zone komfora, konvencija, predrasuda) – u susret.
Ovo je prvi put da izlažeš u Beogradu. Kako bi podstakao beogradsku publiku da poseti instalaciju Seminarium ako nikada pre nisu videli tvoj rad?
Uvek postavljam izložbu kao dizajn vrta. Bez obzira da li koristim čelik ili tehnologiju, početna ideja je ista – kreiranje narativa kao u vrtu, gde se krećeš kroz prostor, otkrivaš nove prizore, potpuno si uronjen u njima. A onda, tek kretanjem kroz instalaciju nastaje unutrašnja emocija.
Za ovu izložbu, inspiracija su bili barokni vrtovi, koji predstavljaju prvi pokušaj čovekovog kontrolisanja priroda; kraljevi su tako dokazivali svoju moć – hteli su da vide šta sve mogu da nateraju prirodu da uradi. Tada je priroda bila nešto opasno, a odjednom, strah od prirode nestaje i ona postaje nešto čime čovek može da upravlja.
Ovde sam želeo da reflektujem to. Usmeravam pažnju na veštačko svetlo, na vertiklane vrtove. Biljke su u centru, a ljudi i tehnologija su sekundarni. Biljke, one svetle zahvaljujući svetlosti iz filma.
U filmu imamo plesače klasičnog baleta, kako iz Danskog kraljevskog baleta, tako iz Baleta američkog pozorišta. Oni stvaraju mikro koreografije i tako šalju svetlost ka biljkama, tako da se biljke hrane svetlošću ljudi. Ovime sam hteo da dovodem u pitanje antropocentričan pogled na svet – sada su biljke u fokusu. Sve ovo oko njih, čak i tehnologija, koju se obično doživljava kao zastrašujuća i ružna, ovde postaje hranljiva.
Šta te je navelo da se okreneš savremenim oblicima umetničkog izražavanja, umesto tradicionalnijim, iako se do određene mere oslanjaš na njih? Kakvu umetničku slobodu ti daje savremeni, konceptualni, multimedijalni pristup? Da li te na neki način ograničava?
Počeo sam sa slikarstvom, ali sam dve godine radio na istim platnima bez uspeha. Tehnologija je oblast koja me intrigira jer je sve naprednije i brzo se menja. Ne razumemo je u potpunosti. Nekada smo mogli da otvorimo radio i shvatimo kako funkcioniše, ali sada je tehnologija nalik magiji. Otvoriš iPhone i ništa ti nije jasno. Ona je fascinantna jer nas može unaprediti, ali nas i ograničava. Počinjemo da se ponašamo kao kompjuteri, a kompjuteri nisu prilagodljivi. Ne iznosim stav da je tehnološki napredak dobar ili loš, da je to strašno ili nije. Samo me zanima gde je granica – da li nas tehnologija osnažuje ili nas čini robovima?
Tvoje instalacije zahtevaju od publike da se kreće kroz prostor, da istražuje. Oslanjanjem na tehnologiju u umetničkom radu, da li ciljaš da se publika poveže sa tvojim radom na emocionalnom nivou, ili se nadaš da ćeš stimulisati njihovu kognitivnu i intelektualnu reakciju?
U radovima želim da stvorim efekte u prostoru, koji je u pokretu i izaziva određeno emocionalno stanje kod publike. Ovaj rad se razlikuje od drugih mojih radova po tome što je manje filmski, ali i dalje postavlja pitanje – da li je ovo reklama, ili nešto drugo? Tehnologija se obično koristi za prodaju, ali ovde služi da nahrani biljke, što publiku navodi da se zapita šta zapravo gleda.
Volim da koristim elemente kao što su muzika, skulptura i film u jednom složenom delu, da stvaram ono što se naziva Gesamtkunstwerk, gde publika postaje deo iskustva, a ne pasivni posmatrač, kao što je to pred slikom ili dok gleda film u bioskopu. Ovde, ljudi se kreću, a njihova tela i drugi ljudi postaju deo doživljaja, za razliku od drugih iskustava. Dakle, i emocionalno i intelektualno učešće publike je ključan deo mog rada.
Kada posmatraš publiku dok gleda tvoje instalacije i filmove, primećuješ li su njihove reakcije? Koja je najčešća emocionalna reakcija koju si zapazio? Koja te najviše iznenadila?
Mislim da svako dolazi sa različitom pozadinom i „prtljagom,“ tako da je svaki doživljaj drugačiji. Nekad su reakcije veoma emotivne, dok se neko drugi naljuti – možda ne direktno zbog instalacije, ali jednostavno osećaju tu hladnoću, jer je mnogo čelika i tehnologije u radu. S druge strane, neki ga doživljavaju veoma emotivno.
U ovom performansu je muzika bila poput drone zvuka, koji deluje na telo drugačije – udara te u grudi, a ne prati klasičnu melodiju. To može da izazove osećaj i udobnosti i nelagode, zavisno od osobe.
Radio sam jedan performans sa baletskim igračima i građevinskim radnicima. Publika je bila deo toga, bez mesta za sedenje. Igrači su izvodili svoje pokrete, dok su radnici rasklapali i slagali pod na kojem je publika stajala. Bilo je zanimljivo posmatrati kako je publika morala da se prilagođava prostoru i suočava sa nelagodom u toj situaciji. Mislim da je u redu ako se publika oseća malo nelagodno.
Pročitala sam u jednom tekstu o vašem radu da „iako se predstavlja kao film, često je bez zapleta, priče ili narativa.“ Ali to su sve suštinski sastavni delovi „filma.“ Šta onda čini vaš rad filmom?
Možda ovo i nije pravi film jer je, pre svega, prikazano u umetničkom kontekstu. Iako koristi kodove i jezik filma, ne nudi klasičnu priču. Gledalac vidi tela koja prave male pokrete na specifičan način, bez konkretne narativne strukture. Ponekad scena može izgledati kao deo filma, sa muzikom koja podseća na nešto filmsko, stvarajući emocionalni prostor. Ali, ta scena nigde ne vodi – sve ostaje u loop-u, ne razvija se dalje. To je kao da postoji mogućnost da se nešto dogodi, ali mi ne znamo gde su likovi, šta rade ili šta će se desiti.
Žena lebdi, govori nešto čudno – da li je to reklama, poezija ili samo besmisleno brbljanje? Nalazi se između sva tri. Uzimam elemente koji su poznati iz filma ili reklame, ali ovde nema reklame niti priče. Priča se zapravo stvara kroz susret sa publikom.
Foto: Instagram (@jesperjust)
