Postoji nevidljiva i tanana linija između strpljenja i samoponiženja. Često je pređemo, u korist samoponiženja, naravno. Ne zato što želimo, već zato što nismo sigurni kada bi trebalo da stanemo i kada je dosta.
Svi smo se našli, jednom ili više puta, u životnim okolnostima u kojima se toliko trudimo da budemo razumni, empatični, taj čuveni entitet – „zrela osoba“ puna strpljenja i razumevanja dok ljudi gotovo neumorno ispipavaju naše granice i narušavaju naš integritet.
Ni ne okrenemo se, a postali smo otirač po kojem se gazi, li gazi. Tolerancija postaje redovan hobi, koristimo i smišljamo izgovore kao da smo nadrealisti, dok ujedno gubimo svest o dubini bola i nezadovoljstva koji osećamo. Ponizni, pristajemo na tretmane koji su sve gori i gori, a što su tretmani gori, pojam zauzimanja za sebe sve više gubi na značaju i sve ga je teže sprovesti u delo.
Evo male, ali surove istine: kod svakog od nas dođe trenutak kada shvatimo da je pređena svaka moguća mera i granica. Trenutak kada se bespomoćnost pretvara u tugu, pa ljutnju, pa plač, na kraju u snagu da izgovorimo to čuveno: dosta je bilo. Da, zvučim kao Saša Radulović.
Nakon toga više nigde i ništa ne boli, oguglali ste. I baš tada, kada čovek ogugla, kada neko ponovo pokuša da nas izneveri, testira, zeza se našim živcima i strpljenjem, nema više napuštanja sebe, besa, ni tuge – samo jedno blago sleganje ramenima i nemo prihvatanje.
Zapravo, to je trenutak kada nije više samo – dosta, nego je – zaista dosta.
ZAISTA, IZGOVORI?
Naučeni smo da odrastanje znači razvijati se, fizički i mentalno. Učiti, voleti, razumeti druge, davati. Ali niko nam nije rekao, ili makar meni lično nije rekao, da veoma često odrastanje znači i odje**vanje. Lepše rečeno, otići na vreme, shvatiti kada nešto ili neko više nije za vas.
Na kraju krajeva, nema ni izgovora. Milim, zaista, šta znače i čemu služe izgovori? I sama se često koristim izgovorima zbog čega sam i uvidela čitavu banalnost upotrebe istih. Izgovori su ofucana bela majica – nikome ne trebaju i nikome ne stoje jer izgledate bedno.
Smatram da je – zaista dosta i onda kada prestanemo da se pravdamo sebi i drugima. Generalno slušamo i reprodukujemo izgovore. Što bi jedna moja koleginica rekla – koga briga?
GRANICE NISU ZIDOVI, A NISU NI MOSTOVI
Na početku postavljanje granica je zastrašujuće iskustvo, posebno ako ih nikada nismo imali. I o tome valja pričati. Malo roditelja uči svoju decu da prvo cene i poštuju sebe. Pa, mislim, roditelji prvi prelaze naše granice. Oni koji bi trebalo da nam pruže sigurnost, da nam pomognu da odrastemo, da nas pripreme za „ovaj svet“.
Sada umem da postavim granice i zauzmem se za sebe, doduše ne uradim to uvek idealno. Ali, opet citiram moju koleginicu, koga briga? Mislim da, postavljanje granica nikada nije prijatno i ne može da prođe kao budističi čin pun mira, ljubavi i razumevanja. Da je toga ikada bilo, granice nam ne bi ni bile potrebne. Mada, možda nekima uspeva, svaka čast na tome, ali ja nisam ta osoba. Poenta čitavog ovog dela izlaganja je ta da nas niko neće naučiti kada I kako da kažemo: sada je zaista dosta. To je usamljenički put i veliki deo puta ka samospoznaji.
Ta veština prosto dođe sa godinama, nakon mnoštva proživljenih situacija u kojima smo zanemarili ili preispitivali sopstvenu vrednost.
Imam i dramatičan zaključak, ako ste ovde, ako ovo čitate, možda se pitate kada je dosta i možda je to već sada.
Foto: Pinterest