Vedrana Rudan u “Nedeljom u 2”: Kad bolest ogoli ljudskost

Bilo je to pre deset godina kada sam je prvi put srela. Radila sam u izdavačkoj kući koja je upravo objavila njen roman Zašto psujem. Vedrana Rudan ušla je u prostoriju kao oluja, drska, britka, beskompromisna, žena koja je sekla istinu bez rukavica. U očima joj se videla prkosna toplina, ona koja dolazi od ljudi koji ne mare za pravila, ali ih, paradoksalno, veoma dobro razumeju. I toplina koju prepoznaješ samo ako znaš da tražiš. U tih deset minuta razgovora, koliko smo prvi put provele zajedno, shvatila sam nešto: Vedrana nije samo žena koja psuje, udara i iritira, ona je žena koja oseća. I to jače od većine.

Deset godina kasnije, ponovo sam je gledala, ovog puta na ekranu kod Aleksandra Stankovića u emisiji Nedeljom u 2, 2. marta 2025. I nisam videla ništa manje od one iste žene, samo možda nešto ranjiviju, nešto mirniju, ali ni trunku manje hrabru. I nije pričala o politici, muško-ženskim odnosima ili Balkanu kao pozornici besmisla. Ovoga puta, pričala je o bolesti. Pričala je o onkološkom odeljenju, ljudima koji su je tamo dotakli. Bila je ranjiva, ali ni trunku slabija. Bila je drugačija, ali opet ista. I prvi put, možda više nego ikada ranije, videla sam Vedranu Rudan ne samo kao pisca, ne samo kao provokatora, već kao ženu, majku, suprugu, kao ljudsko biće koje voli, gubi i preživljava.

BOLEST NE BIRA HRABRE, ALI HRABRI BIRAJU KAKO ĆE S NJOM ŽIVETI

Kada je Vedrana počela da govori o svom iskustvu sa bolešću, čula sam tišinu. Bila je to neka druga Vedrana, ali i dalje ona ista, direktna, a opet sa nekom novom vrstom nežnosti. Govorila je o trenutku kada je saznala dijagnozu, o telu koje je odjednom postalo bojno polje, o odluci da ode na eutanaziju i odustajanju od iste.

Vedrana, koja je uvek bila glasna, sada je govorila tiho. Ali svaka rečenica nosila je težinu. U bolesti, život se i dalje događa. Ljudi se i dalje smeju. I dalje se bude s nadom. Bolest vam ogoli sve. Nema laži, nema skrivanja. Ili ste čovek, ili niste. Tu se sve vidi. Nije dramatizovala, nije tražila sažaljenje. Samo je pričala. A u toj priči, svako od nas je mogao da pronađe deo sebe.

ODELJENJE ONKOLOGIJE: GDE SE LJUDI PREPOZNAJU

Poseban deo razgovora posvetila je ljudima koje je srela na onkološkom odeljenju, izuzetno mladim lekarima i medicinskim sestrama koji su izabrali da rade baš tu, kojima plata oscilira i koji sami kupuju klompe, ali pričala je i o pacijentima. O ljudima koji, uprkos svemu, nastavljaju da žive, smeju se, hrabre jedni druge. O bolničkim sobama koje, uprkos svemu, postaju mesta ljubaznosti i topline. O ljudima koji su joj, iako nepoznati, postali važni. Tamo, na tom odeljenju, ljudi su samo ljudi.

„U bolnicu sam ušla sa idejom da umrem. I onda sam naišla na zid, oni su meni tamo zabranili smrt. Ali ljudi tamo, tamo rade deca, najstariji možda ima 26 godina. Mlada medicinska sestra pričala je sa venom u koju je trebalo da da infuziju. Ja gledam to dete kako priča s tom venom kako bi toj ženi dala život. Jako me to potreslo. To su deca, divna deca. Koja robijaju tamo.“

Dok je pričala, činilo mi se da prvi put zaista razumem koliko smo svi, u suštini, isti. Kad se sve ogoli, kada nestanu titule, društvene maske, svakodnevne gluposti, ostajemo samo mi, u svojoj najiskrenijoj formi. „Razveselilo me da ću umreti sa spoznajom da postoje dobri ljudi“, rekla je Vedrana.

ŽIVOT U ZAGRLJAJU NEIZVESNOSTI

Aleksandar Stanković ju je na kraju emisije zamolio za završnu poruku. Vedrana se nasmejala, s onim svojim prepoznatljivim ciničnim osmehom. „Želim reći da ima jako puno ljudi koji mene vole i da ja volim njih, da sam besmrtna i da moju smrt shvate kao odlazak u područje bez signala.“ Ostao je trenutak tišine posle tih reči. A onda, osmeh. Jer, ako neko može da napravi šalu i na račun sopstvene smrtnosti, onda je to ona.

I dok su se kamere gasile, pomislila sam: Vedrana Rudan nas je opet naučila nešto. Ne o politici. Ne o muškarcima i ženama. Ne o Balkanu. Ovoga puta, naučila nas je nešto o životu. I o tome koliko je važno voleti ga, čak i kada boli.

I to je Vedrana.