Zamislimo čestice manje od zrna peska koje putuju kroz vodu koju pijemo, hranu koju jedemo i vazduh koji dišemo. Ne vidimo ih golim okom, a ipak ih svakodnevno unosimo u organizam. Te čestice nazivaju se – mikroplastika i njihovo prisustvo postaje jedan od najzabrinjavajućih ekoloških i zdravstvenih problema našeg doba.
Šta je zapravo mikroplastika?
Mikroplastika su male čestice plastike koje imaju prečnik manji od 5 milimetara. One mogu nastati iz različitih izvora od razgradnje većih plastičnih predmeta, poput kesa, flaša i guma, pa sve do industrijskih proizvoda koji se namerno prave u takvom obliku.
Postoje dve osnovne kategorije mikroplastike: primarna, koja se proizvodi u sitnim česticama (najčešće za kozmetičku i industrijsku upotrebu), i sekundarna, koja nastaje kao rezultat fizičkog i hemijskog raspadanja većih plastičnih predmeta u prirodnom okruženju. Ove čestice ulaze u ekosisteme kroz otpadne vode, vetar, kišu i industrijske procese, a završavaju u okeanima, rekama, zemljištu i konačno u telima ljudi i životinja.
Gde sve nalazimo mikroplastiku?
Nakon godina naučnih istraživanja i ispitivanja, postalo je jasno da je mikroplastika sveprisutna. Istraživanja pokazuju da se nalazi u flaširanoj i vodi iz česme, u morskim plodovima, ribi, povrću, pirinču, pa čak i u kuhinjskoj soli. Posebno zabrinjavajuće je što se mikroplastika otkriva i u telima ljudi u krvi, placenti, plućima, pa čak i u ljudskom mleku.
Vazduh u zatvorenim prostorijama, poput kancelarija ili stanova, takođe sadrži čestice mikroplastike, koje udišemo svakodnevno, posebno one koje potiču iz veštačkih tekstila i guma.
U jednom istraživanju sprovedenom 2022. godine, naučnici su analizirali uzorke krvi kod ljudi iz više zemalja i utvrdili prisustvo različitih vrsta plastike, uključujući polietilen tereftalat (PET) i polistiren.
Ovo je uzdrmalo stručnu javnost jer ukazuje na mogućnost da mikroplastika dospeva u cirkulaciju i organe, sa potencijalno ozbiljnim posledicama.
Kako mikroplastika utiče na zdravlje?
Iako su dugoročne posledice još predmet istraživanja, već postoje opravdani razlozi za zabrinutost.
Plastika sama po sebi nije hemijski inertna ona sadrži ili upija razne toksine i aditive koji se vremenom oslobađaju. Neki od njih, poput bisfenola A (BPA) i ftalata, deluju kao endokrini disruptori, što znači da mogu poremetiti hormonsku ravnotežu u telu. Ovi spojevi su povezani sa sterilitetom, metaboličkim poremećajima, neurološkim oboljenjima i razvojnim smetnjama kod dece.
Pored toga, mikroplastika može izazvati lokalne upalne procese, naročito kada dospeva u pluća ili digestivni trakt. Naučnici upozoravaju da čak i ako se čestice ne zadrže trajno u telu, njihova konstantna prisutnost može izazvati stres imunološkog sistema. U eksperimentima na životinjama, čestice mikroplastike dovele su do promena u crevnoj flori, oštećenja tkiva i promena u metabolizmu.
Posebno zabrinjavajuće je to što mikroplastika može biti i vektor za bakterije i viruse služi kao podloga za mikroorganizme koji se na nju vezuju i prenose dalje kroz prirodne ili biološke sisteme.
Možemo li izbeći mikroplastiku?
Potpuno izbegavanje mikroplastike danas je praktično nemoguće, ali možemo značajno smanjiti njeno prisustvo u našem svakodnevnom životu. Prvi i najvažniji korak je da smanjimo upotrebu jednokratne plastike flašica za vodu, kesa, slamčica i plastične ambalaže. Svaki put kada posegnemo za trajnim, višekratnim rešenjem, pravimo razliku.
Kupovina vode u staklenim bocama ili korišćenje filtera za česmovaču može značajno smanjiti unos mikroplastike. Na primer, flaširana voda sadrži i do nekoliko puta više mikroplastike nego voda iz slavine, a mikrovlakna iz PET ambalaže lako se otpuštaju tokom transporta i skladištenja.
Još jedan izvor mikroplastike koji često zanemarujemo jeste odeća od sintetičkih materijala. Kada peremo veš napravljen od poliestera, najlona ili akrila, u odvodnu vodu se oslobađaju hiljade mikrovlakana po jednom pranju. Ova vlakna završe u rekama i morima, jer većina postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda ne može da ih zadrži. Korišćenje specijalnih vreća za pranje, poput Guppyfriend, ili ugradnja filtera u veš-mašinu, može značajno smanjiti njihovo ispuštanje.
Posebnu pažnju treba obratiti i na kozmetiku. Iako su mikrozrnca od plastike u piling proizvodima zabranjena u nekim zemljama, mnoge druge još uvek koriste ovu vrstu sirovine. Čitanje deklaracija i izbegavanje sastojaka kao što su “polyethylene” i “polypropylene” pomaže u donošenju boljih odluka.
Ima li nade za budućnost bez plastike?
Mikroplastika je tihi dokaz da plastika, proizvod dvadesetog veka, u dvadeset prvom veku postaje ekološki balast. Ipak, postoji nada. Inicijative Evropske unije za zabranu određenih vrsta mikroplastike, razvoj bioplastike i alternativnih materijala, kao i jačanje svesti kod građana, ukazuju na to da je promena moguća.
Međutim, promena mora krenuti i od nas. Svakodnevne odluke koje donosimo, od toga šta pijemo, u čemu kuvamo, šta oblačimo i kako odlažemo otpad mogu doprineti smanjenju količine plastike u prirodi i našem telu. Nauka nastavlja da ispituje sve aspekte uticaja mikroplastike, ali već sada znamo dovoljno da ne budemo pasivni.
Mikroplastika nije daleki problem budućnosti, već realnost sadašnjice. Ona je nevidljiva, ali sveprisutna u našem tanjiru, udišenom vazduhu i krvotoku. Iako nas veličina ovih čestica može zavarati, njihova moć da utiču na zdravlje i životnu sredinu je ogromna. Ne možemo je potpuno ukloniti, ali možemo usporiti njen prodor u naše živote.
Na kraju, pitanje mikroplastike je i pitanje odnosa prema planeti.
Da li ćemo izabrati lagodnost plastike ili zdravlje i održivost za generacije koje dolaze? Odgovor na to pitanje već se oblikuje u svakom našem danu i u svakom komadu plastike koji odbijemo da upotrebimo.
Foto: Pinterest