Zašto je danas važnije izgledati moćno nego biti moćan

Kada je Josip Broz Tito dolazio na Beli dvor u beloj uniformi, sa belim muškim rukavicama, znao je da ne mora ništa konkretno da kaže. Uniforma je govorila umesto njega. Bila je to poruka stabilnosti, kontinuiteta, vlasti koja ne poznaje povišen ton, ali zna kada je potrebno oštro da podigne obrvu. Njegova vlast nije bila demokratska, ali je bila dramaturški precizna. Svaki detalj na Titu, od kape do čizama ili cipela imao je svoju simboliku. Autoritet je na našim prostorima tada zvanično prestao da se dokazuje rečima, a tron su zauzeli slika, telo, stroj.

Kada je Tito nosio uniformu, nosio je istoriju zemlje. Narod je osećao kao da nosi odeću koju je krojila pobeda. On nije bio marketinški osvešćen lider, ali je znao da simbolika odeće i prisustvo mogu da budu snažnija poruka od samog govora. Svaki njegov nastup bio je režiran: strogo krojena odela za prijeme, partizanska bluza za široke narodne mase, uniforma za paradu u centru Beograda. Bio je „šef“ države koji je razumeo medije pre nego što su postali industrija.

Kada, recimo, gledate snimke njegovog pojavljivanja u susret Dana mladosti, možete da zaključite da je znao da cela Jugoslavija ne gleda vojnike, decu i plesačice nego pravo u njega. Uspeo je to baš zbog toga što mu je svaki detalj bio važan. Sat. Cipele. Pogled. U momentima kada bi mahnuo narodu, nije to bio spontan gest, to je bio politički čin. Kod Tita, izgled nije pratio moć, izgled jeste bio moć.

To vreme je davno prošlo, ali logika slike je ostala.

Razlika je samo u tome što danas uniforme više ne nose vođe, već oni koji se trude da izgledaju kao vođe.

Tj. nose uniformu čak i ako ni dana nisu proveli u vojsci, samo zato da bi preneli poruku.

KOJA JE ESTETIKA MOĆI?

Današnja interpretacija moći ne dolazi iz institucija, ona je rođena u studiju za snimanje reklama, PR agencijama i na kablovskim kanalima. Vizuelni identitet je čitava jedna državnička retorika. Nekadašnji simboli i dalje su važni i moćni, više su sada u službi estetike za naslovnice magazina.

Kad smo kod uniforme i magazina. Zelenski se nije pojavio u smokingu kad je počela invazija na Ukrajinu. Pojavio se u običnoj majici. Maslinastozelenoj majici. I u tom trenutku, čitava planeta je shvatila da više ne gledamo predsednika, već vođu države koja je ušla u rat. Ta majica bila je simbol otpora, borbe, promene svakodnevnice, ratnih zadataka i na kraju svojevrsne moći. Kasnije će se, dok još traje rat a njegovi vojnici svakodnevno ginu, slikati za naslovnicu VOGUE modnog magazina u istoj toj majici.

Ne znam da li ste znali, ali u Francuskoj recimo, Emanuel Makron skida sako pred svaki važan govor. Pokazuje zavrnute rukave, neretko i znoj. Drugim rečima, predstavlja se kao običan čovek koji naporno radi. I uspeva mu jer je naučio lekciju: nije važno kako vladam, već kako izgledam dok vladam.

Ministarke i ministri širom sveta nose Givenchy i druge velike modne brendove, kao što su nekada za vreme bivše Juge pionirke nosile maramu. Umesto partijske knjižice nosi se blejzer ciklama roze boje. Umesto poznavanja zakona tu su objave na Instagramu „boss lady“.

Naravno, nije ovde poenta u garderobi, već u kompletnom načinu života i poruci koja se prenosi putem masovnih medija. Jer, stil je jezik za sebe, hteli mi to da priznamo ili ne. Ne govoriš rečima, govoriš torbom, tetovažom, napadnom šminkom ili odsustvom iste, vezanom kosom, itd.

Za razliku od našeg Tita, današnji lideri znaju da ne mogu vladati čitav život, ali pak žele da vladaju što je duže moguće. Na žalost, njihova sudbina je da ćemo svakog ponaosob pre pamtiti po slici i mimovima, nego po delima. Ali, šta ja znam o tome? To je već teritorija marketinga, ne istorije.

I tako, ušli smo u svet u kom nemamo pojma ko donosi odluke, al znamo ko od državnika ima dobar imidž, a ko mora da promeni marketing tim. Politika se odavno više ne zasniva na izvršavanju zadataka i postizanju ciljeva, već na uverenju da neko izgleda kao da zna šta radi. I zato više niko pred izbore ne pita za reference, već pitaju ko mu vodi PR.

Meni lično, političke kampanje više liče na modne kampanje. Samo sa malo manje drečavih boja. Oni koji misle da je suština još uvek važna, definitivno gube izbore i funkcije.

U jednom trenutku istorije, biti na čelu države ili generalno pak biti moćan u bilo kojoj životnoj ulozi je delovalo zastrašujuće, nešto što se činilo kao da malo ko može da podnese. Zatim je moć postala dosadna i dostupna svima. Danas je lepa i posve zabavna pa čak i u momentu kad, recimo, traje rat. I to je možda najveća opomena za društvo.

Foto: Pinterest