Basista benda Queens of the Stone Age nas vodi kroz nastup u pariskim katakombama

Kultni bend Queens of the Stone Age objavio je nastup Alive in the Catacombs i prateći dokumentarni film iza kulisa, Alive in Paris and Before – a BURO. je imao priliku da o ovom posebnom koncertu razgovara sa basistom Michaelom Shumanom.

Bend je odbacio električne gitare i prikazo nedovoljno cenjenu stranu svoje muzike, u zapanjujućem, jedinstvenom okruženju u podzemlju Pariza.

Frontmen Josh Homme tako je ostvario svoju dugogodišnju želju, postavši prvi muzičar kome je dozvoljeno da održi i snimi nastup u pariskim katakombama, gde su milioni tela preneseni iz gradskih grobalja krajem 1700-ih godina.

U katakombama nema struje, pa su Queens of the Stone Age koristili akustične instrumente i Wurlitzer orgulje na baterije iz automobila. Snimljen u julu 2024, Alive in the Catacombs prikazuje bend na način na koji ih još niste videli niti čuli.

Svaka estetska odluka, svaki izbor pesme, svaki raspored instrumenata – sve je pomno planirano u skladu sa Katakombama – od akustike i ambijentalnih zvukova (kapljanje vode, jeka, prirodna rezonanca) do tamne, atmosferične rasvete koja pojačava muziku. Daleko od sigurnosti studija ili udobnosti bine, Alive in the Catacombs prikazuje Queens of the Stone Age koji ne samo da se nosi sa izazovom, nego ga i prihvata.

Ovo jedinstveno, neponovljivo iskustvo sadrži pažljivo odabran popis pesama koji obuhvata ceo opus benda, pri čemu je svaka pesma posebno odabrana i monumentalno reinterpretirana za sablasni, drevni prostor Katakombi.

O koncertu pred milionima tela, što je, po rečima benda, „najveća publika pred kojom su ikada nastupili“, kao i o intimnosti ovog performansa, Daryl Fidelak (Lampshade Media) razgovarao je sa basistom Queens of the Stone Age, Michael Shumanom.

Lampshade Media je izdavačka kuća iz Beograda, koja osim izdanja regionalnih izvođača zastupa nezavisne kuće Beggars Group) Sub Pop, PIAS, Warp Records, kao i Better Noise Music.

U njihovim redovima kao izvođači su Nikola Čuturilo, Marčelo, Kruz Roudi, Parampaščad, Bubnjivi i psi, Vrpca,Blu, Ogi B, Merblu, Traffic Jam, Činčila i drugi, a stoje iza izdanja Marka Louisa, Sajsi MC, dok zastupaju i Analognu rasu.

BURO. ekskluzivno prenosi njihov razgovor – baš pred Queens of the Stone Age koncerte u Zagrebu, koji će se održati 22. i 23. jula 2025.

BASISTA BENDA QUEENS OF THE STONE AGE O NASTUPU ALIVE IN CATACOMBS

Daryl: Kako je bilo zaroniti u podzemlje i suočiti se sa svim tim dušama u katakombama?

Michael Shuman: Svirali smo na beskonačno mnogo mesta, na nekim prelepim, tradicionalnim mestima, poput Red Rocksa, ili Fuji Rock Festivala u Japanu, i sličnih. Ali volimo da se stavimo u situacije gde, na neki način, ne pripadamo. To je u stvari oduvek bio duh našeg benda – uvek pomalo autsajderi. Iako nam baza fanova i dalje raste, što je sjajno s obzirom na to koliko dugo postojimo, i dalje se osećamo kao autsajderi.

Zato je ovo bilo vrlo prikladno – da uradimo nešto što je van okvira, nešto što muzički prati to, kako sebe želimo da predstavimo. Da prikažemo pesme u drugačijem svetlu. To nas zaista zanima. Neki ljudi su isključivo metalci i to je njihova zona, i to vole, i to je skroz okej. Ali mi volimo svu vrstu muzike: volimo mirniju muziku, ja volim i hip-hop, volimo i klasičnu muziku. Nikada nismo želeli da sebi postavimo kreativne okove.

Mislim da mnogi umetnici osećaju da moraju da isporuče ono što se od njih očekuje, i to je nešto što nas nikada nije zanimalo. Ovo je bila prilika da još više otvorimo ta vrata.

Daryl: Kao fan Queens of the Stone Age, to je ono što obožavam kod vas. Vi ste kao ceo spektar – tvrdo, meko, melodično… To je divno. Obožavam tu tvoju izjavu o tome kako ste povezani kao “autsajderi iznutra”. Pominjao si i da ste koristili akumulator automobila da biste napajali Wurlitzer (klavijature). Koji su još tehnički izazovi postojali tokom nastupa u katakombama?

Michael Shuman: Pa jedan od najvećih za mene bio je što, kad smo sišli dole, svi naravno šapuću i govore „ćutite“, jer to je takav prostor. Radili smo po jednu do tri izvedbe svake pesme. Nije bilo nikakvih montaža, dodatnih snimanja – sve je išlo uživo. Moraš da daš maksimum.

I onda još koreografija – John je, recimo, bio 6 metara udaljen od mene, a ja sviram bas s njim. Nema monitora, nema in-ear slušalica – ništa. Dakle, ne čuješ druge. Na primer, u prvoj pesmi Running Joke / Paper Machete, Josh se šeta okolo, i na kraju ide iza nekog velikog zida. A mi pevamo harmonije zajedno! Kako da to izvedemo kad ga ne čujem i ne vidim?!

Morali smo da se oslonimo na instinkt, na periferni vid, da osećamo jedni druge. I samo se nadaš da će, kad preslušaš snimak, sve biti u redu. I da, sve je snimano uživo, bez ikakvih naknadnih popravki. Greške se čuju – i ostavili smo ih. Ne samo da bismo pokazali “vidi, vidi”, već zato što je to realnost. Na našim albumima prihvatamo greške, te “srećne nesreće” često naprave pesmu. Ne želimo savršenstvo. Ne treba da bude savršeno.

Daryl: Finalni proizvod je zaista umetničko delo. Možeš li reći nešto o reditelju filma, odakle dolazi, kako ste se povezali i šta je uneo u ovaj projekat?

Micheal Shuman: Mislim da je veliki korak bio to što smo radili sa francuskom produkcijskom kućom, Blogothèque. Njihov rad nam je bio predstavljen kao opcija, i bili su savršen izbor. Znali su šta želimo i kako to da izvedemo.

Oni su uključili reditelja Tomasa, i već na osnovu razgovora, bilo je jasno da razumeju našu viziju. Poštovali su naše želje, i mislim da su uradili fantastičan posao do samog kraja. Čak i kad smo radili zvučni miks za bioskopske projekcije, išli su do kraja da to bude kako treba – pravi 5.1 miks, puno razmene mišljenja. Posvećeni su. A Francuzi jednostavno vole umetnost, znaju kako s njom da rade, zar ne?

Daryl: Kako ste se uklopili? Francuzi su umetnički nastrojeni, izražajni…

Micheal Shuman: Pa da, imaju svoje mišljenje i ne libe se da ga izraze. Ali ni mi. I to je okej – saradnja i jeste to. Da sve staviš na sto, i budeš spreman da čuješ “ne”, da ti se ideja odbije, ili da se izabere bolja. Tako funkcionišemo i kao bend. Dakle, da, tvrdi su, ali i puni poštovanja.

Nismo imali problema, nema tu neke svađe. Ako se pruži nova prilika, naravno da bismo opet radili s njima. Mislim da je ovo bilo jako specifično za grad, za zemlju. Bilo bi čudno da smo doveli nemačku produkciju da nešto snima u Parizu, zar ne?

Daryl: Sigurno se ovde negde krije i šala na račun Nemaca (smeh). Dakle, za kraj — ima li još nešto što želiš da dodaš o celom procesu? Da li te nešto posebno pogodilo? Vidiš li slične projekte u budućnosti?

Micheal Shuman: Iskreno, stvarno sam iznenađen – pozitivno. I zahvalan. U toj nedelji uoči snimanja, bilo je puno unutrašnjih borbi – ne samo da sve ispadne kako treba, nego i zbog turneje, otkazivanja, zdravstvenih problema, egzistencijalnih kriza…

I onda se pitaš: “Da li je ovo uopšte dobro?” Gledao sam snimak milion puta, slušao miks milion puta – ne znaš više. Zato je povratna reakcija fanova bila neverovatna. Primili su ovo s toliko entuzijazma – to nas je dirnulo. I dalo nam osećaj povezanosti.

Mislim da razumeš – i da znaš da smo mi bend koji se kreće kroz spektar. Zato što nas fanovi ovako podržavaju, možda će ovakvi projekti u budućnosti biti lakše prihvaćeni, s manje straha i rizika.

Fotografije: Andreas Neumann