U srcu Pariza, pod svodovima impozantnog Les Invalidesa, juče se okupila modna elita da pažljivo osmotri i oslušne kako zvuči početak nove Dior ere pod kreativnim vođstvom Jonathana Andersona. Teaseri na društvenim mrežama, bili su zagonetni koliko i promišljeni: portreti Basquiata i Lee Radziwill, neobični jastučići za igle u obliku životinja, Kilian Mbappé u odelu — sve je nagoveštavalo da nas čeka više od obične revije i da ulazimo u novu eru – ali niko nije mogao da nasluti tačno kakvu.
I zaista, ono što se dogodilo na pisti bio je trenutak promene, onaj kada istorija prestaje da bude referenca i postaje izazov.
GRUNGE IZ 18. VEKA
Reči su koje je Tim Blanks izgovorio šapatom, a koje su postale sažetak vizije: vizije koja brend vraća korenima, ali ne bez subverzije. Anderson nije pokušao da imitira prošlost – on ju je dekonstruisao, zakopao u barokne tilove, pa izronio u komadima od patiniranog teksasa i rasparenim sandalama u kombinaciji sa dokolenicama.
GREŠKA ILI STRATEGIJA?
Prva kolekcija pod Andersonovim potpisom je sve samo ne predvidiva. To je Dior kroz kaleidoskop: sakoi sa balon ramenima nošeni preko cargo šortseva sa volanima; prsluci ukraseni broševima uz svilene ešarpe, dok je sve delovalo kao beznaporna fuzija visoke i ulične mode.
Njegova vizija kultnog brenda je zagonetna, neuredno aristokratska, dekadentna ali praktična – nešto oko čega bi se preplele estetika Marie Antoinette i Kurt Cobaina. Savršeni spoj nespojivog.
U tom miksu luksuza i ludosti, jasno je: ima mnogo Diora, ali i mnogo Andersona. I to nije greška. To je strategija.
ČOVEK ZA SVE
Ne samo da je Anderson preuzeo mušku liniju, već vodi i žensku, kao i couture – čineći ga prvim kreativcem koji upravlja svim aspektima brenda još od samog Christiana Diora. U isto vreme, nastavlja sa sopstvenim brendom JW Anderson, kao i saradnjom sa Uniqlo-om.
U matematičkom prevodu, predviđeno je da Anderson kreira 18 kolekcija godišnje; od toga 10 za Dior.
S obzirom na tu mašineriju, nije ni čudo što se industrija trese: može li da ostane veran svojoj ekscentričnosti, a da istovremeno zadovolji apetite kuće vredne gotovo 80 milijardi dolara?
Sudeći po prvoj kolekciji – odgovor je da. I to sa stilom koji odbija da bira između konceptualnog i komercijalnog. Kao interdisciplinarni čudotvorac, Anderson u Dior unosi ne samo znanje, već i hrabrost da bude neobičan – nešto što velikim modnim kućama često nedostaje.
ŠTA SLEDI DALJE?
Ako je ovo bio uvod, teško je zamisliti koliko teatralna može biti naredna sezona – posebno u couture formatu. Jer ako smo išta naučili u Parizu ovog juna, to je da Jonathan Anderson nije došao da održi pravac brenda, već da ga potpuno preusmeri.
Bilo je jasno da dizajner neće ući u Dior tiho. Njegova prva kolekcija bila je istovremeno omaž i reset — svesna istorije, ali ne i zarobljena njome. Siluete su bile razigrane, teksture bogate, a detalji promišljeni do opsesije. Krojevi su nosili DNK kuće, ali su govorili jezik Andersonove ekscentričnosti: pomereni proporcije, neobični materijali, aksesoari sa stavom. Ipak, iza svega se osećala ozbiljna ambicija. Ovo nije bio dizajnerski hir, već temeljno postavljen koncept: Dior koji razmišlja, Dior koji rizikuje. Publika je to osetila — i reagovala. U tišini posle finalnog izlaska nije bilo sumnje: svedočimo prekretnici, a ne sezoni.
Nakon godina predvidivosti i kalkulisane elegancije, kultni brend je opet postao mesto uzbuđenja – i, što je još važnije, modne razigranosti.
Jer kada aristokratski grunge postane novo lice luksuza – takav jedan momenat je sasvim sigurna prekretnica u industriji.