Pitali smo srpske scenariste zašto se više ne prave dobre romantične komedije

I’m just a girl, standing in front of a boy, asking him to love me.

Nekada, bilo je tako jednostavno. Dvoje se upoznaju na zabavan i neočekivan način, zaljubljuju se, a onda uslede prepreke koje postaju izazov za njihov odnos. Ipak, znamo da će na kraju (uglavnom) sve biti okej, kao i da ćemo nakon rolerkostera suza i smeha iz bioskopa izaći nasmejani, možda bar na trenutak verujući u mit o srodnim dušama i sudbinskim susretima.

Voleli smo i još uvek volimo romantične komedije, uprkos tome što nam je u poslednje vreme zaista teško da budemo fanovi ovog žanra. Nikada se od njega nisu očekivali nenadmašivi umetnički dometi, ali se ipak očekuje dobra zabava, ona lakoća gledanja koju donose likovi i zapleti koji nam „greju“ srca – a to kao da je potpuno nestalo sa bioskopskih repertoara i streaming platformi.

Romantične komedije su poslednjih 10 ili 15 godina gotovo pa negledljive, a pre svega, čini nam se da su užasno napisane. Zato smo se zapitali: šta se dogodilo? Zašto su romantične komedije postale toliko loše?

Odgovore smo potražili na jedinom logičnom mestu: u razmišljanjima troje srpskih scenarista različitih generacija – Milice Radojčić, Koste Peševskog i Marka Backovića.

Evo šta oni kažu – gde su nestale dobre romantične komedije?

Kosta Peševski: Oni koji prave romantične komedije, ne investiraju se u njih lično

Kosta Peševski je diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu na katedri za dramaturgiju. Scenarista je brojnih, igranih i dokumentarnih filmova, kao i TV serija i emisija. Autor je filmova „Beogradski fantom“, „Gde je Nađa?“, „Ime naroda“. Pisac je više pozorišnih drama. Urednik je serijskog i dramskog programa na Radio televiziji Srbije.

BURO: Zašto je niz romantičnih komedija u poslednje vreme jednostavno loše napisano? Toliko ih je da je to postao fenomen…

Ključna supstanca romcoma, kako fanovi i filmofili zovu ovaj podžanr, nije zaplet jer on se uvek kreće unutar nekoliko klišea već emocionalni naboj koji obično dolazi iz lične identifikacije autora i njegovih saradnika s filmskom pričom.

Integrisanje autentičnog emotivnog iskustva u kojem široka publika može da prepozna slične deliće svojih emotivnih života je ono što vezuje publiku za takve filmove. Upravo to nedostaje današnjim romkomima. Mogući razlog je indutrijsko štancovanje sadržaja filmskih zanatalija umesto konvertovanja intimnog životnog iskustva u autentičan autorski film.

Najpopularnije i najbolje filmove iz ovog podžanra pravili su veliki reditelji kao što su Frank Capra, Billy Wilder, Howard Hawks, Woody Allen, Robert Reiner.

Njihov pristup stvaranju filmova činio je romantične komedije bioskopskim hitovima i instant klasicima kojima se publika stalno vraća. Danas filmovi iz ovog podžanra više služe da popune platforme i sporedni bioskopski program i oni koji ih prave se u njih očigledno ne investiraju previše lično.

BURO: Koje su po tebi odlike najboljih romantičnih komedija koje su ikada snimljene ?

Postoji i drugi faktor koji je neizostavan za romantičnu komediju a odgovor je na ovo pitanje. To je duh vremena u kojem film nastaje, da odraz stvarnosti koji postoji u filmu i koji je publici prepoznatljiv.

Pečat epohe u kojoj film nastaje nakon nekog vremena stvara efekat nostalgije koji publiku doživotno vezuje za ovakve filmove, bilo da su u tom vremenu živeli ili da žele da nešto o tom vremenu saznaju.

Moć filma između ostalog leži u tome što film može da zarobi delić vremena i na taj načun ga sačuva od prolaznosti. Ljubavna priča je tu jedini siguran oslonac. Kada predstavljate svoj novi scenario nekome ko bi mogao ili želeo da po njemu snimi film najčešće će prvo pitanje biti „A ima li tu neka ljubavna priča?“

BURO: Koje su tvoje omiljene romantične komedije?

Groundhog Day (1993) – kultna komedija Harolda Ramisa koji je na neki način vremenom postao podžanr za sebe, jer kasnije snimljano još mnogo različitih fimova u kojima se koristi motiv istog dana koji se ponavlja u nedogled. Dok se zaplet gradi na elementu fantazije, iz drugog plana formira se i romantična priča dvoje glavih junaka. Na izuzetno inteligentan metaforičan način Harold Ramis saopštava ono što često možemo čuti na raznim mestima, ali teško usvajamo – a to je da svakodnevnim malim naporima postajemo bolji ljudi a tako stvaramo sebi šansu i da nas neko zbog toga zavoli.

Singles (1992) – ovo je odličan primer mog odgovora na prethodno pitanje. Film sa ljubavnim zapletom preko kojeg se zapravo predstavlja duh i slika vremena u kojem je nastao. A u ovom takođe kultnom ostvarenju reditelj Cameron Crow baca mladoj publici udicu na koju je 1992. godine nemoguće ne upecati se – Sijetl grandž.

Ovaj alternativni pravac rokenrol muzike je početkom devedesetih načinio Sijetl, provincijski grad na severu Amerike, epicentrom svetske rokenrol scene. Alice in Chains, Pearl Jam, Soundgarden krenuli su iz zadimljenih klubova Sijetla u pohod na Ameriku, a zatim i ostatak sveta. Ovekovečeni su zajedno sa svojom muzikom. 

Filmu nedostaje krunski bend epohe, Nirvana, jer je Kurt Kobejn indisponiran eskalirajućom komerijalizacijom svog benda učešće u ovom filmu smatrao delom tog procesa. Ipak muzika nije jedino što prenosi stodnirani grandž duh devedestih. Prenose je i pogubljeni likovi u svojim dvadesetim koji pokušavaju da nađu sebe u ljubavnim odnosima što im teško ide jer su ili nedorečeni ili overtinkeri, tipični predstavnici omladine tog vremena.

View this post on Instagram

A post shared by Nineties Milk (@90smilk)

Ljubavni život Budimira Trajkovića (1977) – ovaj film volim iz najpre iz jednog subjektivnog razloga, jer je sniman na Konjarniku, naselju u kojem sam odrastao i proveo veći deo života. Ovaj po mnogo čemu specifičan deo Beograda je prepoznatljiv po čuvenim Kulama, tri solitera, perjanicama beogradskog brutalizma.

Uparavo  su Kule i okolina poprište avantura jednog beogradskog tinejdžera koji se nalazi pred ultimativnim izazovom čoveka njegovih godina i uvek omiljenog zapleta tinejdž komedije – gubljenju nevinosti.

Autentičnost i šarm ove romantične komedije leži u spoju sivila socijalizma sedamdesetih, egzistencijalnih muka jugoslovenskih porodica i vanvremenske ljubavne potrage glavnog junaka koja zrači humorom i optimizmom.

Milica Radojčić: Scenaristi više ne veruju u ono što pišu – pogotovo ne u happy end

Milica Radojčić je scenaristkinja televizijske serije U klinču i autorka drame Tiho tiše. Njena drama Nikad nisam objavljena je u zbirci u izdanju Akademije umetnosti u Novom Sadu. Autorka je i audio serije Opsesija. Učestvovala je na izradi tri studentska filma i bila dramaturškinja na nekoliko studentskih predstava.

BURO: Koje je tvoje mišljenje – zašto je niz romantičnih komedija u poslednje vreme jednostavno loše napisan?

Kada sam prvi put videla ovo pitanje, nisam imala instant odgovor. Krenula sam da teoretišem, naravno naletevši odmah na cinično mišljenje – pa danas je sve loše napisano. Istina je da danas zaista postoji gomila filmskog smeća. Da li je zaista kapitalizam krivac, kako svi pomisle na prvu loptu?

Odgovor nije crno-beli. Najbolji romcomovi jesu nastali u Americi, i to baš u vreme procvata kapitalizma. I ne samo to, romcom je žanr koji savršeno funkcioniše unutar potrošačke logike: jeftin je za proizvodnju, lako se prodaje i ima jasno definisanu ciljnu publiku.

Odgovor na pitanje kako je propao romcom, definitivno, leži negde drugde.
 Platforme za streaming su zatrpane, prosto, žalosno lošim filmovima koji se štancuju bez prestanka – i to važi i za romantične komedije.

Kako se, zaboga, desi da film sa milionskim budžetom, kao što je Anyone But You, 2022. sa Sydney Sweeney i Glenom Powellom u glavnim ulogama, ispadne toliki promašaj?

 Ali, postoji nešto specifično u vezi s problematikom romkoma u odnosu na ostale žanrove. Nešto što zapravo fascinantno oslikava promenu kolektivnog mindseta.

E sad, šta je tačno to? Hajde da krenemo od osnova: šta jednu romantičnu komediju čini romantičnom komedijom? Centralna radnja je ljubavna priča između dva lika. Glavna tenzija žanra su prepreke koje ih razdvajaju. Oni se na kraju spoje i imamo happy end! 

Svi kultni romcomovi prate tu strukturu. Ali to rade i ovi novi, pa… šta onda ne valja?



Mislim da je problem u tome što scenaristi više ne veruju u ono što pišu – pogotovo ne u taj happy end, koji je srž žanra. Plašimo se da će i publika reagovati isto jer smo kolektivno počeli da sumnjamo i preispitujemo vrednosti ljubavi prikazane u romantičnim komedijama. Jednostavno, percepcija ljubavi je drugačija: ljubav je nekada bila cilj, a danas je – problem.

 Trauma, gaslight, love bombing, ghosting – već izlizani, ali i dalje prisutni pojmovi koji su se upleli u kolektivno nesvesno milenijalaca i generacije Z.

Postali su naša realnost i omiljene teme kada govorimo o ljubavi. Bitno je napomenuti da odnosi danas nisu nužno postali toksičniji – samo smo svesniji šta to zapravo znači. Motivacija više nije „brak po svaku cenu“, već je u fokusu najpre ostvarenje sebe. Stupio je na snagu snažan individualizam. Više ne gledamo u jedan ekran već svako gleda u svoj. Bar se nama tako čini.

 Mi kao generacija smo skeptični prema svemu. Živimo u svakodnevnom haosu informacija i spinova – od televizije do interneta.

Priča se da će uskoro izbiti treći svetski rat, izloženi smo neprestanim apokaliptičnim prognozama, ali ni u to baš ne verujemo. 

I sad kad sve saberemo, zamisli taj mindset kako pokušava da napiše komediju o ljubavi koja se srećno završava. Deluje nemoguće. Ipak, volela bih da vidim da se neko usudi da napravi dobar savremeni romcom! Nikad se ne zna šta novo može da se rodi.

BURO: Koje su po tebi odlike najboljih romantičnih komedija koje su ikada snimljene – šta je to što ih čini vanvremenskim, odnosno klasicima?


Osnovna šema klasične romantične komedije je: slučajan susret dvoje likova, razvoj hemije između njih, pojava konflikta ili prepreke, razdvajanje i na kraju ponovno spajanje. Ova formula se i danas često koristi, ali mnogi savremeni romcomovi nisu ni približno kvalitetni kao nekadašnji klasici poput When Harry Met Sally (1989) ili Notting Hill (1999).



Jedna od ključnih razlika leži u složenosti likova. U starim romcomovima, likovi su imali duboke, trodimenzionalne psihološke profile koji su se razvijali tokom filma. Na primer, u Pretty Woman (1990), Vivian i Edward nisu samo stereotipi već imaju složene ličnosti i unutrašnje konflikte. Naravno, postoje i slučajevi kada su likovi arhetipski, a ceo svet filma i dalje funkcioniše – ali samo kada je to urađeno namerno, kao deo konvencije žanra.

Takav primer možemo da vidimo u filmu, There’s Something About Mary (1998).
 Nasuprot tome, današnji likovi često su plitki i jednodimenzionalni, imaju po jednu osobinu koja ih definiše, što ih čini neautentičnim i teško je sa njima uspostaviti emocionalnu vezu. I to ne deluje kao da je bio cilj već je u pitanju puko nerazumevanje. 

Dijalozi u starim romantičnim komedijama nisu bili samo duhoviti već i višeslojni. Radnja se nije verbalno podcrtavala, već je film koristio vizuelni jezik i suptilne sugestije da publika sama otkrije šta se dešava.

Na primer, scena iz filma Notting Hill (1999), gde Hugh Grant stoji pored otvorenog frižidera i govori o kajsijama u medu, dok ga Julia Roberts sanjivo posmatra. Tu nije eksplicitno rečeno da i ona voli ušećerene kajsije. Scenarista nas ostavlja da sami zaključimo šta ta reakcija znači i time nas uvlači u perspektivu glavnog lika.

Nasuprot tome, loše savremene romantične komedije često imaju nezgrapne dijaloge, gde se radnja i emocije doslovno objašnjavaju, čineći scenu neprirodnom i nametnutom, bez suptilnosti i dubine.

I ono što je možda najbitnije – u starim romantičnim komedijama teme su prirodno proistekle iz unutrašnjih dilema likova.

Njihovi međusobni odnosi služili su kao posrednik za istraživanje univerzalnih pitanja: sazrevanje odnosa od prijateljstva do ljubavi (When Harry Met Sally, 1989), šta znači bliskost (Sleepless in Seattle, 1993), otkrivanje ljubavi (10 Things I Hate About You, 1999), samoprihvatanje i nesavršenost u ljubavi (Bridget Jones’s Diary, 2001) i još mnoga. Današnji filmovi često iz površnih razloga koriste različite teme i trendove kao puko ukrašavanje kako bi film delovao savremeno, bez stvarne dubine i proživljavanja – što prosto ubija kvalitet i autentičnost.

BURO: Koje su tvoje omiljene romantične komedije?

Ja stvarno obožavam sve kultne filmove iz zlatne ere romcoma koja počinje kasnih 80-ih i završava se početkom 2000-ih. Preporučila bih sve gorepomenute, pa čak i ove u negativnom kontekstu jer mislim da je važno ostati informisan i upućen u ono što se dešava.

Na taj način možemo da uporedimo stvari, a time razvijamo kritičko mišljenje. 
Zato je mega bitno pogledati i loš film.

 Evo nekih koje bih izdvojila kao meni lično omiljene, a sva tri su potpuno različiti.

Notting Hill (1999) mi je verovatno najveći favorit – ovde je sve kompletno: perfektno razrađeni likovi, dijalog, struktura i hemija između glumaca razbija!



The Wedding Singer (1998) i svi filmovi sa Adamom Sandlerom, ako volite luđi humor, camp estetiku 80-ih i da gledate kako muškarci pate.



There’s Something About Mary (1998) – film je politički nekorektan u svakom smislu, ali je odličan za publiku koja voli gross-out humor. Likovi su jednodimenzionalni i namerno glupi, ali upravo je u tome i poenta – to je svesno odabrani stil.

Marko Backović: Danas nema podrške za žanrove koji zahtevaju strpljenje, nežnost i detaljan rad

Marko Backović je reditelj, scenarista i producent. Autor je filmova Izolacija, Taksi bluz, Ko živ ko mrtav, Pozdrav iz Beograda, Devojački bunar, a radio je kao scenarista i na serijama Sinđelići i Urgentni centar.

BURO: Koje je tvoje mišljenje – zašto je niz romantičnih komedija u poslednje vreme jednostavno loše napisan?

Romantične komedije su danas u poziciji koja vrlo podseća na sudbinu vesterna – nekada izuzetno popularan žanr, danas skoro nestao iz bioskopa. Ključni razlog za to nije samo kvalitet pisanja, već i temeljna promena u načinu na koji publika konzumira sadržaj. Danas sve manje ljudi uopšte gleda filmove, pogotovo mlađe generacije. Oni odrastaju na TikToku, Instagramu, YouTube Shorts – to su formati u kojima je sve brzo, kratko i intenzivno.

Mozak tih generacija treniran je da funkcioniše u impulsima. U takvom ritmu života, teško je očekivati da će neko sa 20 godina sesti i pratiti film od sat i po, gde se kroz niz suptilnih scena gradi odnos dvoje ljudi. Jednostavno – više nemaju strpljenja za to.

Pored toga, romantične komedije su uvek bile šablonske. Neko ko dolazi da gleda takav film već zna šta će da dobije– i na nivou zapleta, i na nivou emocije, pa čak i na nivou završetka. U ogromnoj većini slučajeva, znamo da će se njih dvoje posvađati, udaljiti, a zatim pronaći jedno drugo u poslednjih pet minuta filma. I to je tako u 99% slučajeva.

Publika danas traži veći stimulans – nešto što će je prodrmati, uzdrmati, zapanjiti. Emocionalni „luk“ dvoje likova koji se lagano upoznaju, zbližavaju i zaljubljuju, više nije dovoljan. Traži se se ubrzanje, traži se nešto što iznenađuje. A romantična komedija, onakva kakvu poznajemo, jednostavno nije građena da funkcioniše tim tempom.

Bioskopi danas funkcionišu kao mašine za sigurne prihode – dominiraju superherojski filmovi, horori za tinejdžere, nastavci franšiza i vizuelni spektakli. Romantične komedije, koje su ranije osvajale publiku svojom jednostavnošću i emocionalnom iskrenošću, više ne uspevaju da privuku širu publiku.

Što se tiče scenarija – ne bih davao kategoričke ocene da su loši jer nisam imao prilike da čitam mnogo scenarija tog tipa. Iz sopstvenog iskustva znam da se često snima vrlo brzo, bez dovoljno vremena za pripremu kao posledica minimalnih budžeta (pričamo o domaćem filmu).

Scenariji ne stignu da sazru, ne razvijaju se do treće, četvrte ruke. Snima se iz nužde, po prvoj ili drugoj verziji, često bez ozbiljne dramaturške obrade i priprema. U takvim uslovima teško je očekivati suptilne, emocionalno bogate odnose između likova – a upravo je to osnova dobre romantične komedije. Čak i ako se desi da se radi na tome, niko ne garantuje kakva će hemija biti između glavnih likova što je jedan od preduslova uspešnog filma ovog tipa. Bez vremena i prostora da se razviju odnosi, da se osećanja postepeno grade i dobiju dubinu, sve ostaje na površini. Zato ne verujem da su problem isključivo scenariji, već kompletan sistem koji ne podržava žanrove koji zahtevaju strpljenje, nežnost i detaljan rad.

BURO: Koje su tvoje omiljene romantične komedije?

Iskreno, nisam ljubitelj romantičnih komedija – pogledao sam ih vrlo malo i to jednostavno nije žanr koji me privlači. Ipak, mogu da pokušam da odgovorim iz ugla nekoga ko se bavi pisanjem i posmatra procese unutar filmske industrije i društva.

Ako bih ipak morao da izdvojim neki film iz tog žanra koji mi je ostao u sećanju, onda bi to bio Punch-Drunk Love (2002), u režiji Paula Thomasa Andersona, sa Adamom Sandlerom u glavnoj ulozi. Ne bih rekao da je to tipična romantična komedija – zapravo, više je čudna, zbunjujuća, neukalupljena priča o ljubavi, što mi je upravo ono što je čini posebnom.

U tom filmu ljubav se ne prikazuje kao idealna ili glamurozna. Glavni lik je emocionalno ranjiv, neurotičan, povučen – i upravo takav nailazi na ljubav koja ne pokušava da ga popravi, već ga prihvata. Sve je nekako nespretno, ali iskreno. Za mene, to je ljubavna priča koja uspeva upravo zato što ne pokušava da se dopadne svima. I u vremenu u kojem svi jure za viralnim momentom, baš ta nepredvidivost i ranjivost deluju iskreno.

Fotografije: NEW LINE CINEMA – Album / Album / Profimedia; Image Capital Pictures / Film Stills / Profimedia; instagram materialists; itendswithusmovie; netflixpt