Pitanje glasi:
„Zašto Džejn Ostin nikada ne izlazi iz mode?“
Premisa:
Zato što bliskost, udvaranje, (raz)otkrivanje i ljubavna drama — nikad nisu izašli iz ljudi.
Samo se danas zabranjuje govor o tome.
*
O čemu se najglasnije ćuti među ljudima, a šapuće u poverenju Robotu je – bliskost. Svako je žudi celim bićem, ali je to ono o čemu se ne govori, ne.
Da, u vremenu zle sestre i još grđe maćehe – „Porn Hub-a“ & „Onli Fans-a“ – priča se i laje sve u 16 o seksu, seksualnosti – o slobodi, o autonomiji tela – o svemu se tome urla naokolo u modu: Caps Lock – On!
Ali o ranjivosti? O nadanju? O udvaranju?
O žudnji da budeš „izabran(a)“ od strane srca.
E, tu – ćutalica.
Šutnja, glasna.
E, i tu nastupa – Džejn.
Džejn Ostin.
Algoritam Džejn nikada ne zastareva jer je zasnovan na uzemljenju u algoritamsku formulu ljubavi.
I ta formula je bez kraja i bez tačnog datuma početka.
Jedna Slađana, od svakog meda slađa –
Milošević, pevala je o receptu za ljubav,
poslušajte dok bistrite sledeću poentu.
*
Algoritam ljubavi ili analogna formula uspeha Ostin Džejn, može se napisati na sledeći način:
Susret.
Nesporazum.
Povreda.
Saznanje.
Priznanje.
Katarza.
I sve vreme likovi vode rat između razuma i osećanja.
Oni, baš kao i mi.
I svaki, ali svaki „aman zaman“, put –
mi JBNo prepoznamo svoje bitke.
Izvinite, ne psujem inače – ali, volim u tekstu da ga zabiberim.
Da bolje shvatite važnost onog što želim reći.
Smajli.
*
Jedno od ključnih potpitanja u ovom osvrtu na fenomen jedne Džejn. Džejn Ostin. A, to pitanje glasi:
„Zašto je Darsi arhetip koji ne nestaje, o avaj zašto?“
Pa, odgovor glasi – mrzimo ga, pa ga volimo ili ga prvo volimo, pa ga mrzimo, a onda ludo zavolimo“
On je neosvojiva tvrđava. Ali, i u toj „tvrđavi“ postoji Ahila peta, slaba tačka, o da. I taj neosvojivi pada u duboki naklon pred – autentičnošću.
Hajde da i mi prebrodimo sopstvene predrasude.
Hajde, da bismo nekog pustili blizu.
Blizu bliže.
Iz te blizine onda smo svi u tom odnosu spremni da pređemo preko sopstvenog ponosa zbog – nas.
U tandemu.
U paru.
U eri „limeranca“ – umišljene ljubavi u virtuelnom svetu – savremeni svet – brza brzalicu – „Swipe. Tap. Ghost.“
I, opet.
Od 101 do nula.
Mantra zaljubljivanja koje se meri količinom notifikacija i gde „seen“ boli više nego raskid u real time-u.
*
Znate,
osamdesetih godina 20. veka –
imali smo pripremu za raskid.
Da, da – trening.
Pred drugaricama vežbaš kako da ga „šutneš“, da mu „daš korpu“ ili „da je dvojka“.
Tekst je išao otprilike u smeru:
(I, odmah na početku – priznanje.)
„Nisi ti kriv(a) – do mene je.
Ja sam… (pa niz epiteta koji opisuju sebičnu i samoživu osobu.)
Ocrniti se maksimalno da bi oreol onog koga ostavljate – zasijao što više, na max.
„Hajde da budemo prijatelji. Previše smo se voleli da prolazimo jedno pored drugog kao pored turskog groba.“
I, slično.
Sve u svemu.
Tako je otprilike bilo.
Vežbalo se.
Nije da nije.
*
I da znate – tome je svemu prethodio stvaran život u dvoje sa nekim u jednoj vremenskoj zoni i na određenoj geografskoj širini. O, koliko su bile naivne, romantične, uzbudljive te analogne ljubavi.
I da, dok možda imati ciničan komentar na ovo izrečeno – znajte da i danas postoji glad za sporim, za značenjem za romantičnim pripovedanjem.
E, zato internet slavi pojavu Netflix serije „Gordost i predrasude“. Inače pored igrane serije, ove godine su izbačeni i naslovi: „Jane Austen: Rise of the Genius“ i „Miss Austen“.
I da, zato sve ljudi gledaju „Gordost i predrasudu“ po 100 puta.
I, zato Barbi gleda Darsija.
Džaba svi „woke-izmi“ kada će ovaj trenutak u svemiru obeležiti ćutanje (snažno poput groma). Ovo je vreme kada je bio tabu pričati o žudnji za ljubavlju.
i zato, danas pravi revolucionari kliču:
„Želimo ljubav! Želimo bliskost!
Želimo naše ljubavne priče!“
*
I ne, moliću fino – ne radi se o „herc“ romanu ili „sapunici“,
a ne! U pitanju je filozofija bliskosti, koreografija ranjivosti.
I zato dok Zemlja neumitno jurca ka novom vrlom svetu i novom svetskom poretku i gde svi jure VIP položaj u novoj paradigmi – Džejn Ostin nam je ona „šavasana“ na kraju joga časa.
Ležiš. I, „samo“ – disanje.
Zauvek je potrebno je nešto da nas vraća – unutra.
U suštinu. U srž.
U ono za čim ne prestajemo da žudimo, a to je da nas neko vidi, sluša, prepozna i voli.
Jednostavno je.
Fotografije: All Film Archive/Working Title / Mary Evans Picture Library / Profimedia