Kako su se stoici nosili sa negativnim emocijama

Stoici su emocije povezivali sa kontrolom, a njihove drevne lekcije i dalje se mogu primeniti na savremeni svet i naše živote. Ako želimo da izbegnemo tugu, strah, zavist i druge negativne emocije, moramo naučiti da razlikujemo stvari koje su u našoj kontroli od onih koje to nisu.

Sve što je spoljašnje u odnosu na nas nije u našoj potpunoj moći – ili bar ne u potpunosti. Jedina stvar koja je u potpunosti pod našom kontrolom jeste naš um, kažu stoici. Kada je reč o onome nad čim nemamo potpunu kontrolu, igramo igru, dajemo sve od sebe, ali se ne opterećujemo ishodom – jer, ako smo dali najbolje od sebe, to nije odraz naše vrednosti.

Poput stoičkog strelca, činimo sve što možemo da precizno odapnemo strelu. Ali onog trenutka kada je pustimo, i strela – a s njom i uspeh našeg delovanja – više nije u našoj vlasti.

Zato nastojimo da budemo vredni ljubavi, a ne da budemo voljeni, jer je prvo u našoj moći, dok drugo nije. Ili nastojimo da pišemo dobro, a ne da postanemo autori bestselera, jer je pisanje u našoj kontroli, a uspeh knjige nije.

Sve dok se usredsređujemo na ono što je u našoj vlasti, bićemo mirni i srećni. Ali ako počnemo da se bavimo onim što nam izmiče, postaćemo anksiozni, ljuti i nesrećni – i to na krajnje klimavim osnovama, piše Psychology Today.

Život, kaže stoičar Epiktet (umro 135. godine), nalik je igri s loptom: ako nam je više stalo do same lopte nego do igre, to više nije igra, već tuča – i nikakva zabava. Važno je ne prisvajati loptu, niti čak nužno pobediti, već igrati i uživati u najboljoj mogućoj igri.

Stoici i princip pristanka

Zenon iz Kitiona (umro 262. p.n.e.), osnivač stoičke škole, učio je da se znanje stiče procesom koji je nazvao katalepsis (grčki: grabljenje, prihvatanje), a koji je ilustrovao kroz četiri uzastopna gesta rukom:

1. Najpre je pružio otvoreni dlan, da predstavi utisak (senzorni doživljaj ili ideju u umu).
2. Zatim je savio prste u oblik kandže, da predstavi razum koji pristaje na utisak.
3. Potom je stisnuo šaku, da predstavi shvatanje, odnosno katalepsis.
4. Najzad, obuhvatio je tu šaku drugom rukom, da predstavi znanje.

Mogućnost da na utiske pristanemo ili ih odbacimo jedina je stvar koja je, u konačnom smislu, potpuno u našoj moći.

Stoici kažu da bi najviša briga trebalo da nam bude odbacivanje svakog utiska koji ne prolazi test objektivnosti. Snažan utisak može zahtevati vreme da se obradi: čak i ako ga odbacimo, do tada ostajemo pod njegovim uticajem.

Tako je jednom, tokom oluje na moru, primećeno da je jedan stoičar prebledeo i postao nemiran – iako, za razliku od ostalih, nije jaukao ni očajavao. Kada su ga pitali zašto, odgovorio je da i stoici mogu u prvi mah biti uzdrmani, sve dok ne uspeju da primene razum.

Pravilna upotreba utisaka odgovara onome što se u savremenoj kognitivno-bihevioralnoj terapiji naziva „kognitivno distanciranje“. To je, kaže Epiktet, „osnova samog Božjeg blagostanja“ i ono što nas najviše razlikuje od dece i životinja.

Mala deca su stalno preplavljena svojim utiscima, pa prelaze iz jedne emocije u drugu. Mama im uzme igračku i oni plaču; pa im pruži kolač i zaboravili su na igračke. Ono što nama odraslima treba nisu kolači, ni stalne utehe, ni antidepresivi, već tačni utisci – jer u suprotnom ostajemo večno kao deca uvećanih godina.

Ako smo, na primer, nervozni ili uplašeni, to je u suštini zato što želimo da kontrolišemo ono što zapravo nije u našoj potpunoj kontroli. Drugim rečima, želimo da stvari ispadnu na određeni način, umesto da shvatimo i prihvatimo da će se desiti onako kako moraju.

U tom smislu, strah je naličje nade: jer upravo zbog toga što se nadamo – mi se i plašimo. Epiktet u Razgovorima kaže: „Kada vidim čoveka zabrinutog, pitam: Šta to ovaj čovek želi? Ako ne bi želeo nešto što nije u njegovoj moći, kako bi mogao biti zabrinut?“

Pošto budućnost nije u našem daru, i nada i strah su suvišni, kažu stoici. Štaviše, kontraproduktivni su, jer bi bilo mnogo korisnije usredsrediti se na ono što je zaista u našoj kontroli.

Ako, na primer, treba da održimo govor, dovoljno je teško pripremiti se i održati ga dobro, a da se još dodatno brinemo o tome kako će biti primljen – što, naravno, nije u našoj vlasti. Briga nam samo otežava život i rizikujemo da dobijemo tremu i sabotiramo vlastiti nastup. Ako smo, pak, smireni i dobro pripremljeni, vrlo je verovatno da će govor biti lepo prihvaćen.

Rečima Seneke: „Više nas stvari plaši nego što nas zaista pogađa, i više patimo u mislima nego u stvarnosti.“

Foto: Wikipedia