Uvertira u klasiku: Kako su Hajdn, Mocart i Betoven zauvek promenili muziku

„Klasiku voli onaj ko razume“, pevao je Bajaga. U tome ima istine: činjenica je da mnogo nas još uvek nije otkrilo bogati, veliki i čarobni svet klasične muzike, baš zbog toga što jednostavno nismo imali neophodnu edukaciju, koja bi nam pomogla da otkrijemo lepotu skrivenu u kompozicijama minulih vekova.

Zato vam BURO. u saradnji sa muzikološkinjom i muzičkom kritičarkom, Dunjom Savić, donosi serijal tekstova o istoriji i svim zanimljivostima klasične muzike, koji će vam pomoći da otkrijete jedan čitav novi svet vrhunske umetnosti – ali i da istinski uživate u njemu.

Dunja Savić (1995) je diplomirala i masterirala muzikologiju na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu gde je zaposlena kao istraživačica pripravnica na istom odseku. Na Drugom programu Radio Beograda angažovana je kao muzička kritičarka, voditeljka i urednica. Prve stručne radove predstavila je tokom studija, izlažući na FESTUM-u (2015) i Međunarodnoj konferenciji Contextuality in musicology – What, How, Why and Because (2018), pisala je i za onlajn časopise Kuš i Musicum impressum, a pedagoško iskustvo sticala je kao profesorka teorijskih predmeta u Školi za muzičke talente u Ćupriji i Srednjoj muzičkoj školi Josip Slavenski u Beogradu. Jedna je od članica projekta Wiki Popular, koji je u saradnji sa Centrom za istraživanje popularne muzike i Wikimedia Serbia proglašen najboljim projektom 2024. godine. Piše poeziju, komponuje pesme, voli muziku, slikarstvo, podkaste, osmehe i espreso.

Uz svaki tekst, Dunja priprema i Spotify plejlistu na BURO. kanalu, u kojoj ćete moći i da čujete sve o čemu je pisala.

Klasicizam – doba kada je Beč bio centar muzičkog sveta

Mocart kugla, taj neodoljivi i prepoznatljivi dezert poslastičara Paula Fursta, nastao je u Salcburgu oko sto godina nakon smrti Volfganga Amadeusa Mocarta. No, iako je ovaj brend veoma uspešno promovisao značaj njegovog lika i dela, potpuno ulazeći u sferu popularne kulture (niz predmeta poput olovaka, setova za kafu, cegera, notesa i kišobrana sadrži upečatljivi portret bečkog klasičara u crvenom fraku), nosioci muzičkog klasicizma bila su još dva autora: stariji, Jozef Hajdn (rođen 1732) i mlađi, Ludvig van Betoven (rođen 1770).

Termin „prva bečka škola“ (u dvadesetom veku nastaje i druga, zasnovana na potpuno drugačijim postulatima), označava domente ove trojice autora i Beča odnosno Austrije kao centra muzičke umetnosti.

Ipak, rani period klasičnog stila – pretklasicizam – razvija se u nemačkim, francuskim, italijanskim i češkim gradovima. Osamnaesti vek u evropskoj istoriji bio je obeležen snažnim uticajem prosvetiteljstva i apsolutizma, ključnim faktorima koji su u velikoj meri odredili razvoj kulture i umetnosti.

Prosvetiteljska misao počivala je na racionalizmu, veri u moć ljudskog razuma, dok su u političkom smislu ove ideje uticale na pojavu fenomena prosvećenog apsolutizma, koji su pretstavljali vladari poput Jozefa II u Austriji, Fridriha II u Pruskoj, Luja XIV u Francuskoj, te Katarine Velike u Rusiji.

Stilski posmatrano, razdoblje od tridesetih godina 18. veka obiluje divergentnim, ali mahom prolaznim stilskim odlikama. Galantni stil često poistovećivan sa rokokoom, doneo je, kao reakcija na baroknu zvučnu monumentalnost i složenost izraza, pojednastavljenje svih parametara zvučnosti i fakture (odnosa među glasovima), što je kao posledicu imalo produkciju muzike obično namenjenu dvorskoj ili salonskoj publici.

Nasuprot njemu, od približno 1777. godine, kao paralela pokretu u nemačkoj književnosti – Sturm und Drang (bura i prodor) – razvija se osećajni stil (Empfindsamer Stil) identifikovan vrlo jasno u muzičkom jeziku Karla Filipa Emanuela Baha, drugog sina Johana Sebastijana čija je delatnost bila vezana za dvor u Berlinu.

Njega odlikuju iznenadne promene dinamike (tiho i glasno), naglašene disonance i ritmička nepredvidivost, sve sa ciljem da muzika što vernije izrazi unutrašnja osećanja i emotivne nijanse, što će utreti put budućem romantizmu.

Iako je umetnost tog doba imala pre svega vaspitnu i moralizatorsku ulogu, nije joj nedostajala ni uloga u socijalnom kontekstu. Po prvi put u istoriji pojavljuju se javni koncerti namenjeni građanskoj publici.

Izlazak iz okvira dvora i crkve u praksu javnog muziciranja radi okupljanja i druženja dogodio se u Londonu zahvaljujući dvojici istaknutih stvaralaca: Johanu Kristijanu Bahu i Karlu Fridrihu Abelu, poznati pod nazivom Bah–Abel koncerti (1765–1782, koncertna dvorana na adesi Karlajl Haus), dok su u Parizu istaknuto mesto zauzimali duhovni koncerti (concert spirituel).

Ovi događaji doprineli su širenju muzike i njenom sve većem prijemu u širim društvenim slojevima. Unapređivanje izdavaštva (značajni izdavači bili su Hafner, Brajtkopf i Artarija), muzičke kritike i amaterskog muziciranja takođe je obeležio epohu, a velika pažnja posvećena je pedagoškoj delatnosti.

Udžbenici i priručnici koje su pisali Karl Filip Emanuel Bah, Leopold Mocart, Johan Joakim Kvanc i Hajnrih Koh svedoče o sve većoj sistematizaciji muzičkog znanja i stremljenju ka njegovom širenju među obrazovanim građanstvom.

Zahvaljujući harmonskom načinu mišljenja uspostavljanom praktično kroz čitavu baroknu epohu, muzika klasicizma postaje formalno stamenija i strukturalno uobličenija, ili drugim rečima, harmonija sada dobija novu, oblikotvornu ulogu (pored eskpresivne), najpre u službi muzičke forme. Dominiraju kvadratne, simetrične strukture, a takav jedan primer je sam početak Mocartove Sonate br. 11 KV 331 u A duru iz 1783. godine.

Iako nam je sonata poznata kao barokni relikt, važno je istaći da sonatni oblik postaje merilo „klasičnosti“ jednog dela. Nastao je iz baroknog dvodela (dva muzička segmenta u drugačijem tonalitetu), a preko tzv. Skarlatijevog sonatnog oblika (oko 1730), koji je doneo jasniji tematski plan sa prvom i drugom temom, klasični sonatni oblik poprima trodelnu strukturu: ekspoziciju (teme u različitim tonalitetima), razvojni deo i reprizu (sve teme u osnovnom tonalitetu).

Ovaj oblik obeležio je čitav klasicizam i bio je nezaobilazan u obrazovanju muzičara, naročito pijanista, a osim za instrumente sa dirkama (čembalo i klavikord), sonate su pisane i za violinu, violončelo, flautu, gitaru, hornu ili retko klarinet, a imena poput Domeniko Skarlati (po njemu je nastao naziv Skarlatijev sonatni oblik), Đulio Klementi, Baldasare Galupi i Johan Štamic zaslužna su za rasprostranjivanje sonata širom Evrope, fokusirajući se u zrelom klasicizmu pretežno na Beč.

Za razliku od sonatnog oblika, sonatni ciklus označava celokupno višestavačno muzičko delo poput gudačkog kvarteta, simfonije i koncerta. Njegova dramaturgija se gradi kroz kontrastne stavove/delove: brzi prvi stav (najčešće u sonatnom obliku), zatim spori lirski stav, treći plesnog karaktera (menuet kao oličenje klasične elegancije!) i završni brzi stav često u sonatnom obliku ili varijacionoj formi.

I jedan scenski žanr, ozbiljna opera, u klasicizmu doživljava izmene čije zasluge pripadaju Kristofu Vilibaldu Gluku. Znajući dobro kakav je rezultat davalo obilje vokalnog virtuoziteta i nepotrebne nakićenosti, on je težio potpunom skladu između tona i reči i nastojao da svede muziku na njenu pravu ulogu: ona mora da služi poeziji i fabuli, ne sme da prekida radnju, niti da oslabi intenzitet.

Glukova reforma svodi se na dva osnovna zahteva: prvi je usmeren na preobražaj libreta (teksta opere) i njegove strukture (činovi, arije, rečitativi, horovi i instrumentalni odseci), uklanjanje zamršenih, beznačajnih i naivnih zapleta i sentimentalnosti; drugi zahtev se odnosio na obogaćenje izražajnih sredstava, da bi se snažnije, ali uvek dramaturški opravdano, naglasile istina i jednostavnost. Orfej i Euridika (još jednom u istoriji) je prva Glukova takozvana reformatorska opera. Premijerno je izvedena 1762. godine u Beču.

Sledeći tokove baroknog koncerta, u 18. veku se nadograđuje i ovaj žanr, ali je jedna od otežavajućih okolnosti za samostalnost preklasičnog i klasičnog koncerta činjenica da su mnogi veliki kompozitori baroknog koncerta, Vivaldi, Hendl i Albinoni, delovali istovremeno sa Mihaelom Hajdnom, Karlom Ditersom von Diterzdorfom ili Georgom Matijasom Monom.

Osnovna odlika pravog klasičarskog koncerta (primetna u bečkoj školi) usmerena je na formalni i tonalni plan, a ključna je takozvana dvostruka ekspozicija. Na ovaj način solista se štedeo, a svoje izvođačke domete i auteničnost mogao je u najboljem svetlu da prikaže kroz solističku kadencu.

Posebno mesto u muzici 18. veka zauzima novi žanr – gudački kvartet. Dve deonice namenjene su violini i po jedna violi i violončelu (gudačkim instrumentima). Tvorcem gudačkog kvarteta smatra se Jozef Hajdn, a njegovih 6 kvarteta op. 33 inspirisaće i Mocarta da 1783. godine napiše šest kvarteta i posveti ih Hajdnu.

Tonski intiman i tembrovski ujednačen, gudački kvartet dugo je centralni događaj kamernog muziciranja (camera; na italijanskom soba), okrenut više samim izvođačima nego publici. Do 1800. godine bečki gudački kvartet postao je dominantan i najuticajniji u muzici tog vremena, dok u otprilike istom periodu nastaje Prva simfonija op. 21 u Ce duru Ludviga van Betovena koja već prvim akordom nagoveštava dramatičnost i vodi do još osam ostvarenja zaključno sa 1824. godinom, čiji će umetnički kvaliteti poslužiti kao uzor potonjim autorima.

Ali uspostavljanje simfonije, višestavačnog dela za orkestar dugujemo jednom od autora reprezentativne manhajmske škole, konkretno Janu Vaclavu Štamicu, kompozitoru, klarinetisti i utemeljivaču četvorostavačne koncepcije simfonije. Centri razvoja rane klasičarske simfonije su osim Manhajma bili i Milano i Beč, gde su delovali Đovani Batista Samartini, Georg Kristof Vagenzajl i Mon.

Beč, prestonica Habzburške monarhije, ostaje grad u kojem je muzički klasicizam (i njegove teokovine) ne samo rođen, već grad u kome se završavaju životni i stvaralački putevi njegovih najvećih predstavnika.

„Hajdn je romantično obuhvatio ljudsko u ljudskom životu; on je pristupačniji, razumljiviji običnom čoveku. Mocart je više težio nadljudskom, čudesnom što prebiva u unutrašnjem duhu. Betovenova muzika koristi poluge straha, strahopoštovanja, užasa i bola, i budi onu večitu čežnju koja je suština romantizma“, napisao je E.T.A. Hofman u Betovenova instrumentalna muzika, Opšte muzičke novine, 1810/1813.