Predstavljamo deo iz knjige Pikseli Pola Sezana, Vima Vendersa, izdavačke kuće RED BOX, koju je preveo Novak Guslov.
Kako sam upoznao Jođija
Kad me je Centar Žorž Pompidu 1988. godine zamolio
da snimim kratak film o jednom modnom dizajneru,
o svetu mode nisam znao gotovo ništa.
Ali imao sam snažnu želju da ga upoznam.
Fenomen mode, činilo mi se,
dobijao je sve više značaja u životima svih nas.
Ali pre svega sam bio radoznao da otkrijem
šta zapravo znači biti modni dizajner.
U najgorem slučaju, mislio sam,
ne bi bio ništa više od slavnog krojača.
U najboljem… šta?
Umetnik?
Autor?
Vizionar?
Ne sećam se više šta sam tačno očekivao.
Jer samo godinu dana kasnije,
moja beležnica Zabeleške o odeći i gradovima bila je ispisana do poslednje stranice.
A osoba koja mi je otvorila svet mode
i odgovorila na sva moja pitanja
nije bila niko drugi do Jođi Jamamoto.
Treba imati sreće…
Vrlo brzo postalo je jasno
da zadatak nije moguće svesti na kratak film,
jer moji utisci su od samog početka bili isuviše slojeviti.
Tako se iz početnog razgovora
izrodio projekat koji je trajao čitavu godinu
i postao, kako se to lepo kaže, „celovečernji filmˮ,
koji sam, više-manje, samostalno producirao,
a ne više po narudžbini Centra Žorž Pompidu
(kojem sam, naravno, veoma zahvalan na tome
što je spojio Jođija i mene).
Budući da je naš prvi susret protekao vrlo prisno
i da smo se odmah dobro razumeli,
osećao sam neodložnu potrebu
da ovu filmsku studiju o tuđem radnom svetu
učinim što ličnijom
i da je izvedem uz najveću moguću neposrednost.
Tako sam se upustio u to filmsko putovanje
kao „jednočlani timˮ.
Imao sam dva „alataˮ:
staru 35mm ajemo kameru iz Drugog svetskog rata,
od proizvođača „Bel & Hauelˮ.
Koristili su je brojni ratni reporteri,
posebno u američkoj vojsci.
Ta stvar je bila praktično neuništiva
i u to vreme se uglavnom koristila za snimanje opasnih scena.
Imala je ručni mehanizam za navijanje,
radila je oko 40 sekundi po navijanju
i zujala je glasno kao šivaća mašina.
Naravno, nije bilo moguće snimati ton,
ali sam bar mogao bez problema sâm da je koristim.
Za bilo koju drugu 35mm kameru
bio bi mi potreban makar jedan asistent.
Ali s mojom ajemo kamerom mogao sam da snimam filmske kadrove u visokoj rezoluciji.
Moj drugi alat bio je sušta suprotnost:
Hi-8 video-kamera.
Ovaj novi video-format tek što je bio uveden tada
i predstavljao je znatno poboljšanje
u odnosu na dotadašnji standardni „8mmˮ.
Rekorder je bio mali i praktičan i, naravno, snimao je i zvuk.
Dok je ajemo, na primer, bila odlična za totale gradova,
Hi-8 je bila savršena kao elektronska beležnica.
U zavisnosti od potrebe i situacije,
mogao sam da prelazim s jednog uređaja na drugi,
a da ne zavisim od tima ljudi,
koji bi narušio bliski kontakt između Jođija i mene.
Tako sam imao privilegiju da tokom cele jedne godine
izbliza, sasvim neposredno, posmatram Jođija
kako od prvih skica, krojenja i proba,
pa sve do samih modnih revija,
stvara različite kolekcije za domaće, japansko tržište,
ali i za međunarodno.
One su bile podeljene na muške i ženske,
a potom i na zimske i letnje kolekcije.
To je bilo osam različitih procesa tokom jedne godine.
I polako, kamenčić po kamenčić,
kao u nekom složenom mozaiku,
moja predstava o njegovom radu dobijala je oblik.
Pokazao mi je da se proces dizajniranja odeće
odvija na daleko više nivoa nego što sam to ikada slutio
i da se ni njegov ni moj poziv ne može svesti na jednu jedinu delatnost
ili određenu zanatsku veštinu,
već se sastoji od mnogo slojeva
razmišljanja, oblikovanja i mukotrpnog rada.
Shvatio sam da Jođi na početku mnogo istražuje,
pre svega istoriju, umetnost, sociologiju i psihologiju.
Inspiriše se slikarstvom i fotografijom,
ali mu je podjednako važno
i da direktno posmatra ljude.
Neophodno je da prođe tri faze: fazu pisanja, fazu crtanja, fazu krojenja (u doslovnom smislu sečenja tkanine,
ali i u prenesenom, kao „rezanje i montiranje snimljenog materijalaˮ).
Kasting je bio sastavni deo njegovog načina rada, ali i improvizacija.
Kao i u filmskoj produkciji,
koja zahteva ogroman organizacioni
i produkcijski napor,
tako je i Jođi morao da vodi računa o budžetu, rokovima,
da poznaje marketing, distribuciju i oglašavanje.
Kao i film, svaka kolekcija je na kraju bila
rezultat višemesečnog napornog rada,
praćenog ponekim razočaranjima,
ali i sa trenucima ispunjenim uzvišenim stvaralačkim radom.
Što sam dublje zalazio u njegov rad,
to mi je bio bliži, srodniji.
Na prvi pogled, rezultati njegovog rada delovali su prolaznije od,
recimo, pesama, fotografija ili filmova.
Nije bilo moguće ukoričiti ih i odštampati,
okačiti ih na zid ili prikazivati u bioskopu.
Morali su da se obuku.
Ali na drugi pogled,
to više nije delovalo kao nedostatak
i nije činilo njegov rad ni trunku manje „vrednimˮ.
Jer ljudi su njegov rad nosili na sopstvenom telu,
koristili ga i u intimnom i u javnom prostoru,
cenili ga, vezivali se za njega, oslanjali se na njega.
I, što je još važnije,
osećali su se dobro u njemu, sa njim.
To nije malo postignuće!
Malom je broju pesama, fotografija i filmova
(ako ćemo se držati mog poređenja) to pošlo za rukom.
Više od svih drugih košulja, odela, haljina ili kaputa
koji su mi poznati,
odeća Jođija Jamamota pomagala je ljudima da budu ono što jesu.
Ponekad je to poprimalo gotovo čudesne razmere,
kao kada bi se neki od mojih poznanika
odjednom osećali prijatnije u sopstvenoj koži
čim bi obukli neki komad Jođijeve odeće.
Ono što je Jođi „utkaoˮ u svoju odeću
bilo je duboko razumevanje
lepote, tradicije, vrednosti, smisla,
istorije, trajanja, pouzdanosti.
Sve u svemu, vremenom mi je postalo jasno
da je on je stvorio osećaj identiteta
koji se izražavao i prenosio
kroz njegovu odeću.
Ništa manje i ništa više od toga
Mogu to da potvrdim i iz sopstvenog iskustva.
Ponekad, kad imam loš dan,
dovoljno je samo da obučem jedno od Jođijevih odela
i već se osećam osnaženo, ili zaštićenije,
ili jednostavno pomirenije sa sobom i svetom.
Mislite da jedan modni dizajner nije u stanju
da „ugradiˮ takva osećanja u komad odeće?
E, pa, tu grešite.
Video sam Jođija na delu, bio sam svedok tome.
Ali kako to radi, to mi je i dalje zagonetka.
Delom je to genijalnost, a delom naporni rad,
delom iskustvo, delom upornost,
delom oštro oko, delom psihologija.
A dodao bih i „identifikacijuˮ,
jer sve te gore
navedene osobine dobijaju na snazi
zahvaljujući činjenici da mu je jako stalo do ljudi.
Nemojte pogrešno da me shvatite:
Ne tvrdim da svaki modni dizajner radi na taj način.
Želim da kažem da Jođi radi tako.
A kako je Jođi mene upoznao…
Moj portret jednog čoveka i njegovog poziva,
Zabeleške o odeći i gradovima,
nisam uspeo da izvedem do kraja sasvim sam.
Tokom poslednjih dana snimanja, u Parizu,
na kraju sam ipak, na nedelju dana,
radio s većom ekipom
i uključio svog pouzdanog snimatelja Robija Milera.
Taj film je na kraju postao i promišljanje
o mom sopstvenom zanatu, o pravljenju filmova,
i verujem da je Jođi tada saznao o meni
isto onoliko koliko sam i ja saznao o njemu.
Na mom sledećem velikom projektu, Do kraja sveta (Bis ans Ende der Welt, 1991),
nastavili smo saradnju, ali u obrnutim ulogama:
Jođi je trebalo da dizajnira kostime za moje glavne glumce.
Bio je to naučnofantastični film, sniman 1990. godine,
a radnja se odvijala u bliskoj budućnosti, 2000. godine.
Likovi nisu mogli nositi bilo kakvu odeću.
Kostimograf je morao da se premesti u budućnost,
baš kao i svi ostali,
pre svega scenograf i muzičari.
Poslao sam Jođiju scenario
i opisao mu likove i njihove biografije.
Kad smo završili kasting,
poslali smo mere glumaca za Tokio.
Onda se neko vreme ništa nije dešavalo.
Prvi dan snimanja bio je sve bliži.
Počeo sam ozbiljno da se brinem.
Možda nas je Jođi zaboravio?
U čemu će glumiti naši glumci?
A onda, pred sâm početak snimanja
na carinu su stigle ogromne kutije.
Kad smo ih konačno preuzeli i otvorili, u Veneciji,
osećali smo se kao da otvaramo poklone za Božić.
Glumci su obukli svoje nove kostime
i istog trena se pretvorili u likove koje sam zamišljao.
Vilijam Hert je postao Sem Farber,
avanturista, geolog i svetski putnik, kojeg sam priželjkivao,
sa lanenim odelima i nezamislivo mnogo džepova.
Solveg Domarten postala je neustrašiva,
odvažna žena iz budućnosti,
čija je odeća od svetlucavih 3D-šljokica,
na svakom svetlu izgleda drugačije.
Jođi nikada nije upoznao moje glumce,
imao je samo moje beleške o njihovim (izmišljenim) biografijama,
moje nade i želje koje su se ticale njih,
i sve je to utkao u ta odela i haljine.
Bio sam zapanjen.
Ni u najluđim snovima ne bih mogao da ih zamislim
da izgledaju bolje od ovoga kako sada izgledaju.
Bilo je pravo zadovoljstvo
gledati kako se moji glumci preobražavaju.
(Nisu svi dani snimanja bili tako prijatni.
Obišli smo celu planetu, godinu dana bili u pokretu,
i na kraju smo bili toliko iscrpljeni
da se sve pretvorilo u puko preživljavanje.)
Na moju sreću, Vilijam Hert je nosio istu konfekcijsku veličinu kao ja,
te sam, kad je film bio gotov,
godinama, na svakom putovanju, nosio njegov pustinjski kostim.
Bio je kao stvoren za fotografa!
Godinama kasnije otkrivao sam skrivene džepove
koji su mi dotad bili nepoznati.
Kad sam Jođiju opisivao lik Sama Farbera,
usput, u jednoj zavisnoj rečenici, samo sam napomenuo
da bi on, kao geolog, stalno gurao u džepove
sve što nađe usput,
kamenčiće i kamenje, školjke, listove,
ili šta god bi pokupio usput…
Odelo koje je Jođi napravio bilo je savršeno za čoveka
who was in love with the Earth,
da otkrijem deo onoga,
što sam mu citirao iz scenarija.
On je tu rečenicu „preveoˮ u odelo
koje je doslovno utelovilo tog čoveka.
Vilijam Hert je morao samo da ga obuče i već je bio u liku.
(Dobro, nije bilo baš tako jednostavno…)
Listi Jođijevih brojnih talenata
mogu da dodam još jednu veštinu:
On je i pripovedač.
I posle svih tih godina, i dalje mi je blizak,
kao da mi je brat.
Fotografije: Profimedia, RED BOX Promo (korica knjige)