Zašto japanski romani zvuče drugačije

Kratak uvod u japansku literaturu za sve koji nisu znali da im treba.

Ide leto, pa možda i ne bi bilo okej da kažem da zamislite kišnu subotu i knjigu u rukama, ali hajde da zamislimo, čisto zbog efekta. Čitate knjigu u kojoj nema nikakve eksplozije, niti ikakvog raskida, niti nekih velikih tajni otkrivenih na poslednjim stranicama. Samo tako neko sedi u malom stanu u Tokiju, kuva svoje nudle i razmišlja o tome zašto se oseća sam iako ceo dan razgovara sa ljudima.

Dobrodošli u japansku književnost.

Za razliku od zapadne fikcije koja uglavnom želi da zna šta će se desiti sledeće, a da to po mogućstvu bude neki neverovatan zaplet ili se neko zaljubi u pogrešnu osobu (u zavisnosti od toga šta volite da čitate), japanska literatura postavlja potpuno drugačija pitanja. Ne „šta se dešava” ili „šta će se desiti”, već pre pitanje kao što je „kako je to biti živ?”.

Uglavnom je takva japanska književnost. Ukoliko želite da vizuelno osetite kako bi bilo čitati neki japanski klasik, možete pogledati film Perfect Days, jedan sjajan film koji govori o životu u Tokiju, film u kome se ne dešava ništa, ali se zato oseti ljudskost glavnog lika u svakoj sekundi.

A ako japanska književnost nije spora i introspektivna, onda je previše bizarna. I to bi vam se takođe moglo dopasti (ili biste je zamrzeli, nema između).

Zašto japanski romani zvuče drugačije od svega ostalog?

Japanski pisci su majstori onoga što se ne izgovara. Emocija se retko kad opisuje, uglavnom se naslućuje. Nema rečenica tipa „Osećala sam bol koji me razdirao iznutra”, pre bi pisalo kao „Stala sam pored prozora. Napolju je padao sneg”. I vi nekako znate sve.

Japanci za ovaj fenomen imaju reč, ma, koja otprilike znači „smislena pauza” ili „prostor između”. Zvuči filozofski, ali zapravo je jako praktično jer vam pisac prepušta da sami popunite prazninu, i na taj način vi postanete koautor priče. Knjiga u ovom slučaju nije nešto što čitate, nego nešto u čemu aktivno učestvujete. Možda ste takođe čuli i za izraz mono no aware, što bi značilo nešto poput „tužne lepote prolaznih stvari”. Japanci znaju da je cvet trešnje lep upravo zbog toga što traje desetak dana, i zato su naučeni da ne pokušavaju da zaustave vreme, već da mu se dive dok prolazi.

Jedan od pisaca koji spadaju u ovu kategoriju japanskih umetnika je i najpopularniji japanski pisac trenutno, Haruki Murakami. Kod njegovih junaka nema herojskih poteza, već ustajanje, priprema kafe, slušanje ploča, šetnja do supermarketa. I to je, u njegovim romanima, sve što vam treba. Japanska proza shvata da je svakodnevni život ljudi bogat materijalom za pisanje i čitanje. Zanimljivo je i to da je Murakamijeva proza toliko prožeta zapadnjačkom kulturom da su ga japanski kritičari godinama odbacivali kao „previše zapadnjačkog”. Ironično, pisac koji je sada simbol japanske književnosti, nije bio dovoljno japanski za Japan.

Teme koje se ponavljaju u japanskim delima

Usamljenost

Tokio ima 14 miliona stanovnika, ali sudeći po japanskim piscima, nikad se nećete osećati usamljeniji nego u Tokiju. Junaci japanskih romana žive okruženi ljudima, komuniciraju, idu na posao, ali se osećaju kao da ih niko zaista ne vidi. Ovo su konstatacije da savremeni život može biti vrlo usamljenički uprkos (ili možda baš zbog) sveprisutnih ekrana, notifikacija i društvenih mreža.

Pritisak konformizma

Japan ima reputaciju društva u kome se kolektiv stavlja ispred pojedinca, a biti drugačiji je teret više nego poželjna opcija. I ovo je zapravo jedna velika tema japanske književnosti, jer se ovo ne glorifikuje, ali i ne piše se protiv toga. Umesto toga, književnost prati likove koji su zarobljeni negde između onoga što jesu i onoga što se od njih očekuje. 

Još jedna zanimljiva činjenica, koja je povezana sa ovom temom ali i sa jednom od knjiga koje ću vam predložiti na kraju ovog teksta, jeste ta da japanci imaju poseban izraz za osobe koje se potpuno povlače iz društva i ne izlaze iz kuće godinama, hikikomori. Procenjuje se da ih u Japanu trenutno ima više od milion. Baš zbog tog broja, japanska literatura ne zaobilazi ovu temu, već je vrlo često duboko istražuje.

Stvarnost koja postaje nešto drugačije

Japanska proza je često poznata i po svom magijskom realizmu koji nam se ne objašnjava u potpunosti. Zec može da govori, mačka može da otvori portal ka drugoj dimenziji, jedan od likova se pretvori u nešto sasvim neočekivano, a da niko u priči ne smatra da je to čudno. Bitno je takođe pomenuti da ovo nije fantastika radi fantastike. Nadrealni elementi uvek služe nečem emotivnom, da li strahom od gubitka, žudnji, ili identitetu koji se menja. Sve što je nadrealno u japanskoj književnosti je jedna metafora, ali je japanski pisci nikad ne označavaju kao takvu, već je na čitaocu da to sam zaključi. Ovakvih japanskih romana je baš dosta, i sigurno ćete pronaći primer ovog magijskog realizma u nekim romanima Harukija Murakamija (Igraj, igraj, igraj), ili Sajake Murate (Zemljani).

Prolaznost i prihvatanje

Likovi u japanskim romanima baš retko kad „pobeđuju”. Ne rešavaju svoj problem i ne dobijaju ljubavnu vezu na kraju. Umesto toga, oni uče kako da nastave, jer je gubitak neminovan, promena je konstantna, a lepota je upravo u tome što ništa ne traje. Iako ovo možda zvuči depresivno, posebno za čitaoce sa naših prostora koji nisu navikli na ovakav način razmišljanja, zapravo je više katarzično. 

Zašto čitaoci vole japansku književnost

Književnot sa ovih prostora nagrađuje strpljenje, u slučaju da ga imate dovoljno da pročitate roman japanske književnosti koji ne gori od količine obrta. Ne očekujte nalet adrenalina, nema klifengera koji će vas terati da čitate do 2 ujutru jer morate da saznate ko je ubica. Umesto toga, ona vas polako uvlači rečenicom po rečenicom dok ne shvatite da ste negde na sredini romana. Čitaoci koji završe japanski roman često opisuju raspoloženje dok su ga čitali, a ne poruku. Knjiga se završi i osećate nešto, ali ne možete baš tačno da odredite šta. Možda je tuga, možda je mir. 

Još jedna interesantna činjenica je da je Japan jedna od vodećih zemalja po stopi čitanja knjiga. Postoji čak i termin tsundoku, što znači kupovina knjiga bez čitanja, sa namerom da se jednog dana pročitaju (ovo mi zvuči prilično poznato). 

O bizarnosti

Svi smo svesni koliko japanci mogu da budu bizarni, i tako je i u književnosti. Japanska kultura ima dugu tradiciju preplitanja realnog i natprirodnog i ljudskog i neljudskog. Kod Murakamija, na primer, ovce pričaju i muškarci nestaju u bunarima. Postoji i posebna kategorija japanske proze poznata kao ero duro, odnosno erotično i groteskno, i potiče još iz dvadesetih godina XX veka, i koja je toliko eksplicitno čudna da je cenzurisana i u samom Japanu. Ali u japanskoj literaturi čudno nikad nije samo čudno. Iza svake mačke koja govori, ili svakog nestalog muškarca stoji nešto dublje. Dakle, kada naiđete na japanski roman u kome nešto potpuno apsurdno prolazi bez komentara, ne pitajte se da li ste nešto propustili, jer verovatno niste, samo ste ušli u književnost koja vam veruje dovoljno da možete sami shvatiti koja je poenta.

Tradicija vs moderno

Japanska književnost ima korene u 11. veku. The Tale of Genji smatra se jednim od prvih romana u istoriji sveta, a napisala ga je žena, Murasaki Šikibu. Savremena japanska proza naslanja se na tu tradiciju emocije i emotivne dubine, ali je modernizuje. Teme su mračnije, a kritika društva je glasnija.

Pisci poput Jukija Mišime bave se identitetom i telom na načine koji i dan provociraju. Mišima je, recimo, bio jedan od najkontroverznijih figura japanske kulture XX veka. Bio je pisac, glumac, bodibilder i nacionalista koji je 1970. izvršio javni ritual samoubistva (harakiri). Sajaka Murata, sa druge strane, istražuje šta se dešava kada osoba odluči da ne pristaje na uloge koje joj je društvo dodelilo. Obe ove krajnosti, i tradicija i bunt, neguju iste korene, a to je pitanje šta znači biti čovek u ovom svetu.

Iz tog razloga, evo nekoliko preporuka sa kojima možete da krenete ako vas je zaintrigirala japanska književnost. Svaka je posebna na svoj način, pa ćete, verujem, pronaći ona koja vam leži.

Preporuke

Norveška šuma, Haruki Murakami

Ovo ste verovatno očekivali da vidite na ovoj listi. Ako treba da izaberete jednu knjigu da vidite kakva je japanska književnost, onda je to ova, ali imajte u vidu da je izuzetno spora. Toru Vatanabe se seća svog odrastanja u Tokiju kasnih 60-ih, ljubavi koju je izgubio i prijatelja kojih više nema. Murakami piše o tuzi, seksualnosti i muzici na jedan vrlo originalan i jedinstven način. Neće vas ovaj roman ostaviti u suzama u patetičnom smislu, ali će sigurno ostaviti jedan poseban osećaj. Naslov dolazi od pesme Bitlsa Norwegian Wood koja se pojavljuje u jednoj sceni romana. Murakami je veliki ljubitelj zapadnjačke muzičke scene i redovno je ubacuje u svoje tekstove, što njegovim romanima daje specijalan multikulturalni vajb.

Ispovest maske, Jukio Mišima

Ovo nije lagano štivo, ali jeste knjiga koja vas uzme za obe ruke i gleda vas pravo u oči. U pitanju je poluautobiografski roman o momku koji ceo život nosi masku dok se iznutra bori sa identitetom koji ne sme da pokaže. Mišima piše vrlo precizno o stidu i drustvenom pritisku, da je sa vremena na vreme malo neprijatno čitati je, ali u onom dobrom smislu jer znate da je pisac napisao iskren roman. Objavljen je 1949. godine, i jedna je od prvih knjiga koja obrađuje temu seksualnosti u japanskoj literature u vreme kada je to bio radikalan čin.

Zemljani i Prodavačica, Sajaka Murata

Sajaka Murata je dokaz da japanska književnost, koji mnogi opisuju kao tihu, može biti dosta glasna ali na način koji je drugačiji od onog na koji smo navikli. Prodavačica prati ženu koja je savršena u svom poslu, ali je potpuno nesposobna za sve ono što društvo smatra “normalnim” životom. Zemljani je drugačija, jer ide još dalje, i mnogo je bizarnija. Bavi se pitanjem tela i društva, i definitivno nije za svakoga.

Mačak koji je spasao knjige, Sosuke Nacukava

Ako prethodne preporuke zvuče malo teško za početak upoznavanja sa japanskom literature, onda možete probati sa ovim romanom. Tinejdžer koji voli knjige (i koji je hikikomori o kom sam pričao gore) upoznaje tajanstvenog mačora koji ga vodi kroz čarobne lavirinte u kojima mora da spasi knjige. Zvuči dečije, i donekle i jeste, ali je jedna jako nežna i pametna knjiga o književnosti i o tome zašto knjige uopšte postoje i šta one znače ljudima koji ih vole. 

Ispovest gejše iz Giona, Mineko Ivasaki

Nemojte čitati Memoare jedne gejše. Artur Golden, autor ovog dela, napisao je roman nakon intervjua sa Mineko Ivasaki, najpoznatijom gejšom druge polovine XX veka, uz obećanje da će njen identitet ostati anoniman. Kada je njeno ime ipak objavljeno, Ivasaki je bila izložena ozbiljnim pretnjama, a dodatni problem bio je i taj što roman gejše prikazuje kroz zapadnjačke stereotipe, kao kurtizane, što istorijski nije tačno. Kao odgovor na taj skandal, Ivasaki objavljuje svoju autobiografiju u kojoj tačno saznajemo kako je izgledao život gejši. Njeno pripovedanje i jako slikovito i elegantno, i velika je preporuka ako vas zanima ova dimenzija japanske kulture.

Fotografije: PROMO