Miu Miu Literary Club nas inspiriše da čitamo dve izuzetne autorke
Predlog za sledeću knjigu.
Povezano
Čitanje je uvek u modi, a u godini povratka analognim medijima, brojni brendovi su iskoristili knjige u kampanjama, izložbama i sličnim umetničkim projektima. Najpoznatija inicijativa te vrste u modnoj industriji je Miu Miu Literary Club, forma književnog salona brenda Mijuče Prade, koji nas u poslednjim izdanju poziva da čitamo dve izuzetne autorke: Ani Erno i Ame Ate Aido.
Četvrto izdanje ovog književnog salona odigralo se u Milanu, tokom Nedelje dizajna. Tema je bila „Politika želje“, tumačena kroz niz razgovora, predavanja i javnu čitaonicu sa pažljivo odabranom selekcijom štampanih materijala.
Tema je ispitana i kroz pisanje dve međunarodno priznate autorke, Ani Erno i pokojne Ame Ate Aido, putem razgovora sa savremenim piscima, koje su moderirale autorka Lu Stopard i novinarka Nađa Berd.
„Iskreni i nepokolebljivi prikazi običnih, ali sudbonosnih iskustava Ani Erno toliko su rezonantni i snažni za tolike čitaoce širokog raspona generacija, što mi je uvek zanimljivo“, rekla je za Wallpaper psihoteraputinja Ketrin Ejndžel, koja je održala predavanje o načinu na koji danas govorimo o davanju pristanka u kontekstu seksualnih odnosa.
Ovo je treći put da Miu Miu dovodi ovaj klub – koji se oslanja na tradiciju književnih krugova i umetničkih kolektiva – u milanski Circolo Filologico Milanese, instituciju koja je, sasvim prikladno, posvećena jeziku (još jedan Miu Miu književni klub održan je u Šangaju 2025. godine).
Miu Miu nas poziva da (ponovo) čitamo dve važne autorke
Kako Miu Miu Literary Club navodi, „od ličnog ka političkom i od književnosti ka životu, ženska požuda, odnosno želja, pojavila se kao sila koja određuje pravo na samoopredeljenje – radikalan čin otpora“.
Polazna tačka za proširenje debate na temu želje bila su dela dve visoko cenjene i prepoznatljive autorke: dobitnice Nobelove nagrade, francuske književnice Ani Erno sa delom „Sećanje na devojku“ i jedne od najautoritativnijih autorki afričke književnosti i ikone postkolonijalne feminističke misli, Ame Ata Aido sa romanom Changes: A Love Story (1991), koji nije preveden na srpski.
Roman „Sećanje na devojku“ počinje kasnih pedesetih godina, kada je Erno bila tinejdžerka koja je radila u letnjem kampu. Priča se kreće napred-nazad između događaja tog leta i njenog sopstvenog pokušaja da o tome piše 60 godina kasnije.
Nju „proganjana devojka iz ’58“ i plaši se da će umreti pre nego što uspe da tu priču prenese na papir.
„I ja sam želela da zaboravim tu devojku, to jest, da prestanem da čeznem da pišem o njoj“, priznaje autorka.
Želja, jedna od njenih stalnih tema, sveprisutna je, a sada, gledajući unazad, ona je užasnuta time kako su ona i druge žene bile posramljene zbog istraživanja telesnosti i seksa. Erno raskrinkava ovu inherentnu diskriminaciju: kako se seksualna želja normalizuje kao sastavni deo života za muškarce, dok je kod žena ukorenjena u osudi.
Roman „Sećanje na devojku“ je više od autofikcijskog prikaza jednog ključnog leta; knjiga se širi na samo umeće pisanja i mogućnosti onoga što ono može da postigne. Godinama kasnije, na internetu, ona pronalazi čoveka koji se prema njoj loše ponašao i doživljava trijumfalan, katarzičan mir: „Ne zavidim mu: ja sam ta koja piše.“
Roman autorke iz Gane, Ame Ate Aidu, Changes: A Love Story, objavljen je 1991. godine i predstavlja delo koje istražuje kompleksnost ljubavi i braka u društvu koje se nalazi u fazi tranzicije. Radnja prati život Esi Sekji, koja se nalazi na razmeđi tradicije i napretka, pokušavajući da uskladi svoje odnose sa dva veoma različita muškarca.
Kroz Esienu priču, Aidu preispituje duboki uticaj kolonijalizma i borbu za prava žena u Gani nakon sticanja nezavisnosti. Roman vešto oslikava izazove sa kojima se suočavaju žene u pokušaju da ostvare ličnu autonomiju unutar rigidnih društvenih struktura koje često prioritet daju patrijarhalnim očekivanjima.
Obe knjige istražuju kako žene pokušavaju da ostvare pravo na sopstvenu seksualnost i ličnu želju u društvima koja su prema njima često restriktivna. Erno koristi autofikciju da dekonstruiše sopstvenu prošlost i preispita ulogu pisca kao svedoka, dok Aidu kroz svoj roman preispituje sam jezik i strukture moći koje oblikuju ženske živote.
Naslovna fotografija: Jean-Pierre Couderc / Roger Viollet / Profimedia