LOŠINJ DEO PRVI: Zašto sam čitav odmor podredila jednom muzeju?

Da li vam je primamljiva ideja da tokom jeseni odete na odmor na jadransko more? Verovatno. A samo zbog muzeja? Nije ni meni. Ali…

Mogu li da vas zainteresujem da se u startu barem zapitate zašto postavljam pitanja sa očiglednim odgovorima, ako vam kažem da sam svoj predugo čekani odmor organizovala oko lokacije na kojoj se nalazi jedan muzej?
 Nisam istoričarka umetnosti i ovaj predmet sam, svega dve godine, slušala na studijama žurnalistike.
 Mogu da podignem ulog i sa sledećim podatkom. 
Dan pred odmor, na njegovo potpuno zaprepašćenje, moj partner saznao je gore pomenutu informaciju i zgranuto upitao: „Zaboga, šta može toliko zanimljivo da se nalazi u nekom muzeju!?!“
 Odgovor je bio potpuno iskren i nimalo ironičan: Jedna statua.

Znam, znam, ali… ostanite sa mnom, obećavam da priča postaje bolja. Jer, ta statua nije usamljena. Ili jeste, zavisi kako na to gledate, ali činjenica je da je prostor u kojem se nalazi osmišljen samo za nju. Devet soba, devet činova, sve njoj u čast. Drama vredna Sofokla, samo sa manje maslinovog lišća i više biljnih vrsta.

Muzej Apoksiomena

Dozvolite da vas dodatno zbunim.

Pre svega neophodno je da znate lokaciju na kojoj se u jednom muzeju, zbog jedne statue, odigrava drama u devet činova. Dakle, ne samo u mojoj vezi, tokom pakovanja pred put na more, već doslovno u samom muzeju.

U pitanju je najsunčanije ostrvo Kvarnera, obgrljeno borovinom na svakom pedlju – mirisni vrt Jadrana – Lošinj.

Ispostavlja se da su i ovde krajem XIX veka, promoćurni Austrougari uvideli potencijal za estetski upakovan banjski biznis. Tako su bez ikakve laži i prevare, primat od 1200 biljnih vrsta koje rastu na ostrvu, ubacili u miks sa 200 sunčanih dana i smaragdnim morem, te upakovali u nešto što i danas prodaje preko 2 miliona turističkih noćenja godišnje. Možete imati sopstveno viđenje o tome kako su imperijalne sile oblikovale lokalne prilike, ali ne možete osporiti genijalnost onoga što su ovde osmislili: promenadu zdravlja. 
Takozvanu terapijsku šetnju, koja vas namenski napravljenim stazama, u prisustvu jedinstvene mikroklime ostrva, leči bolje nego dupla doza ortomola. 
Ako je vazduh na Lošinju činjenično lekovit, marketing je onda tek usputni tool.

Ali hej, vratimo se sceni s početka teksta, i glavnom junaku priče, koji se za pažnju takmiči, ni manje, ni više, no sa mestom na kome se nalazi…

KO JE UOPŠTE APOKSIOMEN?

Brzi kurs iz istorije: U antičkoj Grčkoj, Apoksiomen je bio atletski arhetip. Snažan, idelnih mera ali nije prikazan u borbi, već tokom predaha od nje. Vajari su ga predstavljali uvek na isti način: u trenutku čišćenja strugaljkom – metalnom špatulom kojom se skidalo ulje, znoj i prašina posle takmičenja. Postupak se na grčkom zvao apoxyesis, nešto što bismo danas najpribližnije poistovetili sa, recimo, pilingom. Bio je to jedan od omiljenih motiva klasične umetnosti. Kanon lepote i proporcija. Simbol zdravog tela kao vrhunca ljudskog postignuća.

Dakle, Apoksiomen nije ime jednog čoveka ili tip ratnika. To je tip figure. Atleta, u svom najintimnijem gestu – trenutku vraćanja sebi. Važno je znati i sledeće: postoji samo devet statua na svetu posvećenih Apoksiomenu, od kojih su svega tri bronzane poput ove koja se nalazi na Lošinju. A, koja je ujedno njegova najočuvanija i najautentičnija verzija.

Ako vam nije jasno zašto je bilo šta od navedenog toliko posebno u vezi sa nekakvom grčkom statuom, pa joj je posvećen čitav muzej i neko poput mene zbog nje planira destinaciju za odmor, vreme je da uključim elemente trilera u tekst.

ČEMU DRAMA?

Dve hiljade godina bronzani mladić idealnih proporcija, ležao je nepomičan i zaboravljen na dnu mora. Pesak i grube podvodne stene, 45 metara dubine i potpune tišine, bile su njegova svakodnevna scenografija, tu i tamo prožeta scenom prolaska šarenolikih skarpina, hlapova i sipa. Sve do tog vrelog julskog dana, 1996. godine, kada belgijski turista René Wouters zaranja kod otočića Vele Orjule nadomak Lošinja. Umesto jata riba, ugledao je deo tela, obraslog algama i morskim travama. A ispod njega? „Zarastao“ u more, koje kao da je i samo htelo da ga sačuva od nepoželjnih znatiželjnika, nalazio se bronzani atleta: visok 192 centimetra i težak impozantnih 308 kilograma. 


Ko je on i kako se uopšte našao tu?

Ako vam nije po volji fikcijska drama, evo stvarne:
 René Wouters tajnu je brižno čuvao tri godine. S vremena na vreme, odlazio je da obiđe svoje otkriće, ali bukvalno nije znao šta da radi sa njim. Na ilegalnom tržištu antikviteta, ovakve vrste pronalazaka vrede od 200 miliona do pola milijarde evra. Problem je „samo“ kako ih izroniti u tajnosti, jer one, po zakonu, pripadaju državi na čijem tlu se nalaze.
Nefer? Možda. Zato René na kraju odlučuje da bude fer i svoj pronalazak prijavljuje vlastima.

RESTAURACIJA SLAVNE BUDUĆNOSTI

Šest godina strpljivog rada restauratora iz Zagreba bilo je potrebno da bronza ponovo prodiše. Kada je 2006. prvi put pokazao lice u Arheološkom muzeju, počelo je njegovo drugo putovanje: svetska turneja na kojoj su mu se divili Firenca, Pariz, London i Los Anđeles. Na dvadesetogodišnjicu pronalaska vratio se kući, u Lošinj. A, ono što ga je tamo čekalo prevazišlo je sva očekivanja javnosti, čitava palata iz XIX veka pretvorena je u njegov lični muzej.

Ovaj muzej jedini je na svetu koji je posvećen samo jednoj skulpturi.

I dalje niste zainteresovani? Ok. Krenimo redom. Muzej je, od svog otvaranja osvojio: 
najviše evropsko priznanje za baštinu Europa Nostra; zatim posebno priznanje za najinovativniju i najkreativniju postavku na dodeli Evropskog muzeja 2019; višestruko je nominovan za prestižnu titulu Evropskog muzeja godine, a slovi za ubedljivo najlepši muzej na celokupnom Jadranu.

ALI, ZAŠTO BI NEKO PONOVIO POSETU MUZEJU i to na udaljenom ostrvu? Ako nisam bila precizna u startu – Apokismen je apsolutno predivan, ali ja sam želela da vidim Muzej.

***

Više o samom muzeju saznajte u nastavku priče koji vas očekuje – sutra.

Fotografije: Maja Bunčić @vilvarinka, Muzej Apoksiomena – Dorotić / Bosnić