Vršac: O arhitekturi, propadanju i lepoti kao moralnoj obavezi

Sigurno vam je poznat opis: odoleva vremenu? U slučaju koji je pred nama, ova tvrdnja definitivno nije istinita. Dobro ste razumeli. Neću da ulepšavam ono što se ulepšati ne može. Ako očekujete putopis u kome su vodeći narativi šarmantne ulice, njihova posebna atmosfera, brojni neotkriveni dragulji ušuškanog banatskog gradića… važno je da, odmah na početku, znate da toga ovde neće biti. Zašto? Zato što ne želim da se čitalac ovog putopisa jednog dana nađe na licu mesta i bude razočaran ili, u najmanju ruku, zbunjen, jer moja „must visit“ lokacija predstavlja tek fragment stvarnosti ili je sporadična kulisa za pokoji savršen instagram kadar.

Određeni gradovi zaista jesu kompletan i u celosti savršen prizor. Ispeglani, ulickani, očuvanih fasada iz svih svojih perioda slavne i neslavne istorije. Njihova arhitektura je harmonična kompozicija, uz koju je obavezno upakovano i zelenilo u skladnom balansu, na svakoj površini koja to dozvoljava. Tihi aplauz za: Graz, Ljubljanu, Porto, Madrid, Štokholm, Berlin… Na ovim mestima nema smisla da vraćate telefon u džep. Gde god da pogledate, svaki kadar je instagrammable! ili prosto rečeno – besprekoran.

E pa, nažalost, to zaista nije slučaj sa gradovima u Srbiji. Više ni u idiličnoj Vojvodini, a uspevala je decenijama da se provuče i živi od stare slave, temeljene mahom na nasleđu velike Mitteleurope. To su joj dugo bile baza i dika, skoro dva i po stoleća – od kraja 17. veka, pa sve do junačkog poteza Gavrila Principa iliti Prvog svetskog rata.

pisati iskreno o Vršcu…

Nemoguće je da pišete (iskreno!) o lepoti vršačke katedrale, nestvaranom pogledu sa vršačkog brega, potpuno očuvanoj i jednoj od najstarijih apoteka u zemlji… apsolutno bilo kojoj specifičnosti vezanoj za ovaj severoistočni grad Srbije, a da se ne dotaknete njene pohabane stvarnosti koja vas okružuje.
Dotrajale fasade iz perioda baroka, secesije i klasicizma i grafiti, oljuštena boja i pvc prozori. Na silu ugurane tende i plastični stolovi, naspram ornamenata i ručno rađenih reljefa ispod antiknih balkona. Najblaže rečeno – oku neugodan kontrast, a činjenično spoj od koga vas boli duša. Nekada je specifična arhitektura Vršca grad činila koherentnom celinom, govoreći ponosno o povezanosti sa tradicijom, koja je ovo mesto doslovno oblikovala. Vršac je kao središte Banata bio mala kopija Mitteleurope, mikroimperija na granici Istoka i Zapada. Ovde su vekovima obitavali Srbi, Mađari, Nemci, Jevreji, Rumuni, Slovaci i svi su ugradili deo svog mentaliteta u jedinstveni zajednički pejzaž. I možda najvažnije: svi oni živeli su u vremenu kada je lepota bila moralna kategorija. A, kada nestane vera da je to ono što čini identitet grada važnim, sruši se više od napukle fasade…

Međutim, i pored ove konstatacije, lepota Vršca nazire se svuda oko vas. I tome će se u nastavku i te kako pokloniti pažnja, jer to ovaj dotrajli dragulj Vojvodine, ali ipak dragulj, i te kako zaslužuje. Ponajviše njegovih nekoliko ključnih punktova.

VRŠAC – KLJUČNE TAČKE

Prvi je definitivno vršačka katedrala – zbog koje svoj planiran izlet na jedno poslepodne do srca Banata možete odmah da produžite na celodnevnu akciju ili prosto poput mene, samo precrtajte ostale stavke sa spiska. Još bolje: bacite spisak. Hajde lepo da se svi skupa manemo te brzinske konzumacije destinacija. Odbacite turistički fast food mentalitet, neka ostane u domenu hrane, što dalje od sfere putovanja.

Odmah u startu, da razjasnim intresantan laspus, koji se iznova provlači kroz sve priče i tekstove o vršaćkoj katedrali. U pitanju uopšte nije katedrala. Da bi jedna crkva bila katedrala, u njoj je neophodno da se nalazi sedište biskupa, mesto s kojeg on upravlja svojom eparhijom. Ova crkva to nije. Niti je ikada bila. Ali zašto je onda ja i svi ostali nazivamo katedralom? Zato što je toliko monumentalna i zapanjujuće lepa, da je nekako logičnije da je u pitanju katedrala – s obzirom na to da su one često veće i raskošnije ukrašene od klasične crkve.

Najteži i najlepši deo u vezi sa crkvom Svetog Gerarda, jeste taj što ne možete da odlučite kada ste videli dosta i kada je vreme da jednostavno napustite prostoriju.

Koliko god bili impresivni kadrovi zbog kojih će vam baterija na telefonu izdahnuti: od moćnih gotskih stubova i do detalja oslikanog svoda koji se nad vama širi poput neba, verujem da bi još upečatljiviji biio prizor nas samih u tom prostoru. Zjapećih vilica, izgubljeno tumaramo po ogromnoj crkvi i tiho, za sebe, gotovo nesvesno, izgovaramo “wow”.

Par pojedinosti koje situaciju na licu mesta čine ako je ikako moguće, impresivnijom. Ovo je najveća katolička crkva u Srbiji, druga najveća u bivšoj Jugoslaviji, odmah iza zagrebačke katedrale. Ako vas na kolena ne baca molitva, onda u toj radnji može da se oproba sledeći niz: visina tornjeva od 63 i dužina crkve od 61 metar. Možda i najznačajniji detalj, neogotski stil u svoj svojoj slavi; u finesama od kojih će vam se zavrteti u glavi. Meni je posebno interesantan onaj da je ova građevina, koja para oblake banatske ravnice, nastala za svega tri godine: u periodu od 1860. do 1863. godine.

Ne znam jeste li zapravo svesni nadrealnosti ove informacije? Naime, u 19. veku podići ovoliku, ovakvu crkvu u stilu gotskog preporoda, činjenica je za divljenje sama po sebi. A u praksi to znači sledeće: ukrasni reljefi, skulpture svetaca i groteski, dekorativni stubovi, kapiteli, vitraži, rozete prečnika prosečne garsonjere, delikatna drvorezbarija… Sve to, sastavljeno od na stotine, pa i desetine hiljada strpljivo, ručno izrađenih linija i motiva.

Softveri za projektovanje, gotova rešenja i standardizovani proračuni? Naravno, naravno. Ako pod tim podrazumevamo pergament, šestar, zlatni presek i božju pomoć. Jer kompletna gradnja i izrada svakog detalja oslanjali su se na iskustvo arhitekte i majstora, koji su sve to izvodili uz pomoć dobre stare metode: pokušaja i greške. I možda najluđe od svega, sav taj kamen, njegova grandiozna visina i širina, sve je to izdejstvovano na ručni pogon. Dizalica: a la mišićna masa, kotur i skela.

Neću ni da zalazim u pojedinačne opise koji vas čekaju unutar ovog neogotičkog remek dela. Količina boja i detalja u sklopu sa veličinom prostora, nadmašuje i mnogo bolje fotografije od mojih. Isto važi i za reči naravno.

Preneti celokupan utisak nezahvalna je rabota.

Idemo dalje, pravimo jedan brzinski kafica intermezzo u centru grada. Kratak, jer uzevši u obzir to koliko smo se neplanski zadržali u crkvi, jasno je da nećmo stići ni do nadaleko čuvenog Vršačkog brega, ni do Gradskog muzeja (sa zbirkom od preko 250 000 eksponata!), a gde je tek obavezan vojvođanski ručak? Ovo je, inače, naš kratak plan za obilazak, u duhu spontanog slow travel pristupa. Lista postoji i broji 10 must visit lokacija, ali nas ovakva vrsta obaveze ne zanima.

Najstarija apoteka u Srbiji

Svraćamo potom na mesto koje je najviše zaslužno za moj povratak u Vršac. Ono koje mi je ostalo urezano u sećanje još od ekskurzije u osmom razredu, tada sam ovde bila prvi, i do sada jedini put.
U pitanju je takozvana Apoteka na stepenicama, koja se kada je otvorena davne 1784. godine zvala simbolično „Kod Spasitelja„. Ovo je jedna od prvih otvorenih apoteka u Srbiji. Što je meni lično prilično fascinantno, ali ne na dobar način. Naime, u pitanju je značajno kaskanje za ostatkom sveta. Dok su u Italiji, Nemačkoj i Francuskoj prve apoteke postojale još u 14. i 15. veku, u Srbiju je ta civilizacijska tekovina stigla dobra tri do četiri veka kasnije. Za ovu privilegiju možemo zahvaliti Osmanlijama, koje su harale našom zemljom upravo ovoliko koliko smo mi kaskali za Evropom. Njihov (na prvi pogled sulud) otpor modernizaciji, nauci i sistemskom obrazovanju proizilazio je zapravo iz straha da bi sve što dolazi sa Zapada, poput štampe, škola i naučnih ideja, moglo da naruši verski poredak i oslabi autoritet tadašnje vlasti.

Možda sam u pitanju samo ja, ali iz nekog razloga mi je ovaj sistem upravljanja zastrašujuće poznat…

Nego, vratimo se vajnoj vojvođanskoj prošlosti, čijim se tragovima divimo i danas i zbog čega Vršac i dalje uspeva da izazove oduševljenje – ako ste voljni makar malo da zagrebete ispod površine. Grad je dakle ovu, svoju prvu zvaničnu apoteku, dobio skoro 50 godina pre no što je otvorena prva u Beogradu.
Prilično poznata bila je i van granica teritorije Banata, ali i tadašnje Vojvodine i Srbije: zbog jednog od prvih brendova u zemlji. Kozmetičke linija za žene „Doktor Filipion“, a pogotovo kreme za dan i noć, koja je važila za izuzetno popularan proizvod. Tu su se spravljali i lekoviti čajevi (i dalje možete da vidite prvobitnu prostoriju za sušenje i pripremu bilja), brojni eliksiri, ali i lekovi protiv glavobolje, zubobolje…Način na koji su ovi proizvodi bili predstavljeni i reklamirani kroz vekove i decenije unazad, možete videti ovde i prkatično nigde drugde u Srbijii.

Sasvim izvesno da vas ova tema možda ne zanima i da joj niste vični, ali boravak u originalnom ambijentu koji je uredno funkcionisao dva veka, a ostao netaknut, prilična je privilegija, a verovatno i nešto najpribližnije alhemičarskoj laboratoriji, što ćete imati priliku da doživite.

Pitanje se tako nameće samo od sebe: kako smo to i kada izgubili potrebu za lepim?

Možda onda kada smo prestali da gradimo da traje, a počeli da zidamo do sledećih izbora. Kada su majstori zamenjeni izvođačima, a arhitekte prodavcima kvadrata. Kada su trgovi postali parking-mesta, zelene površine idealna lokacija za još jedan stambeno poslovni objekat, a fasade panoi za reklame. Ako se nekada verovalo da sve što je lepo mora biti i ispravno, jasno je onda da smo negde skrenuli sa puta. Oronule kuće bivših velikih gradova, o tome suviše slikovito svedoče. Nestanak odgovornosti prema prostoru, doneo je nestanak odgovornosti prema nama samima. Kada je lepota postala luksuz, izgubila je smisao. Svet kapitala pretvorio je arhitekturu u statistiku, a gradove u pozornice bez duše.

Pravo pitanje je zapravo: hoćemo li ponovo naučiti da gradimo sa dušom?

Ne samo zgrade.

KAKO STIĆI DO VRŠCA:

Iako se zapravo nalaze u istom delu zemlje, iz Novog Sada se do Vršca stiže za otprilike dva i po sata, dok je iz prestonice put kraći za sat vremena. Moja preporuka je da na ovo slow putešestvije krenete vozom, s obzirom da postoji direktna linija iz Beograda.

VRŠAC – AKTUELNE MANIFESTACIJE

Festival klasike “Vršačka pozorišna jesen”, ove godine biće održan 32. put i to od 29. oktobra do 3. novembra. Festival će, po tradiciji, otvoriti Narodno pozorište „Sterija“ iz Vršca, 29. oktobra, predstavom Jovana Sterije Popovića „Rodoljupci“, u režiji Atile Antala. Nakon domaćina, festivalska scena u narednim danima ugostiće ansamble iz Beograda, Zrenjanina i Tivta.

Fotografije: Maja Bunčić – privatna arhiva