Filmske lobotomije Gorana Nikolića: „Jedna bitka za drugom“ do „Trona“

Mislim da niko ‘80-ih nije očekivao da će nastati trilogija od ideje zvane TRON. Prvi deo je proto – MATRIX, sa cutting edge efektima (doduše, vrlo brzo zastarelim, za razliku od pomenutog klasika iz 1999. godine) al’ umesto spoznaje o “pravom” svetu preko “lažnog”, imamo spoznaju o “svetu kompjutera” kroz ljude iz onog “realnog” koji završe u njemu, al’ to iskustvo je rezervisano samo za bogate IT-evce (voleo bih da budem zarobljen malo u kompu i da se provozam po onim linijama na onom sajber motoru, al’ nema toga bez diplome ETF-a, bato), specifičan dizajn okruženja i aktera u digitalnom okruženju.

Vreme nije bilo nežno prema ovom filmu. Na reprizu, čini mi se kao da traje pola sata duže. Najveći deo filma provodimo u kompjuteru, a tadašnja grafika ne podstiče oko baš najbolje, nema ni neku dinamiku, a takođe je i prevaziđen u svakom pogledu i ostaće u lepom sećanju kao filmska razglednica bumerima, koji su na njemu odrasli, i kao zanimljiva, al’ krajnje minorna tačka u razvoju sf-a i efekata na filmu. Šta je TRON nudio? Viziju digitalnog sveta u analogno vreme, programe koji izgledaju kao ljudi (u kompjuteru, naravno), operativnim sistemom se putuje motorima i čamcima, programi su misleće strukture (a možda i osećajne) i u svemu tome imamo jednu cheesy priču o programeru (Jeff Bridges) koji završi u kompjuterskoj realnosti (obrnuti MATRIX), da bi smo danas imali film o tome kako će nas AI toliko uzurpirati, da će, potencijalno, ugroziti “naš” svet. Mislim, to je samo ideja koja je više izgovor za akcionu zabavu nego što se dalje produbljuje kroz film.

Drugi deo, “TRON – LEGACY (NASLEĐE)”, došao je skoro 30 godina posle prvog, ima daleko impresivniji “hardver” (za izgled filma zadužen je direktor fotografije Claudio Miranda, dobitnik Oskara za jedan od vizuelno najimpresivnijih komercijalnih filmova u ovom veku “Life of Pi” Anga Leea, kao i originalnu muziku grupe Daft Punk, koja je postala kultna preko noći i sluša se dan danas), al’ je precenio “softver” (sentimentalan stav prema prvom TRONU i njegovom svetu, čija će percepcija bledeti kako starija publika bude odlazila sa ovog sveta, kao i emotivni luk glavnog lika, koji je više podrazumevan nego zaslužen. Takođe, mislim da je TRON previše kemp u svojoj postavci da bi mogao da emotivno bude shvaćen ozbiljno). “LEGACY” je, suštinski, preslikan, vizuelno nadmoćniji, prvi deo, sa dramaturškim dodatkom u vidu otac-sin odnosa, u težištu priče.

Drugi TRON je bio senzacija zato što niko nije očekivao drugi film, a kamoli da je uopšte snimljen moderniji TRON film. Muzika iz filma je ušla u narod, što je zacementiralo njegov status cenjenog filma u svom podžanru. Danas taj film “ne radi” mase kao onomad, to je više bio događaj nego delo koje će trajati, još se i reditelj Kosinski, pre udruživanja sa Tomom Cruiseom, dokazao jako lepo na tom projektu. U ovom poslednjem nastavku, NIN soundtrack, iako ostavlja jak utisak, malo je repetitivniji od Daft Punk dragulja, al je NIN, svakako, napravio jedan od najboljih primera filmske muzike u ovoj deceniji, i ona samo upotpunjuje ovu “šminkicu” (audio vizuelna gozba, raj forme) od filma.

TRON – ARES

TRON – ARES je više kombinacija prvog i drugog dela, nego klasičan nastavak. Ovo je prvi film u franšizi u kom se dešavanja i likovi prepliću, pretaču i preskaču između kompjuterskog i realnog sveta (najzanimljivija i najveća novina), a do sad se glavnina dešavanja uglavnom zbivala u virtuelnom svetu, a realan svet je bio predah. Koncept programa koji postaju ljudi možda nije baš najrealnija i uverljivija stvar na svetu, al’ u ovim “dva metra iznad zemlje” okolnostima stilizacije to prolazi.

Efekti i vizuelni aspekt, kao segment koji je najprimetljiviji i ono po čemu se svaki film najviše ističe, možda su i bolji nego u “LEGACY”. Ipak , direktor fotografije, ovaj put, jeste Fincherov saradnik, Jeff Cronenveth (Fight club, The social network, Gone girl), nema zezanja. Iskustvo gledanja filma TRON – ARES na IMAX platnu sigurno podiže utisak za jednu lestvicu, iz već rečenih razloga. Ne spasava ga od njegovih dramaturških problema, al’ ga čini jednim poštenim bioskopskim iskustvom. Čak mislim da, i u regularnim 3d salama, ovo “radi posao”. Jedna high speed akciona scena za drugom, neki likovi prelaze iz realnog u virtuleni svet, neki iz virtuelnog u realan, solidna dinamika, prvoklasni efekti i NIN. Čak je i logo filmske produkcije Disney, smešten na početku filma, sa NIN muzikom i laserima, izgledao kul.

EYE CANDY filma: The grid (digitalna površina po kojoj se kreću likovi u TRON svetu), staze u gridu, grid u realnosti, grid KAO TAKAV. Paralelizam grid – realnost drži pažnju i stvara tempo, dobijamo osećaj uverljivosti onoga što gledam zbog te dihotomije.

Omaži, throwbackovi, eastereggovi serijala u ovom filmu, nazovite ih kako god, nisu mi smetali, jer nikad nisam imao emotivnu vezanost za serijal (da sam bio mali u momentu kad je prvi deo izašao i da sam ga gledao nevinim dečijim očima kao Jared Leto, možda bi me nostalgija vezivala) i ako je neko mogao ovde da ima “glorified cameo” (poznata ličnost koja se upotrebljava u datom filmu kao promotivna vrednost istog, jer se računa na bazu fanova koja je vezana za lik i serijal, kao i na publiku koju bi pojava poznatog glumca mogla privući), onda nemam problema da to bude jedan jedini Jeff Bridges, jer je on uvek “dobra vest” na filmu. Scena fizičkog sukoba nema puno, al’ se vrlo brzo svedu na dinamične pokrete u kadru, koji se malo otegnu sa trajanjem, čemu pomažu ne preterano inspirisano kadriranje i koreografija (montaža i dizajn zvuka rade heavy lifting). Jedina scena borbe vredna pomena jeste ona između programa ENCOM- a i DILLINGER- a na početku filma.

TRON – DRAMATURŠKI VAŠAR KLIŠEA

TRON serijal je uvek imao mnogo bolje scene vožnje i jurnjave onih TRON motora što ostavljaju neprobojni laserski zid za sobom, pa su takve scene vrhunac akcione atrakcije (scena u kojoj Jodie Turner – Smith i Jared Leto jure Gretu Lee, po ulicama Kvebeka – prava SF bombonica). Lik Athene, u tumačenju izuzetne Jodie Turner – Smith (od svoje, nimalo zahvalne, minutaže, uradila je mnogo i nadam se da su je primetili), Aresovog saborca koji (SPOJLER) se okreće protiv njega čim on okrene leđa DILLINGER korporaciji (KRAJ SPOJLERA), unosi jedan prijatan “Terminator” osećaj u celu priču, svojim prisustvom i linijom radnje, i vrlo brzo, postane mnogo zanimljiviji lik nego Ares. I “LEGACY” i “ARES” su dramaturški vašar klišea (otac prihvata sina, a sin se oslobađa tereta dokazivanja sebe u odnosu na oca VS program hoće da bude čovek, a čovek, bolno spoznaje, da ne može da bude Bog).

Jedini razlog zbog kojeg ovo delo, a i Jared Leto u njemu, postoji jeste činjenica da je Leto fan franšize, da je sebe oduvek video kao deo nje i da ima mnogo para i ozbiljnih kontakata, koji bi uopšte i pomislili da Letu daju šansu da priđe ozbiljnoj lovi posle “Morbiusa”, “Suicide squada” i osnivanja verske sekte, tokom Covid pandemije, u Hrvatskoj. S obzirom na to, takođe je za pohvalu činjenica da je sebi dao ulogu otelotvorene veštačke inteligencije, a ne lika od krvi i mesa, te je možda i svestan, makar donekle, da ne može tek tako više da igra ljudsko biće, kad je i sam više privid ljudskog bića, kula od leda u ljudskom telu, čije oči podsećaju na glečer i… da ne preterujem, Leto je funkcionalan kao AI koji otkriva da ima dušu, uf, ovo je bilo teško i napisati, al’ mislim da je koncept uloge bio od značaja Letou da i sam otkrije da je nekad bio ljudsko bi… ustvari, sad baš preterujem. Poenta je da je ključna scena za unutrašnju spoznaju toga ko je i šta je Letov lik, ona scena u kojoj on završi u Jeff Bridgesovoj mreži, sistemu, virutelnom svetu, šta god, i ta dražesna retro atmosfera je upravo ono što je zamišljao Leto svaki put kad bi se, u “Requiem for a dream”, puk’o u venu dopo… e, sad je dosta već.

Upravo je sam Leto razlog zašto su mnogi priželjkivali filmu propast na blagajnama, što se i dešava, s obzirom da film nije blizu ni da povrati budžet. Mnogi od njih, koji se sad naslađuju, nisu ni otišli da gledaju film, što je poštenije od nekih koji su otišli, sa svešću o mržnji prema Letou, ili podsvesno, rezervisani u startu prema filmu, ili sa strogim očekivanjem da im se film “dokaže” kad je već počinio “smrtni greh” sa Jaredom , pa se neki čak i čude, sa takvim stavom, zašto im se u filmu ništa ne sviđa. U vremenima nikad skup’jeg bioskopskog iskustva, smatram da je odlazak na film sa takvim stavom (koliko god Jared bio duboko problematičan, ovako privatno), sa potajnim iščekivanjem “da li će da se sapletu”, ili bar on sam, sa unapred formiranom mržnjom prema bilo čemu što će Jared da predstavlja na platnu, jer ga neko voli kao osobu (ni ja nisam fan), a još zna i da je ograničenih glumačkih sposobnosti – prvo što mora čovek sebe da pita jeste: zašto to sebi radim uopšte i zašto idem sa takvim gardom na komercijalni film? Niko nije očekivao remek–delo, al neću ni da filmski McDonalds u startu gledam s visine, ako sam već platio kartu.

Ukratko – Dont hate the player, hate the game.

Nego, cela priča počinje kulminacijom višegodišnjeg poslovnog rata između visokih predstavnika dva tehnološka giganta – ENCOM (Greta Lee, nosi film) i Dillinger (Evan Peters, mislio sam da ćemo imati neki obrt s njim, da ne bude i ovog puta (ljigavi) negativac, al’ avaj). Ko prvi dođe do koda beskonačnosti, taj je prešao igricu, osvojio vrh sveta i postao kandidat za Nobela. Naravno da Gretin lik ima veće šanse u startu, jer je kod napisao njen otac, al’ nema veze, nad time se još i može zažmuriti. Ono nad čime je teže zažmuriti jeste činjenica da smo mi, kao gledaoci, dovedeni u poziciju da navijamo u borbi dvoje kapitalista – Evan, kad bi došao do koda, napravio bi privatnu vojsku i verovatno osvojio Ameriku, tako da za njega mogu da navijaju samo perverzno bogati ljudi, koji bi isto to voleli, al ne i da do toga dođe neko drugi, a Greta želi da reši glad u svetu, što je jednako uverljivo da iko bolesno bogat zaista želi, kao što je uverljiva i pojava Betmena u realnom svetu kod Nolana. Već taj inicijalni dramski sukob pozicionira očekivanja, šta može da se dobije ovim filmom, vrlo nisko, ako se misaoni tok upregne na vreme. Čak je sve vezano za onu laser pušku što te skenira, pa prebaci u svet kompjutera, zanimljivije od pokušaja da se dođe do večnih prozivoda 3d štampača.

U prvih sat vremena, film teško uspostavlja balans između npc humora, dramske urgencije i high tech sveta koji gradi, al’ se to brzo zabašuri kada na scenu dođe ideja “da mogu malo i programi da se otelotvoruju u našem svetu”, a ne samo obrnuto “da ljudi upadaju programima u goste”. Kad već pomenuh Evana i Gretu, koji svojim talentom i profi odnosom prema ovom materijalu, “prodaju” publici iole uverljivo neke jako upitne dijaloge, samo Evan ima lakši zadatak jer igra ekscentričnog bogataša, rođenog u lovi, sa minimumom karakterne pozadine i razvoja kroz film. Scenario je konstantno na klackalici da sklizne u ambis, samo ga drži rediteljsko ubeđenje u ovaj projekat. Voleo bih da nešto, na ovako visokom tehničkom nivou izvedbe (u nekim momentima mi ide rame uz rame sa Kameronovim 3D dostignućima), bilo još inovativnije sa dizajnom vojnika, sa obe strane sukobljene, oružja, vozila (motori su i dalje prelepi, a jedine novine su tenkovi i letelice)

Ukratko, film odiše jednim vrlo naivnim, simplifikovanim pogledom na svet i ljude, te ga treba prihvatiti kao “vožnju u luna parku”, što kaže Scorsese o MARVELU, jer ako prihvatite njegovu naivu, videćete i ponešto lepo, iako formalne prirode, pored meni slatke tirade o “Depeche mode” kao boljoj muzici od Mocarta, po mišljenju Letoa u filmu, što je sasvim logično kad je u pitanju AI. E, sad, to što nas film navodi da odlučimo za koga ćemo od CEO kapitalista da navijamo, to je tema za neki drugi put.. Kao i to što nas vodi da se saživimo sa personifikovanom veštačkom inteligencijom, u vidu Jared Letoa, al’ to je samo sofisticiranija verzija robota iz “Terminatora”, a pošto sa robotima, naročito ubilačkim, niko nije imao problem, ja mislim da smo i ovo rešili.

Ovom filmu je veći cilj da bude kul I dinamičan, nego pametan, i te karte vrlo brzo otkrije.

Da, ima ovde korenja intrigantnih ideja. Onda imamo koncept koji može da vuče paralele sa našom stvarnošću. Takođe, i ideje i koncept se ovde ispoljavaju kroz b movie dijalošku ekspoziciju, skrivenu u AI ustima i tokom akcije, te ako se prepustite vašaru, neće mnogo smetati. “TRON – ARES” je film upitne inteligencije o inteligentnim ljudima koji deluju više iz emocije i ega, nego razuma, i to je, ixgleda, jedina vrsta holivudskog filma o pametnim ljudima koja se danas može videti u cineplexima, nažalost. Takođe, tužno je što programi ovde žele da budu ljudi, a ljudi su sve manje ljudi oko nas.

U prvih sat vremena, film teško uspostavlja balans između npc humora, dramske urgencije i high tech sveta koji gradi, al’ se to brzo zabašuri kada na scenu dođe ideja “da mogu malo i programi da se otelotvoruju u našem svetu”, a ne samo obrnuto “da ljudi upadaju programima u goste”. Pored postera za “TRON-ARES”, ispred bioskopa, dok sam izlazio iz sale, video sam poster za –The Smashing Machine-, sa Dwayneom Johnsonom, zvanim “The Rock”. Dok su neki iza mene negodovali nad time što je novi TRON propustio svaku moguću priliku da kaže nešto pametno , setio sam jedne poletne avanture, u kojoj glumi “The Rock”, zvane “Rundown” (-Dobrodošlo u džunglu-). Taj film je imao priliku da bude studija kolonijalizma kroz žanr, ali to autorima uopšte nije bila namera, te imamo “samo” vraški zabavan i režiran film. “TRON-ARES” nije vrhunski režiran, al’ je dovoljno dobro upakovan i atraktivan za bilo koga kome je potrebno dva sata tehno vožnje.

Ovaj film niko nije tražio i nema nikakve duboke misli o AI, al jeste audiovizuelno bogat film potere. Dovoljno –cool- i kompetentan u izradi, konceptu i dinamici, da mogu, hladne glave, da dozvolim sebi jednu pasivnu dozu uživanja u njemu. S obzirom da ga je režirao čovek iza naslova poput –Maleficent 2- i –Pirates from Carribean 4-, dobro smo prošli. TRON je, u suštini, ostao ono što je oduvek bio – formalni karneval sa škriputavim scenarijem. I tako će i umreti. Verovatno posle ovog filma. Na kraju filma, koji izgleda kao reklama za parfem, Jared seda na motor i odlazi da osnuje sektu. Cenim da će mu trebati mnogo više od 29 minuta, koliko bez koda beskonačnosti AI opstaje telesno u našem svetu, da se opere od svega iza sebe.

JEDNA BITKA ZA DRUGOM

Najveći kompliment koji neko može danas da udeli filmu je da bi ga rado pogledao u bioskopu (dok gleda trejler za isti ili dok gleda sam film, najčešće piratizovano, kod svoje kuće), a moj kompliment ovom filmu je da nisam pogledao u telefon ČITAVA 3 SATA.

NEKA BUDE BITKA NERPESTANA

Pored toga što je ovo, prema publici, najotvoreniji film koji je Paul Thomas Anderson snimio, još od “Boogie nights”, moramo biti realni – trebalo je dobiti ONOLIKE pare za ovo retro žanrovsko sagledavanje američke, ali i svetske, sadašnjice (130 – 175 miliona dolara je procena budžeta, sa sve novcem za promociju filma). Prvobitni naziv filma, “The battle of Baktan Cross” (Baktan Cross – fiktivni gradić u Meksiku, gde se dešava veći deo filma), pored toga što zvuči kao naziv nekog američkog autorskog filma iz ’70-ih (što sam film, svojom prirodom, u potpunosti oličava), i nanovo potvrđuje Andersonov antitalenat da osmisli marketabilan naslov. Ili, pak, uporno odbijanje.

Samo ovog puta, za razliku od bilo kog prethodnog, budžet je najveći u Andersonovoj karijeri.

Može se reći da ga je zaslužio kvalitetom svojih filmova i njihovim umetničkim dometima širom sveta, al’ Ameriku, to se barem zna, kvalitet, primarno, nikad nije zanimao. Nijedan Andersonov film nije došao ni do 100 miliona dolara zarade, tako da odgovor kako je ovaj film, koji nema upeglanu privlačnost superherojskih naslova, dobio superherojsku lovu, leži u tome da Warner Bros. i dalje veruje u Leonarda di Capria, kao “zlatnu koku” sveta filma (što je, desetak godina posle “Wolf of wall street” uspeha već anahronizam za smatrati, s obzirom da ovaj film, za mesec dana prikazivanja širom sveta, nije ni uložen novac povratio (umrle su filmske zvezde, jure se instagram zvezde za uloge)), što su i zvanično izjavili čelnici Warnera, kao glavni razlog za davanje ovolikog budžeta. Bumeri, naravno, i ta bumerska iluzornost je jako bitna za ovaj film.

Da bi se budžet odobrio, verovatno je Paul morao da Viggoa Mortensena, prvobitnog glavnjaka, zameni Leom (a Joaquina Phoenixa Seanom Pennom, mada mislim da je to više iz razloga što je smatrao da će Sean biti bolji antagonista Leu) kao i da hermetični naslov “The Battle of Baktan Cross” zameni sa, ne mnogo komercijalnijim “One battle after another”. Takođe, sadašnji director Warnera, Michael de Luca, koji je bio direktor New Line Cinema kompanije, kada je Paul Thomas Anderson počinjao svoju profesionalnu karijeru, sa nekoliko filmova u njihovoj produkciji, sigurno je imao ulogu u tome da pogura svoje “zlatno dete” Paula. Jaki kontakti su neophodni u svakom poslu, to nam je svima jasno, čak i više nego veština, talenat, znanje i iskustvo. Bogu hvala, pa ovde imamo primer čoveka koji ima i ove četiri pobrojane stvari. Kad je već niz poslednjih MARVEL-DC filmova “polupao zube” na box-officeu, a neki su koštali i 2, 3 puta više od ovog filma, drago mi je da su “bačene” pare i na nešto respektabilno, za promenu. Nešto na šta će se narod tek vraćati.

Politička relevantnost nikada nije bila Paulova namera u karijeri, makar ne glavna, ali političke ideje su provejavale krzo nekoliko njegovih naslova: “There will be blood”, “The master” (odnos kapitalizma i religije) i “Inherent vice” (Amerika, posle dužeg perioda samozadovoljštine u dekadenciji, mora da se suoči sa posledicama “predugog sna”, od Joaquina do Nixona), dok je “One battle” četvrti Paulov film koji se dešava u sadašnjem vremenu, i kroz koji, kad nije u prvom planu, uvek negde provejava pritisak “duboke države”. “One battle after another” odnosno “Jedna bitka za drugom”, kako glasi distributerski prevod, sem toga što publici, vrlo direktno, od prve sekunde trajanja, stavlja do znanja da će likovi da prolaze, doslovno, iz jedne u drugu bitku, unutar jednog dugog i velikog rata između vladajućih tlačitelja i otupelog, devastiranog naroda, takođe nudi i malo bolji prevod, koji je više u duhu srpskog naroda: “Neka bude bitka neprestana”, plus slogan “Neka bude šta biti ne može”.

PTA U NOVIM CIPELAMA

Altman sreće Boormana sreće Peckinpaha. “Cheech and Chong” sreću “No country for old men”. “Big Lebowski” u raljama kapitalizma. To su samo neka od filmofilskih poređenja koja se mogu čuti kako bi se opisao ovaj, za sadašnje vreme, krajnje neobičan film. Kao da gledamo film iz nekog drugog vremena (sedamdesete prvo padaju na pamet), modernijeg rediteljskog postupka i smešten u naš svet i sadašnje vreme. Kad Steven Spielberg kaže:

Ni u jednom PTA filmu do sad nisam video toliko akcije kao u prvih sat vremena ovog poslednjeg,

to samo pokazuje da niko nije bio spreman na to da će Paul, koji konstantno iznenađuje stilskim i žanrovskim promenama, u sred šeste decenije života, posle par svedenijih filmova, ući u akciono sučeljavanje sa svojim društvom, državom, ali i svetom.

Andersonovo “lično” se ovde, čini mi se, najviše prelilo do sad. Njegova deca su iz rasno-mešovitog braka, a on, kao casual stoner, sigurno se suočavao sa raznim nesigurnostima i preispitivanjima tokom pisanja ovog filma. Njegova roditeljska toplina se jako oseti, za razliku od cinizma, koji je bio jedna od njegovih glavnih osobina kroz rad. Momenat, poput onog gde Leo kaže članu revolucionarne grupe, koji ga pita za šifru preko telefona, da ne može da je se seti jer su godine, i loš odnos prema organizmu, uzele danak, da bi se na kraju pravdao da sagovornik ne može da ga razume jer nema decu, svedoči o čoveku, iza pisane reči ovog filma, koji se ozbiljno uhvatio u koštac sa sobom i svojim nesavršenostima.

Na nivou režije: atmosfera, kamera, vođenje zapleta, glumaca, karaktera, balans žanrova i emocija, retko šta može, u današnje vreme, da izađe na crtu ovom ostvarenju.

Konstantna buka – nekad u prvom planu, nekad dovoljno prigušena da se čuje – ozbiljan je generator tenzije, koju generiše sveopšti HAOS u kom likovi bauljaju. Film je haotičniji u prvoj polovini, dok Leo, pod uticajem spolja, počinje da se budi “iz zimskog sna” i nateran je da deluje, spoljnim okolnostima, a kako svako od likova preuzima odgovornost za svoju ulogu, dok film zadire u drugu polovinu, tako sve deluje fokusiranije.

Pokreti kamere su virtuozni, a pomaže i to što nikada ne privlače pažnju, svaki put imaju smisla. I u kontrolisanim, dugim pokretima kamere, ali i statičnim trenucima, tenzija je uvek pristuna, niko ne može da se opusti. Ni publika, ako se prepustila filmu, ni likovi. Ako bih nešto morao da prigovorim vizuelnom tretmanu filma, to je da malo veća vizuelna distinkcija dva perioda (uvodnih 10-ak godina pre glavne radnje i glavna radnja) nije bila na odmet. Što kroz kolor korekciju, što kroz izgled likova. Takođe, oni bolesno krupni planovi naših aktera, na IMAX platnu, deluju jako čudno i neprimereno. Mislim da regluarnija sala bolje radi za ovaj film, nije ovo IMAX tip spektakla.

Greenwood i njegova raštimovana gitara daju quirky šarm svemu, ali i održavaju tenziju, naročito, kroz muzičko dočaravanje stanja glavnog junaka, ali i njegovog, ništa manje polupanog, protivnika.
Set piece potere na kraju, gore – dole po autoputu, VAPI za malo većom minutažom i bombastičnijim razrešenjem. Ili sam to samo ja… svakako, želeti još onoga što film nudi nije uopšte loše. Jedna od najboljih, najvrcavijih dijaloških scena ove godine je u ovom filmu: scena u kojoj Leo pokušava da uspostavi kontakt sa ekipom iz revolucionarnih dana, al’ od sprženog mozga ne može da se seti lozinke, koja pokazuje tendenciju levičara da se konstantno intelektualno nadmeću, naročito u momentu kad mora da se deluje, i kad njihova nesposobnost postane previše očigledna, onda se međusobno optužuju da su “levičari”, krajnje pežorativno. Chiefs kiss.

Ukratko – ovaj film ima resurse, koje moderni akcijaši nemaju, i autorsku ingenioznost i pamet, koju big budget filmovi nemaju.

BITKA „NAPALJENIH“ PROTIV „SPALJENIH“, A SVI SU ŠUPLJI

Iza priče o Americi, udavljenoj u samovolji manijaka na vlasti (zvuči poznato), krije se pravo pogonsko gorivo ovog filma: komplikovan odnos očeva i potomaka. Imamo tri glavne očinske figure u ovom filmu, i to su: Leo, Sean i Benicio. Leo (Bob Ferguson – Ghetto Pat) – poništen, na liniji između sposobno – nesposobno konstantno, toliko polupan da je sporedni lik u sopstvenom životu.

Kako da bude Če Gevara, a ne može ni dete da odgoji?

A kamoli sebe da sredi… Zarobljen između osećaja spaljenosti, letargije i toksične paranoje i prigušenog kajanja (-nikad nisam znao da joj napravim frizuru- replika je jako indikativna. Od alkohola i droge, kojom je ubijao sebe, nakon što je ostavljen, i nije bio ni svestan do kraja života koji odgaja, a sad kad nema distrakcija, i kad je svestan da može da izgubi onu jedinu osobu u životu koja mu daje smisao, počinje da se kaje kroz, naizgled, male neispunjene rituale sa ćerkom, koji su mu sada ceo svet).

Kako Leo, tvrdo i polako, ide ka spoznaji da mora da prihvati određene odgovornosti i odraste, tako mislim da je izbor njega (koji je specijalizovan za man child karaktere) za ovu ulogu, njega koji u 50. godini muva klinke i izigrava plejboja po Holivudu, još ovde dobija ulogu oca ženskog deteta koje mu izmiče, apsolutno je genijalan. Dodajmo na to i činjenicu da nikad raspalije nije izgledao na filmu (Jeff Bridges kao Lebowski je vrlo očigledan uzor), to svesno bežanje od upeglane holivudske slike o sebi i (makar kroz lik) suočavanje sa stvarima od kojih beži u svom privatnom životu, daje nikad ranjivijeg, duhovitijeg i poništenijeg Lea. Ako je pomisao da on, kao holivudska zvezda danas, može da generiše one pare koje generisao pre desetak godina, ma, i pre godine kovida, a sad živimo u potpuno drugačijem svetu, prioritetima, i tretmanu umetnosti i zabave, njegova pojava u filmu deluje kao dodatni sloj anahronizma.

Čak mislim da pomalo na sebe i gleda kao na antikivitet kroz bavljenje ovim likom.

Raspad grupe revolucionara, čiji je deo bio Leo, usađuje duboko strah i paranoju u njega. Ostavljen od strane svoje ljubavi (takođe, i odrukan, kao i ostali u ekipi), zbog koje je i ušao u priču celu, mislio je tada da ima kontrolu nad svojom sudbinom, a onda, tepih realnosti, preko noći, izvukao mu se pod nogama. Te noći, kad je morao sa bebom svojom da ode u nepoznato. U grad po imenu Baktan Cross. A kada, godinama kasnije, dođe do situacije da shvati, potrošen od alkohola i droge, da nije skroz luda nasta ispranog mozga, koja guši mozak opijatima da ne bi premro od straha (poučen iskustvom od pre desetak godina), nego da su paranoje bile opravdane. Da ni sam sebi nije verovao dovoljno, alć ga je privuklo zavodljivo samosažaljenje i samokreirani osećaj korisnosti, kroz teorije zavere i planove za bekstvo, kad dođe vreme. A onda se desi da su teorije zavere više bile teorije nego zavere, i da mora spasi svoju kćer, od prošlosti koja ga stiže, pa shvata, do kraja filma, da nije zaslužio da bude heroj ove priče – da nikad nije imao nikakvu kontrolu nad situacijom, da se sve rešava mimo njega njega, da njegova ćerka nije više dete i da može sama da se izbori za sebe, a on mora da prihvati svoje mesto u svemu tome i da se dovede u pamet. -Spaljeni- Leo, naš protagonista. A sada, -napaljeni- antagonista.

Sean Penn (Steven J. Lockjaw, ime lika koje je zbunilo i Coppolu) – sirove, snažne spoljašnjosti, sa naivnom srži iznutra. Tužni, bludni jadnik, zategnuta majica, tikovi, potisnuta seksualnost: svake sekunde čekaš kad će da eksplodira. On je u večitom grču od tikova, neopuštanja mišića, koncentracije na posao i udovoljavanja autoritetu, a najviše je u grču od rastrzanosti između odlučne, preteće fasade koju predstavlja svetu, i “slabosti” prema crnim ženama. Tragedija njegovog lika počiva u tome što mora da se dokaže ljudima kojima je ideal da svetom hodaju samo ljudi sa “čistim genima”, beli ljudi, “najbolji ljudi”. Ljudima, koji su sve u životu nasledili, a inače ne bi mogli ni mesarom da upravljaju. On se Bogu moli da Leova ćerka, Willa, nije njegovo biološko dete, nastalo iz one-time odnosa sa Teyanom Taylor, Leovom bivšom (znam da zvuči ko sapunica, al’ biće vam jasno kad pogledate film), jer meleskinja kao potomstvo neće nimalo dobro zvučati onim ljudima, tamo gore, iz “tajnog društva”, koji ga plaćaju i kojima se dokazuje svakog dana, jer će posledice možda biti i radikalnije od odstranjivanja “iz ekipe”. Sean je ostavljen u večitoj borbi između sopstvene razlupane, haotične, kontradiktorne unutrašnjosti i odlučne, sposobne spoljašnjosti.

Polupane očinske figure su, čini mi se, nešto što često okupira Paula Thomasa Andersona

… od “Boogie nights”, gde Burt Reynolds otera Marky Marka od sebe, jer nije bio dovoljno kritičan prema njemu kad je trebalo, preko “Magnolie”, “There will be blood” i “The mastera”, gde ti odnosi odu toliko u vražju mater, da ne mogu nikako da se isprave, sve do ovog filma, koji jedini, posle “Boogie nights”, pokazuje neko svetlo na kraju tunela kroz iskupljenje (u “Boogie nights” je to iskupljenje sina, a ovde imamo iskupljenje oca, što je nekako i logično s obzirom da se PTA, pretpostavljam, sada više oseća kao otac nego sin u svom životu).

Jedina, zaista, uspela očinska figura u ovom filmu, prepunom impulsivnih likova koji velike odluke donose na nivou ljubavi ili mržnje, jeste Benicio del Toro, sa predivnim imenom – Sergio St. Carlos – pored toga što čuva svoju porodicu i uživa poštovanje među njima, kaop pravi zen majstor. Kad uvede polupanog Lea, u svoj životni prostor, niko od ukućana se ne buni, svi znaju da čovek drži stvar pod kontrolom i spremni su na delanje. Veruju mu čak i kad im navuče policiju na vrat, zbog Lea, i to ne samo njima, nego i svim migrantskim porodicama, koje čuva od surove ruke zakona, u svom utočištu – oronuloj stambenoj zgradi koju poseduje. Uvek je miran, staložen, uvek ima plan, uvek je u kontroli. Mi nešto mnogo i ne vidimo kakav je prema svojoj porodici, kao ni prema drugim porodicama, sem par momenata ljudskosti i uigranosti u funkcionisanju, sa vrlo malo reči, ali zato, u prvom planu, vidimo kako ne biva Leu samo partner u nevolji, već i neka vrsta oca, koja ga gura u fokus, efikasnost i navodi ga, sve do momenta gde mora da pusti ptiče iz gnezda da „pusti muda i nastavi samo“.

Moćnici iz senke, privilegovane bolesne budaletine, koje upravljaju Pennom, sa distance nadgledajući dešavanja, strogi su, beskrupulozni i nemilosrdni očevi, koji su od svoga sina, napravili poslušnu, efikasnu mašinu za sprovođenje prljavih zadataka i dokle god je poslušan i koristan, dotle će ga držati na povocu. Inače, nije ih briga za njega, svi su oni zamenljivi, čak i ti moćnici, ako se ispostavi da su “prljali gene sa drugim rasama”. Moćnici će SVE da urade za rasnu čistoću i bilo bi smešno da nije tako nepromišljeno i smrtonosno. Na tome počiva ceo film. Na tom balasnu ozbiljnog i neozbiljnog, kao i krvi i humora, koji naizmenično izviru kao posledica ovog balansa i apsurda.

Niko nije bezbedan, jer nad svima bdije grupa nesposobnih, nezrelih devijanata.

S druge strane, Leova ćerka, Willa (divna, suptilna Chase Infinity – topčina od imena), rođena je u turbulentnom, kontradiktornom , nikad surovijem svetu koji je posledica akumuliranih neuspeha prošlih generacija, al’ nikad ne očajava, jer je njen otac ogledalo očajavanja. Ona od bivanja u očaju beži, al’ ne i od istine, i otelovljuje iskrenu volju i veliku snagu za borbu vraćanja smisla ovom životu. A Teyana Taylor, kao bivša ljubljena Leova Perfidia Beverly Hills (fejk ime, al opet ludilo), ima više stas nego glas, tj. lepša je za gledanje, nego što dobro glumi. Ona bi bila odlična za još neki spot poput Kanyeovog „Fade“, u kom je mamila uzdahe muškarcima širom sveta, dok bi se njena gluma više uklopila u neki kemp Betmen film Joela Schumachera ili blacksploitation iz 70-ih. Regina Hall, alumni Scary Movie serijala, umeto što je prošetala kroz film, bolje bi bilo da je ona igrala Perfidiu, al’ bože moj, ne može sve da bude idealno, izgleda.

Više odnosa na liniji Leo – Benicio, Leo – Sean, Leo – Willa, ne bi škodilo, al’ opet, to i čini film posebnim i neočekivanim, ta nemogućnost da Leov lik bude na pravom mestu u pravo vreme, i da on bude taj, vodeći heroj filma, koji će se suočiti sa određenim likovima. Makar bi mogao da padne neki prequel o Lockjawu i njegovim mlađim danima, ili Beniciov karate kid coming of age, ili… ma, ne mora, nek’ bude i malo misterije.

ZAKLJUČAK

Paralele sa Srbijom, o kojima neki pričaju, su tu – protesti na ulici, ubačeni elementi, hapšenja omladine, rasna i nacionalna segregacija, al’ to su sve opšte stvari kojih ima širom sveta trenutno, pa se svaka zemlja identifikuje na svoj način. Reotkrivanje sopstvenog (i šireg) smisla kroz prihvatanje odgovornosti za sebe i za druge. To je ideja mikro nivoa, koji postaje makro, do kraja filma, a makro (ameirčka politika) nivo ide u stranu. “Inherent vice”, “Magnolia”, “Boogie nights”, “Punch drunk love”, “Licorice pizza” – sve su to PTA (ne mogu više da se suzdržim da ne ubacim skraćenicu) filmovi kroz koje provejava stav da ako čovek uradi dobru stvar nekome, sebi, dovede sebe do pozitivne promene, prevaziđe nešto što ga koči ili gura u ambis, da je to dovoljno u svetu gde su suštinske promene nemoguće. Ni ovde nemamo holivudsko razrešenje većeg problema, ali imamo, po prvi put, u PTA opusu, i tračak vere, da makar novije, mlađe generacije, već prave „pukotine“ u sistemu.

Ovo je film o poteškoćama individualaca (bumera) da u potpunosti obuhvate pojam “neprijatelja”, i lamentiraju nad svojim neuspehom, dok klinci prelaze sa reči na dela. A samo oni, obični ljudi, deluju, u skladu sa situacijom koja PRITISKA upravo običnog čoveka i njihova nemoć i nesposobnost da se izbore do kraja ih vodi u razne adikcije (neverovatan high, kad se dosegne vrhunac, vodi u ogroman low), koje su tu da se ne bi predugo gledalo sebi u oči. I prvo Lea, na duže staze, njegova pasivnost i otupljivanje, sve više podseća na sve ono od čega beži. A onda ga, bukvalno, stigne – u jednom danu. Ovaj film nas, takođe, podseća da ko pokreće revolucije, taj i greši, naročito kad nema mnogo vremena za razmišljanje, nego za delanje, ili dovoljno (pravih) ljudi iza sebe i da pravi otpor dolazi kroz zajedništvo, da niko ne može sam do kraja.

Ako pričamo o krajevima (VELIKI SPOJLER), kraj ovog filma, sa povratkom Lea i njegove kći, u svoj dom, isti onaj u koji su im upali vojnici, dok su ih jurili, a sad ih više ne jure, jer je i Penn uklonjen, a ostatak Leove ekipe i dalje na robiji, koliko god nam srce greje jer su tata i kći sigurni, nema puno logike. Ima još nekih momenata gde se mora zažmureti – change of heart plaćenog ubice sa ćerkom Leoovom, na primer, te se svakako može reći da ovaj film nije savršen, već neka vrste krnjeg, velikog filma. Možda je, kroz formu žanrovske zabave, malo simplifikovana borba liberala protiv autoritarnih, al’ činjenica je da je jedan od negativaca (Sean – najniži na lestvici negativaca) sjeban na kraju i „izbrisan“ kao greška, jer nije sam „obrisao“ grešku i to je najviše što se postiglo u borbi protiv „velikih“, al’ to, opet, nije pakovanje realnosti u veliki filmski trijumf, kako su neki očekivali da će „stick it to the man“ narativ ići, i zadovoljenje malom pobedom, nego životna istina koju ni high budget film ne može da sakrije. (KRAJ VELIKOG SPOJLERA)

“One battle after another” pokazuje da nemirni duh opiranja maničnom sistemu nikad neće zgasnuti u čoveku.

I da zabavi i da pouči – filmski ideal.

Fotografije: PROMO; Profimedia

*Goran Nikolić filmski je i televizijski reditelj, kao i autor podkasta Filmogram, čije filmske recenzije možete čitati na BURO. portalu – OVDE.