Film „Bazen-rupa”: Nežnost i ranjivost naspram surovog sveta prašnjave Ibarske magistrale

U trenutku kada se čini da mladi filmski autori moraju da viču kako bi bili primećeni, Ana Vučićević i Mina Adamović biraju suptilan, nežan, ali daleko snažniji pristup – kao rediteljka i scenaristkinja (Ana) i producentkinja (Mina) kratkometražnog filma Bazen-rupa, autorke poslednjim ostvarenjem pokazuju zrelost, estetsku preciznost i disciplinu koja prevazilazi očekivanja studentskog projekta.

Njihov film, koji je premijerno prikazan na prestižnom Kortfilmfestivalen-u u Norveškoj, a potom krenuo na festivalsku turneju širom Evrope i regiona, stiže i pred beogradsku publiku na Festivalu autorskog filma, gde će imati svoju domaću premijeru.

Bazen-rupa je rad koji otvara pitanje odrastanja, tihe unutrašnje drame i onih trenutaka u kojima prvi put shvatamo da svet ima težinu koju ranije nismo osećali. Ono što ga izdvaja jeste način na koji dve mlade autorke pristupaju temi: bez patetike, bez želje da impresioniraju formom, već nežno, promišljeno i s veoma jasnim osećajem za atmosferu i metaforu.

Iz tog razloga, njihova molba da film pogledamo pre bilo kakvog razgovora deluje gotovo staromodno, kao podsećanje da je umetnost ipak polazište svake ozbiljne priče.

Iza njihovog filma stoji, zapravo, mnogo više od studentskog zadatka. Mi ove vidimo želju da se u domaćoj kinematografiji uspostavi novi ton. Onaj pažljiv i duboko promišljen.

BURO. O FILMU „BAZEN-RUPA”

BURO: Kako se rodila vaša želja za radom u filmskoj industriji? Koji životni trenutak smatrate ključnim za svoj razvoj?

Ana: Taj ključni trenutak desio se veče nakon projekcije filma Neposlušni. Otišla sam, možda prvi put sama, na neku projekciju filma u Dom kulture u Čačku, verovatno me je ispalila drugarica – ne sećam se. Nakon filma nisam mogla da se saberem; morala sam po kiši da šetam u krug po gradu kako bih, jednostavno, posle toga shvatila da želim i ja da snimam filmove, a ne samo da kačim postove na Tumblru.

Mina: Od malena sam učestvovala u dramskim sekcijama Kulturnog centra Gornji Milanovac i već od prvih dana sam znala da želim da se bavim nekim poslom koji je vezan za film ili pozorište. Kao i većina mladih ljudi, uvek prvo pomisliš da postaneš glumica, ni ne znajući da iza kamere postoji milion zanimanja koja su isto toliko bitna da bi jedno audio-vizuelno delo nastalo. Na početku srednje škole, upoznala sam se sa sektorima u našoj industriji i odlučila da svoj detinji san ostvarim. Ključni trenutak, da želim da se bavim produkcijom, bio je dok sam pohađala radionicu FECI (Filmski edukativni centar “Interakcija”) koji me je usmerio ka tome da sagledam svoje sposobnosti i odlučim se šta je to u svetu filma čime ja zapravo želim da se bavim.

BURO: Šta vas najviše privlači kada je reč o stvaranju autorskih kratkometražnih filmova?

Ana: Volim kratke filmove jer u svojoj formi traže jednostavnost i umerenost, nema prostora da se priča razvodni. U njima postoji posebna privilegija: mogućnost da se usmeri pažnja na najmanji detalj, na najsuptilniju emociju, na gotovo neprimetan pokret koji bi u dužoj formi lako ostao neprimećen.

Mina: Žao mi je što većina ljudi povezuje kratki film sa studentskim filmom. Verujem da svako ko nauči da uradi kvalitetan kratkometražni film nikada mu neće biti problem da stvori i „dugi metar“ nekada u životu. Kratkometražni filmovi su dosta kompleksni i izazovni, od samog početka procesa pronalaženja finansijskih sredstava pa i do same distribucije filma. Volim da radim kratkometražne filmove jer mislim da su intimniji. I sam proces rada, stvaranje manje ekipe, pristup priči su dosta intimniji i detaljniji nego kada govorimo o dugometražnom filmu.     

BURO: Koji su najveći izazovi sa kojima se po vašem mišljenju suočavaju mlade rediteljke/producentkinje, posebno u studentskoj i mladalačkoj fazi karijere?

Ana: Mislim da se mlade rediteljke i reditelji suočavaju sa istim izazovima kao, uopšte, svi mladi u Srbiji. Mnogo je neizvesnosti, nerazumevanja i vrlo malo empatije. Često sve što uspemo da napravimo deluje kao da samo krpimo rupe, umesto da stvaramo nešto potpuno novo. U svakom slučaju, sve je to eskaliralo u proteklom periodu, i mislim da je dobro što smo shvatili da je rešavanje problema u našim rukama.

Mina: Većina ljudi kada čuje za zanimanje producenta, pomisli uvek da mu je jedina funkcija da pronađe finansije za projekat. To mu nije jedina funkcija, ali je to možda i najizazovniji deo bavljenja produkcijom. Pogotovo, kada govorimo o protekloj godini i godini koja nam tek dolazi, kada se za kulturu u našoj zemlji ne mari i kada su državni budžeti ravni nuli, mogu sa sigurnošću da kažem da je to najzahtevniji deo posla. Ali isto tako, producenti su ti koji vole izazove, koji ih oberučke prihvataju i koji guraju u životu i žele da stvaraju dalje i ulaze u još izazovnije i veće projekte. Izazovi su me naučili dosta tome, kao na primer, na ovom projektu, kako to za malo para i malo dana da napravimo jedan veliki bazen. (smeh)

BURO: Postoje li filmski stvaraoci ili umetnici koji su vam posebno inspirativni i čije radove pratite dok razvijate svoj stil?

Ana: Ima ih milion i stalno mislim na sve njih. Što se konkretno ovog filma tiče, to je pre svega Erih Romer i kadrovi iz njegovog filma Polina na plaži , taj njegov neposredan, gotovo dokumentaristički pristup, a opet dramaturški dobro uobličen. Takođe, tu je i Sofija Kopola, generalno, od njenih filmova do Instagram profila, kao i idoli naše mladosti, zvezde 2010-ih godina: Relja i Vlada iz grupe Elitni Odredi.

Mina: Uvek imam starije kolege, koje u neku ruku mogu nazvati svojim idolima i koje pratim dosta kada su u pitanju određeni projekti na kojima su radili, festivalske radionice koje su pohađali i tome slično. Kada sagledam ovu temu sa produkcione strane, skoro svaki projekat je produkciono zahtevan i uvek pomislim kako jedva čekam da se i ja nađem u njihovim cipelama i isprobam u još većim projektima nego što sam do sad radila.

BURO: Kakva su vaša očekivanja i želje kada je „Bazen-rupa“ u pitanju. Da li želite da film nastavi da putuje po festivalima, ili da bude početak šire priče o odrastanju i prijateljstvu?

Ana: Film, a i ja zajedno s njim, već smo dosta putovali. Imali smo svetsku premijeru u Norveškoj na Kortfilmfestivalu, a zatim je prikazan u Hrvatskoj, Italiji, Bugarskoj, Makedoniji, Crnoj Gori, Turskoj, Bosni i Hercegovini i Autriji. 

U decembru je u Grčkoj, i baš se radujem da vidim grčki titl i Atinu u decembru.

Volela bih takođe da film proputuje kroz gradove Srbije, tako da se nadam daljoj turneji i u 2026!

Mina: Još od prvih dana rada na projektu, imam ideju koja me dosta inspiriše, a to je da ovim projektom treba da se radi na decentralizaciji kulture u našoj zemlji. Decentralizaciju smo već započeli snimajući film u Mrčajevcima, a jedan od narednih koraka biće upravo to da napravimo specijalnu projekciju u Domu kulture u Mrčajevcima i da još jednom odamo zahvalnost tom mestu, ali i da probudimo kulturu i kažemo da i mala mesta i dalje žive. 

BURO: Kada razmišljate o budućim projektima, da li imate sklonost ka temama odrastanja i ženskog iskustva ili planirate da istražite potpuno nove teme?

Ana: Ne sasvim planirano, ali teme odrastanja su me zaista „okupirale“. Nastavljam da se bavim odrastanjem devojčica, samo sada u potpuno novom istorijskom kontekstu, u 19. veku u Srbiji. Planiram adaptaciju delova dnevnika Anke Obrenović, rođake Miloša Obrenovića, koji je pisala sa svojih 16 godina, a koji je na mene ostavio baš veliki utisak. Zato mi se nekako prirodno nameće još jedan kratki tinejdž film.

S druge strane, sve više me privlači i dokumentarni film, pa bih u narednom periodu volela da se pozabavim jednom porodičnom intrigom koja me muči već nekoliko godina.

A onda, posle toga, napraviću film o temi o kojoj ništa ne znam, koja me apsolutno ne zanima i sa kojom nemam nikakve dodirne tačke. Čisto malo da se odmorim. 

Mina: Mi smo tek izašli iz dečijih dana i verujem da, na neki način, još uvek odrastamo i pronalazimo sebe u svetu velikih. Zbog toga još uvek znamo kako da ispričamo ove priče koje će nas uvek pratiti, koliko god godina imali. Kroz dosadašnju karijeru mi se spontano dešavalo da dosta radim sa decom i snimam filmove na sličnu temu i mogu reći da zaista uživam u tome i vapim za detinjstvom koje sam neprimetno napustila.

BURO: Koje biste savete dali mladima koji još uvek razmišljaju o upisu na vaš fakultet?

Ana: Nek razmisle. 

Mina: Da se nadovežem na Anin odgovor, potrebno je da budu svesni kompleksnosti industrije i posla koji ih čeka. Iako mladi, trebalo bi da shvate da li su spremni da posvete mnogo više vremena i energije nego što to zahtevaju “uobičajeni” poslovi. Prepoznaće i sami ukoliko imaju strast za ovim poslom koja je ključna i koja nas vodi kroz život i sve projekte. Bez te strasti, konstantnog adrenalina i želje za stvaranjem ljudi se ne mogu baviti umetnošću. 

BURO: Šta vas najviše raduje u procesu stvaranja filma?

Ana: Najviše me raduje to što mi film daje mogućnost da sopstvenim iskustvima, bilo izmišljenim ili stvarno proživljenim, kao i likovima koje izmaštam ili poznajem, dodelim nova značenja i funkcije, baš one koje samo meni odgovaraju. Druga, možda i najlepša stvar, jeste kada se neko prepozna u tome, kada se zakači za to isto iskustvo. Tada imam utisak da možda ipak ponešto i kapiram u životu.

Ali moram da zamračim temu: nema tu baš previše radosti. To je pre svega potreba i muka da se iskažeš, da nešto izbaciš iz sebe.

A sad da malo razvedrim: kad se ta radost dogodi, onda bude jako, jako, jako vredna.

Mina: Mnogo me raduje što naš posao zahteva od nas dosta intimniji odnos saradnje sa kolegama. Mislim da je jako bitno da se naprave duboki privatni odnosi kako bi sam proces lepo tekao. Imam dosta kolega u životu koje nikada ne posmatram kao kolege, već kao prijatelje i saputnike i nakon završetka projekta. Najviše me raduje kada se previše vežem za neki projekat i kada mi je jako teško da izađem iz njega na kraju, jer onda znaš da je odrađen kvalitetan posao i nastalo je jedno delo za koje smo se svi podjednako dali i prepustili u njegov užitak.

BURO: Zašto ste odlučile da napravite film baš o devojčicama u trenutku kada tek ulaze u pubertet?

Ana: Došlo je sasvim spontano. Našla sam se u fazi života u kojoj je, navodno, trebalo da budem odraslija i odgovornija, i to mi se nije svidelo. Zato mi je neverovatno prijalo da se vratim u pubertet, ali sa naknadnim znanjem i da razmrsim kako je sve zapravo počelo. 

Takođe, nedostajali su mi Mrčajevci i podneva dok zalivam babino cveće dok se iz kuće čuje početak Dnevnika 2 i vesti da je Novak Đoković osvojio Vimbldon, po prvi put. 

Mina: Od malena sam patila zato što nisam imala sestru koja bi mi bila kao najbolja drugarica. Odrastala sam uz dva starija brata i uvek sam se pitala kako bi mi izgledalo detinjstvo, pubertet i prvi problemi da sam uz sebe imala sestru. Danas kada pogledam, nikada ne bih promenila svoj život i svakom bih poželela da imaju makar jednog brata, jer mi je takvo odrastanje otvorilo put da stvaram nežna ženska prijateljstva. Takođe, volim da radim na temama koje ja lično nisam proživela, ali sa kojima na neke idejne načine mogu jako da se povežem. Bazen-rupa je jedna od njih.

BURO: Koliko je bilo izazovno pristupiti ekranizaciji ženskog prijateljstva u njegovoj najranijoj i najosetljivijoj formi? Šta vas je najviše zanimalo, prva ljubomora, prvo „sviđanje“ i prvo razumevanje šta zapravo znači privlačnost?

Ana: Ovo jeste film o kompleksnosti odrastanja devojčica, u kojem sam uživala istražujući kontraste u njihovom ponašanju, stalne toplo-hladne odnose, njihovu nežnost i ranjivost nasuprot surovom okruženju prašnjave Ibarske magistrale, koja sugeriše njihov ulazak u svet odraslih, često neprijatan i bezosećajan. 

Želela sam da pokažem koliko su tinejdžerska uzbuđenost i nada zapravo dirljivi i duboki. 

Na kraju, Janino i Teino prijateljstvo biva uzdrmano i zauvek promenjeno, ne njihovom voljom, već okolnostima u kojima i dalje vladaju stid, nesigurnost i prećutkivanje. 

BURO: Film „Bazen-rupa” se ne libi da prikaže trenutke kada deca prvi put postaju svesna svog tela i tuđeg tela. Kako ste balansirale između autentičnosti i odgovornosti u prikazu rane seksualne radoznalosti?

Ana: Da, to je bio jako veliki teret i odgovornost koju sam nekako morala i i dalje moram da nosim. I sada dok odgovaram na ovo pitanje, pokušavam da proverim svaku reč kako slučajno nešto ne bi ispalo kako ne treba. Tako je i bilo na samom početku procesa, merili smo svaku reč, pažljivo planirali korake koji bi našim glumcima odgovarali i trudila sam se da stvaram atmosferu u kojoj bi se oni osećali opušteno i prirodno. 

Takođe, trudila sam se da održimo međusobnu jednakost u odnosu jedni prema drugima. I, kako bi se u dramaturgiji reklo, nalazili smo se “na istom nivou znanja”, pa sam i ja mogla naučiti nešto novo od njih, isto koliko oni od mene. 

Sve je postalo lakše kada su se izgradili poverenje i bliskost između glumaca i mene, ekipe filma i glumaca, kao i mene i ekipe filma. A da bi se to desilo bilo je neophodno da se savlada strah i trema i postane otvoren prema svima. 

Mina: Još na samom početku, morali smo da upozorimo i upoznamo svakog člana u ekipi sa kompleksnošću teme kojom se bavimo. Proces je bio dugotrajan, ali ne i mukotrpan. Izgradili smo poverenje jedni među drugima i bilo nam je najvažnije da glumci to osete. Pristupali smo celom procesu dosta profesionalno i obazrivo, jer smo bili svesni potencijalne krhkosti i opasnosti koja se može dogoditi.  

BURO: Smatrate li da su devojčice i njihov proces odrastanja zanemareni danas kada je reč o umetnosti ili se to ipak s godinama promenilo?

Ana: Mislim da je proces odrastanja zanemaren u gotovo svakom aspektu društva osim u umetnosti. Umetnost možda jedina nudi različite opcije za utočište, razumevanje i refleksiju mladih, prostor gde se mogu ispoljiti emocije, identitet i pitanja koja im niko drugi ne postavlja.

Sve ostalo u društvu je često ništavno u poređenju s tim. 

Mina: Kako vreme prolazi, deluje mi da ljudi sve više skupljaju hrabrost da pričaju o odrastanju. Dosta ljudi je prošlo kroz traume u odrastanju ili pak suprotno, misle da im se ništa specijalno nije dešavalo u tom periodu. Odrastanje je jako kompleksna stvar i nije za šalu. Mislim da je važno da ljudi osveste to kod sebe i da krenu što više da pričaju na svim frontovima, ne samo kroz umetnost, kako bi upravo i mlađe generacije čule i saznale da ipak postojimo i mi koji smo možda prošli kroz istu priču. 

BURO: Za kraj, kada pogledate unazad, šta vam je najvažnije, da „Bazen-rupa” edukuje, osnaži, da normalizuje teme kao što su menstruacija, seksualnost ili da jednostavno ispriča iskrenu priču o odrastanju devojčica i dečaka? Da li postoji skrivena poruka?

Ana: Ovo je film o tome šta je mene kao mladu osobu definisalo. Letnje podne u Mrčajevcima, napadi smeha i razmirice sa najboljim drugaricama, stalno dokazivanje pred dečacima, kojih se sada sa nostalgijom sećam dok me još uvek potresa i rastužuje činjenica da u nekom selu u Šumadiji i danas postoje neke dve tanane i nežne Jana i Tea koje jedu sladoled ispred prodavnice i muku muče sa lepotama i težinom svog odrastanja. 

Mina: Mislim da je sve od ponuđenog tačan odgovor. Svi smo mi nekada bile makar delićem Jana i Tea. Možda ne u nekom selu, ali u nekom velikom gradu i možda nismo imale iste probleme, ali nas je opet nešto veliko mučilo… Film vraća u vreme koje bi, iz ove perspektive godina pomislio da je bilo bezbrižno i lepo, ali isto tako ti otvara i vidik da deca svoje probleme shvataju ozbiljno i imaju ih.

Mi smo ti koji moramo da budemo tu za njih i da pričamo sa njima. Koliko god možda bili njima dosadni, jednog dana će shvatiti, da nije bilo tog sela, te prodavnice i tog bazena, njihov život danas ne bi izgledao isto.

Foto: Ana Vučićević