Povezano
Dvehiljadite u Beogradu bile su vreme traženja novog identiteta posle turbulentih devedesetih. Grad je odjednom prodisao, a videlo se to i u načinu oblačenja, muzici koja se slušala, arhitekturi i dizajnu, a možda ponajviše u mestima za izlazak – kafanama, restoranima i klubovima. Početak novog milenijuma doneo je na ulice našeg grada urbanije kafiće i barove, šank je postao centralno mesto i duša svakog lokala, koji su nastajali inspirisani njujorškim mestima za izlaske i italijanskim kafe-barovima. Na velika vrata ušle su lounge muzika, acid jazz, trip hop, DJ-evi postaju sve važniji, formira se jedna urbana scena i potreba da se, nakon godina sankcija i izolacije, ponovo bude deo sveta. No dva momka iz Beograda, Balša i Milan, odlučuju da naprave nešto potpuno drugačije – prijatan cozy prostor koji neće mamiti goste neonskim svetlima i blještavim (kvazi) glamurom, već ponudom koja miriše i izgleda francuski. Stvaraju Pastis – nešto između jugoslovenskog bifea i francuskog bistroa, a taj ćošak, na uglu Strahinjića Bana i Kapetan Mišine, koji izgleda kao prizor sa razglednice, postaje kultno beogradsko mesto, dorćolski lendmark koji sa nepromenjenim konceptom uspešno radi već 20 godina.
Nemali jubilej – dve decenije, lepa je prilika da se podsetimo njegovih početaka i vremena u kojem je nastajao. A to nam otkriva Balša Rađenović, vlasnik, koji Pastis vodi zajedno sa Majdom Gligorić. Pitamo ga kako se uopšte rodila ideja za do tada neviđeni kafe u Beogradu.
– Kada me je Milan, Majdin pokojni supurg, zvao da dođem i vidim jedan lokal u Strahinjića Bana, nisam hteo ni da čujem. Tada je ta ulica imala potpuno drugačiji kontekst od današnjeg (zvali su je Silikonska dolina, prim.a), i ja, iako sam živeo blizu, nikad tamo ni kafu nisam popio. Međutim, Milan je bio strašno uporan i ispostavilo se – u pravu. Kako sam ušao u lokal, bilo mi je jasno kako prostor treba srediti. U to vreme bilo je moderno investirati u samo mesto – u nameštaj, zidove, unutrašnjost, da sve bude „napucano“, a sama ponuda bila je siromašna – imali ste dva, tri vina, belo, crveno i roze, i pomislio sam, mi treba da uradimo nešto potpuno obrnuto. Da imamo bogatu ponudu, a da sam prostor bude običan, al’ na francuski način, ruralan, provansalski. Tako je i bilo i sećam se da sam, što je simpatično, moleru koji do tada nije radio ništa slično, rekao da kreči prostor ne levom rukom, već levom nogom. Upravo to „francuski bistro na provansalski način“ odredilo je pravac u kojem će se kretati samo mesto.
Ideja je bila da imamo bogatu ponudu i uveli smo služenje vrhunskih vina na čašu, što domaćih, što francuskih proizvođača.
Sam koncept mesta je bio dobar, jasan, i nije nam dao da se rasplinjujemo već da ga pratimo – francuska vina i pića, francuska klopa i deserti, muzika, izgled. I samo ime je, naravno, francusko, ali smo želeli da se isto čita i piše, da ljudi ne bi imali problem sa izgovorom. U to vreme otvorio se Absint, pa smo pomislili – došlo je vreme za Pastis, iako samo ime nema veze s vinima (Pastis je tradicionalni francuski liker od anisa. Anis je mediteranska začinska biljka arome iz porodice komorača, sladića, estragona i mirođije. Pol Rišard ga je početkom 20. veka komercijalizovao kao aperitiv, blažu supstituciju za absint nad kojim je uvedena prohibicija).
Lokalni kafić je brzo prešišao reputaciju kafića iz kraja i postao mesto u koje rado svraćaju svi iz Beograda. Menjali su se vreme, grad i gosti, ali je Pastis ostao dosledan svom konceptu.
– Padalo nam je svašta na pamet, što bismo mogli da uvedemo kao novinu, ali često smo se zaustavljali i govorili sebi da te stvari nemaju veze ni sa čim što je francuski. Prednost koncepta je to što nema tu mnogo šta da se menja, važno je samo da mu ostanete dosledni. Drugo, kad nešto dobro radi, zašto ga menjati? Uvodili smo samo neke sitnice, ice-tea sa bazom od manga, recimo, koji je do danas jako popularan među gostima, pa macha latte u vreme kad to nije bilo u trendu, kao i čija puding na primer… uskoro ćemo da ponudimo nešto sa čajem od pasjeg trna… To su ti neki sitni izleti u ponudi, ali suština ostaje ista i mislim da je to glavni razlog zbog kojeg Pastis sa istim intenzitom radi i danas. I ljudi koji rade ovde.
Uvek smo ogromnu pažnju obraćali na staff i ovde sigurno nećete videti one koji nisu nasmejani, prijatni, a samim tim i lepi.
Pastis je otvoren u decembru 2005, a u mesecu jubileja raznim aktivnostima obeležava značajan datum. Majda vas poziva da ga posetite kad god imate vremena jer se program menja – iz dana u dan.
– Kada smo obeležavali 15 godina Pastisa, imali smo žive nastupe sa francuskom muzikom i to se ljudima baš svidelo, te smo odlučili da ponovimo. Do sada nam je nastupala pevačica Katarina Savić – uživo je pevala francuske šansone, imali smo i DJ-a, što ćemo ponoviti, zatim Tzootzoonga ansamle koji će do kraja meseca nastupati još koji put – oni prave vrlo živu atmosferu. Pravimo radionicu i degustaciju francuskih sireva koju vodi Olivier Dluzny, Francuz koji već 15-ak godina živi u Srbiji i ima svoju proizvodnju sireva, a goste Pastisa vodi kroz autentične francuske tehnike degustacije kroz boje, teksture, miris i ukus. Od januara nastavljamo sa živom svirkom – s vremena na vreme u Pastisu će nastupati par iz Francuske, harmonikaš i pevačica koji su prave zvezde u Parizu, te mogu da poručim samo jedno – dobrodošli na dobro poznatu adresu – Strahinjića Bana 52b.
Fotografije: Pastis